После читања новог, трећег по реду, романа лесковачке списатељице Љиљане Стаменковић посвећеног драматици брачног живота остаје се без даха, са блокадом у мислима, грчем у срцу, огорчењем због незаслужених патњи не само жена, већ и деце, уништавања породице, немоћи друштва да искорени ту рак рану нормалног развоја човечанства, незамисливе патње жена, насиља, беса, злостављања када ни најсавршенији закони, прописи или обичаји остају немоћни.
Сви снови и жеље, маштања и императиви складног функционисања породице, засновани на претпостављеној или истинској љубави падају у провалију безнађа и тражења пута за опстанак. А Балзакове речи да брак спаја за читав живот два бића која се уопште не познају је полазна одредница за сву драматику која настаје у току његовог трајања, пре или касније. Ако је то најважнија институција за опстајање људског рода, онда се слободно може рећи да јој није поклоњена довољна пажња са било ког аспекта друштвеног развоја за изградњу основних постулати његовог постојања. За преузимање велике одговорности заједничког живота два људска бића различитог пола постоји само легислација која ни у ком случају не може бити довољна за обезбеђивање његовог складног функционисања. Ако томе додамо и подразумевано продужење људске врсте, рађањем деце и њиховим одрастањем и васпитањем, онда проблем остаје још тежи, компликованији, а у неким случајевима чак и нерешив.
Одлука о склапању брака, у првом реду препуштена је самим будућим брачним партнерима, често и без сагласности најближих сродника и уздигнута је на право само одлучивања младих, чак и у време не пунолетства, уз добровољну или наметнуту сагласност родитеља или старатеља.
Једини релевантан аргумент за најважнију одлуку у животу је истинска и претпостављена љубав, која се прихвата без имало стрепњи о трајности њеног постојања. То је на неки начин и напредак у цивилизацијском смислу кад нема ранијих уговорених бракова о којима одлучују родитељи. Учињен је напредак, али је остала непознаница и недопустива неодговорност да се најважнија институција у животу двоје људи за заједнички живот и продужење опстајања човечанства чини без икакве претходне припреме, едукације, па чак и стручне процене о брачној заједници. А једна од најважнијих последица довољне не припремљености и способности да се брачни другови брину о деци је та што управо она постају такозвана колатерална штета. Јер, нема веће трауме за будућег члана људске заједнице од брисања свих ожиљака који настају у браку пуном неслоге, свађа и насиља, која на несрећу може да се понови и у будућим њиховим брачним заједницама.
Љиљана Стаменковић је са пуно посвећености и људске духовности уочила тај проблем истичући у лепом, читљивом, убедљивом књижевном изразу сву трагичност, како би слободно рекли, промашених бракова стављајући у први план жену као жртву мушкараца, брачних партнера, који у једном периоду заједничког живота покажу сву недозрелост своје личности за тако одговоран задатак, раван императиву да се ствара здрава и ничим не угрожена породица, да се чезне за домом који би био симбол напретка друштва. Зато је и следио наслов књиге Дом је породица, без које би он био само празан простор пун чежњи, надања, жеља да буде испуњен дечјим смехом и радовањем.
У тешком вапају за таквом идилом, Љиљана Стаменковић, духовница и верник пуна емпатије, одлучила је да свом силином гнева укаже на један од највећих проблема модерне цивилизације који необуздано јача и разара и најсветију овоземаљску заједницу породицу. За њом она вапи и тражи путеве изласка из лавиринта немоћи друштва да обузда насиље над женама и уништавање недужних младих људских бића. Зато тражи утеху и у такозваној Сигурној кући, као привремени спас за жене којима она постаје и дом и породица.
Читалац не може да одоли патњи и мучнини док чита редове ове тако вредне књиге, која мора бити и опомена и зов за правдом и гнев према не жељеној стварности да насилник, мушкарац, недорасли члан људске заједнице за најважнију обавезу према друштву и себи, остаје у крајњој линији на маргини праве законске одговорности за уништене животе, нанете неправде, патње и проливених суза. Списатељица је указала на низ проблема који морају бити правилно схваћени да би се одстранило болесно ткиво за опстанак људског рода. Зато је тема њене књиге више од захтева да се подсетимо на еманципацију жена, изједначавање у правима са мушкарцима, економској самосталности и способности да се супротставе онима који нису дорасли да обезбеде топлину људског дома и породице. Зато је јасно да би била најсрећнија да нема у друштву такозване Сигурне куће, чији назив толико иритира, затим, да нема насиља и у жељи да то нестане призива у помоћ и Бога и светлосна бића, што је више од жестоке критике постојећег стања.
Љиљана Стаменковић, дипломирани економиста, нежна и суптилна, праведна и хумана, савлада је врло успешно књижевно умеће и вро вешто нам указује на важне друштвене проблеме, који морају бити решавани на по све другачији начин, а не само призивањем у помоћ невидљиве енергије
- новембар 2020.
Проф. др Живан Стојковић
