Idem po drum kaljav, do seta, gde čuveni Radoš Bajić snima film. Znam da sam tu noć ostao bez sn, i da nesam spavaja, a da sam pešice krenuo od Stalać do Mrzenice, al’ prvo reknu ću zapalim sveće, i za mojeg čiču, koji me vazdn, bejše zasmejavaja s neki čudni fore, kao s onejom :”Tuj ne mrdaj, puška u bunar” , i dobija bi nas uvek na tabliću, u kartanje. Idem, tako kroz, gluvu noć, komarci me s Marave, ujedaju gdi stignu, kučiki se razlajali ko da čuvaju neka domaćinstva, a onoj još po neka starina ostala da talamuždi, po Rasinske utrine, sve to odmaglilo u bel svet, u Nemačko.
– Skida šešir, i po brci poznavam mojega čiču Dobrivoja, al’po glas to je on, al po lik, ni pet ni šes’, Radoš Bajić. – Čičaaaaa! – zacvile’ od radost, a on na mene ko iz rukav: “Kude si, strinkino!” I pripali svećicu Radoš, za zdravlje…
Đurđevdan, pa mi nekako milo što me Radoš, oslovljava sa strinkino. A strinka, lepa, ki jabuka, žuta, plava. Ništa si ne zna čiča. Strinkino, oćeš s nas da snimaš film “Petl opet kukuriče na Rasine”. “Oću, čiča. samo šta da obujem.”
– Opanci, strinkino, i na glavu meti šajkaču, ko pravi Srbijanac sa Rasine. Daće ti scenografkinja.
I dok se sa svim sa set lupa s farbana jajca, i dobih povalu, od vođiča na statisti, kad reko:”Hristos, Vaskrse!!! To lutko!!! – reče ona.
Ono se razdani i svati da sam malko prilegnuja, posle hodočašće u manastir Mrzenica, da nemam za kartu, za avtobus od Kruševc, nego da sam sa brata Vesu, zadremaja na klupu na peron, u Stalać, od silnog tabanja do Kruševc, i živciranja, da se autostopom vrnem bar do Stalać, odakle sam imaja povratnu voznu kartu do Niš.
Dušan Dojčinović
P.S.
Dušan Dojčinović je leskovački pisac i aforističar čiji je rad predstavljen u dvotomnoj studiji D. Kocića „Leskovački pisci – tragovi i traganja“ (Leskovac 2016)
