LESKOVAC – Kada ste lekar, a posebno psihijatar, profesija vam nalaže da razmišljate glavom a ne srcem, da se uvučete u psihološki okvir onoga koji pati i hladne glave i mirne savesti odaberete najadekvatniji lek ili neku drugu terapijsku proceduru, a u skladu sa ličnošcu patioca i objektivnim okolnostima koje su generisale mentalni problem
- Psihijatra malo sta može da zgrane. Čovekov um izmenjen bolešću, može svašta da umisli, ali su mnogo teže posledice, posebno za okruženje, naročito porodicu, kada iole zdrava osoba u pojedinim situacijama ili izvesnim okolnostima isija svoju preku narav, nezgodan karakter, demonstira silu nad nemoćnim i nejakim, starijim i bolesnim, jer to jača njegov u biti nesiguran i nadasve distorziran ego…, a sam nasilni čin može biti pokrenut i nekim egoističnim ili afektivnim motivima ili nemanjem mentalih kapaciteta da se potencijalni počinilac adaptira na frustrirajuće životne okolnosti.
Nasilje u porodici je relativno novo krivično delo u kome psihijatar kao sudski veštak ceni po nalogu suda, da li je u trenutku činjenja dela osumnjičeni bio sposoban da shvati značaj svog dela i upravlja svojim postupcima.
Sve češće sud zahteva izjašnjavanje lekara, da li je zbog nekog postupka oštećeni trpeo duševni bol i patnju i u kom stepenu, te da li je ovo ostavilo posledice po zdravlje oštećenog.
Novija izdanja udžbenika iz forenzičke psihijatrije sve više prikazuju nasilje nad starijim licima, koja su pri kraju životnog puta, a koja trpe nasilje od najbližih!
Počinilac je najčešće sin ili kćerka, zet ili snaja koji nezadovoljni sadržajem sačinjenog testamenta, ugovora o doživotnom izdržavanju ili poklonu, različitim vidovima fizičkog, ali pre svega psihičkog, nasilja, vrše pritisak na roditelja da izmeni isti u njihovu korist ili ga poništi…
Nažalost, iskustva iz naše prakse u saglasju su sa prikazima iz udžbenika. Ona svakodnevna psihička maltretiranja starijih lica, kako u okviru porodice, tako i van nje, retko doživljavaju sudski epilog, ali su sve prisutnija i takodje sa teškim psihičkim i ponekad fizičkim posledicama po zdravlje onoga koji trpi.
Starenje kao fiziološki proces donosi i čitav niz fizičkih i mentalnih ograničenja kao i zdravstvene probleme. U čekaonicama zdravstvenih ustanova sve je veći starih ljudi, koji sami, bez pratioca, čekaju red…
Sećam se i dugogodišnje pacijentkinje koju je sin, vidno besan i razjaren, ostavio ispred ambulane, kazavši mi – kad je izlečiš, zovi me tada da je vodim kući. Ovakva mi nije potrebna.
U slučaju mentalnih bolesti, gde član porodice mora voditi brigu o uzimanju terapije od strane pacijenta, strpljenje i posvećenost vrlo brzo napuste zdravog člana porodice. Ovo vodi razbuktavanju mentalnog poremecaja obolelog i neretko sprovođenju nasilja nad obolelim od strane zdravog člana porodice, koji pogoršanje bolesti interpretira bezobrazlukom, teranjem inata od strane obolelog ili najčešće greškom lekara i neadekvatnim lecenjem… – [ ] ….
I tako, kada krenete kući, ostavivši posao iza bolničke kapije, misleći da ste upakovali današnji radni dan u neku tamo najudaljeniju fioku svog sećanja, desi se iznenada da na ulici, u prodavnici, parku, ugledate neku baku ili deku, izboranog lica koje je isklesao život, povijenih leđa pod teškim nevidljivim teretom, tužnog lica i slabašnog glasa, prepoznate davno zaboravljen lik i shvatite da se tamo neka davno zatvorena i potisnuta fioka vaših sećanja upravo otvorila uz veliki tresak i da sećanja naviru.
- Čuvajte i poštujte starije ljude! Oni imaju pravo da budu izmenjeni. Mi nemamo pravo da budemo neljudi… Nasilje u porodici nije samo nanošenje telesnih povreda. Mnogo su teže one psihičke – zanemarivanje starih i nemoćnih, nebriga za njihovo zdravlje, vredjanje, omalovažavanje, psovanje, materijalno obespravljivanje…
Starost ume za neke ljude da bude bas tužna. Neka ostane bar dostojanstvena. Bilo bi lepo da se prisetimo starih manira i patrijarhalnih modela ponašanja gde se reč starog i iskusnog čoveka cenila. Uvažimo, ili bar čujmo njihovo mišljenje, a ako se njihov karakter u starosti do te mere izmenio, da postoji naglasena potreba za dominacijom, nametanjem stavova, preteranim zahtevima ka porodici, što postoji posebno kod starijih ljudi koji su se bavili autorotativnim poslovima u svom radnom veku, uvek postoje načini da se to razreši na asertivan način, u čemu može pomoći stručno lice.
- U svakom slučaju, tolerancija prema nasilju mora biti nulta, a obaveza svakog ko nasilje prepozna je i da ga prijavi. I posvetimo malo vise vremena starijim članovima porodice. Kada ih više ne bude, mnogo nedostaju…
