Koračao je tako ulicom pomalo ushićeno, pomalo rastojeno. Vetar mu je hladio oštre crte lica. Zujao je oko ušiju oštar, ali retko čist vazduh. Jedna se misao, gotovo nepozvana, odmetnu i zablješta njegovim umom. Gotovo kao da su zasvetlucali pomalo prigušeni neuroni. Ta jedna misao, beše se konačno saglasila sa srcem. Sukob među njima odvajkada je vladao. Sada, kao da su um i srce ponovo na istoj strani. Dva nemoguća saveznika. Rukovala su se ta dva generala, komandanta njegovog života.
Ubrzavao je hod zajedno sa gorućom odlučnošću. Ishitreni, ali i smeli postajali su koraci. Oko njega se probijala gomila prolaznika, ne ostavljajući trag, tek posiveli odblesak. Posmatrao je te poluugašene siluete. Ljudi bez tragova. Njima nije zavladao duh istine, saznanja. U njima nije bljeskala fantastična pomisao. Oni su i dalje konfuzni baš kakav je i on sam bio. Nesvestan i neprisutan u prostoru i vremenu.
Smatrao je tada sebe drugačijim. Nije se sklanjao prolaznicima koji su stremili ka njemu. Čekao je da se oni sklone, da oni popuste u svojoj nemoći. Opijeni i omamljeni, ljudi poput njega klatili bi se nevoljno. Umršeni u sebe i svoje misli. Zamagljenih pogleda, ti tužni, nesvesni ljudi. Tako ih je tog trenutka doživljavao. I svojom različitošću, veličao je svoju trenutnu pobedu. Nad sobom i nad njima.
Ta jedna misao mu je razmaglila svest. Da ode! Da napusti posao, dom, porodicu i prijatelje. Da napusti sve. Da, kako se to, inače, pesnički kaže, započne jedan novi život. Ali čiji?! – pitao se. Hoće li to i dalje biti njegov život? Ili će to biti život nekog drugog čoveka koji izgleda potpuno kao on. Koji se smeška pomalo trzajući usnama na levu stranu. Koji voli dobro ukrojena odela. Čiste cipele. Jak stisak ruke. Odvažan stav. Ili će taj neko biti, kao u pesmi ’’You look like me but you’re not like me I know’’. Opušten, pomalo lenj i neuredan, usporen. Možda onakav kakav on nikada do sada nije bio. Ili nije se usudio da bude. Ali nekako živ, vragolast i veselog duha. Može se reći srećan.
Otići. Da. Ali gde? Kada? Kako? Zar mu neće nedostajati sve ono što ima. Porodica, dom, prijatelji. Pa i ovaj melanholični, lenji, prozaičan grad. Zar neće i taj neko drugi, ko više nije on, posiveti. Hoće li ga iste brige drsko vući za rukave? Zar ga neće drugi osuđivati? Zar je loše želeti više? Biti drugačiji? Zar je loš čovek ako želi slobodu? Da li je želi?
Pitanja su navirala jedno za drugim. Postao je konfuzan. Poprimao je izgled ljudi koji su prolazili mimo njega. Počeo je polako da se stapa sa njima. Ponovo! Isti među različitima. Jer pitanja su ga plašila. Odgovore nije znao. Ili nije smeo da zna.
Najednom mu taj novi život postade kao prelomljeni odraz u slomljenom ogledalu. Opet mu se strah prišunjao. Kao voda blatnjavih bara kroz napukle cipele. Kvasio je čarape i kožu, natapao telo. Navlačio mu stud.
Misao se kidala. Izgubila je svoju savršenu celovitost. Kao da je podeljena na pola. Ono što želi i ono što jeste. Večiti sukob srca i razuma. Raspuklo se dugo očekivano savezništvo.
Misao se povlačila u komfornu zonu sivila. Baš kao i ovi judi. Pitao se, da li su i oni tako razmišljali. Da li su i oni zaokupljeni nekom mišlju o bekstvu? Od sebe. Hoće li možda drugi biti hrabriji, odlučniji u svojim namerama. Hoće li oni otići?
Zastade. Vetar se u istom času obruši na njega. Zakovitla šuštavo lišće oko njegovih nogu. Kao da ga je svojom silinom pomerao sa tog mesta. Ali njega pokrenu nešto drugo. Nešto što inače dolazi neočekivano i dobrodošlo.
Nada. Kao nova misao. Kaja ispuni srce spokojem i toplim osećajem da će, ipak, sve biti ok.
Baš tu gde jeste. Među svojima.
Dr Nataša Dimitrijević
Б И О Г Р А Ф И Ј А
Nataša Dimitrijević rođena je 16. marta 1979. godine u Leskovcu, gde je završila osmogodišnje i gimnazijsko obrazovanje. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Nišu 2004. godine. Na istom fakultetu 2010. godine odbranila je magistarsku tezu pod nazivom „Značaj društvene odgovornosti preduzeća u savremenim uslovima poslovanja“. Doktorat ekonomskih nauka stekla je odbranom doktorske disertacije 2016. godine na temu „Poslovna etika, društvena odgovornost i konkurentska prednost preduzeća”, na Fakultetu za finansije, bankarstvo i reviziju, Univerziteta Braća Karić u Beogradu.
Dr Nataša Dimitrijević trenutno je šef računovodstva u Prekršajnom sudu u Leskovcu. Od 2005. godine radi u OŠ ’’Kosta Stamenković’’ u Leskovcu na računovodstvenim poslovima. Nakon toga, zapošljava se 2006. godine u srednjoj Trgovinsko-turističkoj školi u Leskovcu, gde obavlja poslove profesora ekonomske grupe predmeta. Od 2008. godine radi u Regionalnom garancijskom fondu za južnu Srbiju gde obavlja funkciju v.d. direktora. Od 2009. godine obavlja poslove saradnika direktora za ekonomska pitanja u Agenciji za lokalno ekonomski razvoj u Leskovcu.
Pohađala je 2010. Univerzitet socijaldemokratije (UNISD), u organizaciji Centara za studije socijalne demokratije i Fondacije Friedrich Ebert Stiftung. Tokom 2012. godine učestvovala je u obrazovnom programu „Upravljanje projektnim ciklusom u projektima finansiranim od strane EU“, Beogradske otvorene škole. Teme sa ovih studija su usko povezane sa etikom i društveno odgovornim poslovanjem.
Angažovana je u okviru USAID projekta za reformu sudstva kao član radne grupe za Pristup sudu. U okviru ovog projekta učestvovala je na studijskom putovanju u Americi na temu upravljanja sudskom administracijom. Takođe, učesnica je studijskog putovanja u Brižu (Belgiji) u okviru projekta Speak European – Kancelarije za evropske integracije, pri čemu je tri nedelje pohađala nastavu o Evropskoj Uniju na Evropskom Koledžu.
Nataša Dimitrijević udata je i majka dvoje dece.
