KAFA I JUTRO – (Nastala pre 5 minuta, onako spontano>>>>> Bratislav Lekić)
Jutro u kojem sam se probudio i ona, pored koje sam se probudio. Osmeh? Tu je negde. Znam da sam ga sinoć imao. Aha! Ustajem. Vrućina je. Avgust. Ona još uvek spava. Neću je još dirati, barem dok nam ne skuvam kafu. Volim je kad se probudi sva mamurna, buntovna, raščupana i moja. Ulazim u kuhinju i tražim džezvu. Palim ringlu. Sipam vodu u džezvu. Razmišljam koliko šećera da stavim ali se setim da ona pije gorku. Kontam, sipaću ja sebi šećera u džezvu kasnije. Dok čekam da se skuva, razmišljam.
Razmišljam o tome koliko su retka jutra koja su jednostavna. Jutra koja su samo ona i samo ja. Svitanja kada smo zajedno sami. Ona u svom svetu, spava. Ja u svom svetu, budan. Iz razmišljanja me je prekinula voda koja je kipela. Brzo sam se snašao i skuvao kafu, bez velike štete. Sa džezvom, jednom srednjom šoljom i svojim fildžanom se vraćam u sobu. Stavljam tacnu na sto i sedam lagano na krevet. Kafa je još vruća, ne može odmah da se pije i nju puštam da spava još malo. Puštam sebe da razmišljam još malo. Hvatam sebe kako sve češće i češće razmišljam o jednostavnosti života i njegove prolaznosti.
Na pamet mi pada Desankina rečenica: „Ljubav je lepa samo dok se čeka.“ Tu rečenicu nisam voleo ni kada sam imao sedam godina, kada smo je čitali u prvom razredu osnovne škole, i ne volim je ni sada, dosta godina od tada. Ne volim je jer nije istinita, ljubav je lepa i kad se dočeka, ali sve zavisi kakvu ljubav dočekaš. Ako je iskrena i dobra, ljubav je najlepša kada se dočeka. Kao i uvek, nikada nisam bio svestan vijuga svojih razmišljanja i stvari koje su mi padale na pamet, i tu priču završavam da se sve dešava sa razlogom kao i da ne treba svemu tražiti razlog. Treba uživati. Ne komplikovati. Treba jednostavno – jednostavniti.
Onda odjednom počeh razmišljati o tome kako meni ne smeta kada se kafa skroz ohladi, jer to meni znači da sam ja za to vreme tako lepo živeo, da sam skroz zaboravio kafu da popijem. To sa kafom, to je poseban ritual. To se poštuje. Svačija glava drugačija, šta ćeš.
Iz razmišljanja, probudio me je njen dodir. Probudila se. Ja sam se okrenuo. Ona se nasmejala.
– „Dobro jutro .“ – izusti ona tiho.
– Dobro jutro ! – odgovorih joj.
– „Je l’ nam se to kafa ohladila?“
– Heh, da, izgleda da jeste! – rekoh nervozno.
– „Tad je kafa najlepša, zar ne?“
– Gde si to čula?
– „U snu, na radiju, mislim.“ – nasmeja se pospano.
– Da, sada je kafa najlepša.
Ovog puta, nije kafa bila najlepša jer se ohladila.
To je bilo do nas dvoje, i do jednog jednostavnijeg jutra.
Ћаскање је завршено
