ЛЕСКОВАЦ – С великим жаљењем вас обавештавамо да је у Лесковцу, 3. јануара 2021. године, после краће болести, преминуо Драган Радовић, наш колега у пензији, дугогодишњи уредник књижевног програма Лесковачког културног центра. Драган Радовић, професор књижевности, књижевни критичар, песник и писац, био је уредник часописа за књижевност, уметност и културу ,,Наше стварање”.
Завршио је светску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Објављивао је у књижевним листовима и часописима. Објавио је збирке песама ,,Добра Вода” и ,,Купен петл”, као и монографију ,,Ћуприја над светом”. Покренуо је научни скуп ,,Дијалекти српског језика: истраживања, настава, књижевност” који је одржаван бијенално од 2006. године.
Одласком Драгана Радовића изгубили смо драгог колегу и пријатеља кога ћемо памтити по ведром духу и изузетном смислу за хумор.
Лесковачки културни центар изражава саучешће породици Драгана Радовића – наводи се у саоптењу ЛКЦ објављеном на ФБ станици ове институције културе.
Данило Коцић: Драган Радовић: живот и мисао (Лесковац 2022)
П.С.
- О стваралаштву Драгана Радовића, сјајног професора, уредника и књижевног критичара објавио сам (Данило Коцић) више чланака. Заступљен је опширним освртима у свим мојим публикацима посвећене лесковачким писцима, посебно у двотомној студији „Лесковачки писци – трагови и трагања“, „Лесковачки писци – библиографије и коментари“, “Лесковачки писци и њихово доба” (2022).
- Драган Радовић рођен је 1955. године у селу Добра Вода. Основну школу и гимназију завршио је у Лесковцу. Као ученик гимназије био је стални сарадник Дома пионира од његовог отварања 1973. године. Завршио је Филолошки факултет у Београду. Бави се поезијом, прозом, књижевном критиком и рецитовањем. Објављивао је радове по књижевним часописима и листовима. Највише радова било је на страницама Змаја, књижевног часописа за децу. Добио је неколико награда за књижевно стваралаштво.
У својој књизи песама „Купен петл“ објавио је „ПОДАЦИ ОД МЕНЕ“
- Мајка ме родила на пунолетан дан у девети месец у годину иљаду девестотина педесет и (Ахилову) пету (18. 9. 1955.) у село Добра Вода. Школувао сам се у Лесковац и Београд, где сам завршио белосвецку књижевнос на ФилОлошки факултет. Преминули рад сам стицао у културне установе по Лесковац: Библијотеку десет године, Позориште још толко и Културни центар еве седма, осма, море и десета година прође. Објавио сам једну малецку књигу за децу и приредио једну од Лесковац за големи. Објављујем по часописи.Уређувао сам лис за књижевнос и уметнос „Пом(р)ак“. Ожењет сам – домаћин човек. (Напомена: „Подаци од мене и песме преузети са сајта Nova Atera).
КУПЕН ПЕТАЛ
Свугде куде живот умешује прсти,
Куде се од људи појављују неки
Свет се поделио на меки и цврсти,
Све је раставено на тврди и меки.
Како време иде такој цврсто слаби,
Једино се живот стврдњава до краја.
Свака сила на свет најпосле олаби
Па смо ко без душу, без вољу, без јаја.
Омекне ни снага па волимо меко.
По меку се леју млого лакше риља.
Побоље се гута удробено млеко,
Од благу се муку лакше ратосиља.
Омекшала душа, срце ко од пену,
Омекшао мозак, глава с глупос пуна,
Омекшало оној што волим код жену,
А и моје мушко мекачко ко вуна.
Погледам на горе, и небо омекло,
Спрема се, широко, душу да ни зобље.
Погледам на доле низ време протекло –
Омекла и земља на чаршиско гробље.
ЗАДЊА ШАНСА
Изјутра се будим,
Ко кер се протезам,
Сам себе се чудим
Докле ћу се зезам?
Косу не пребишћам,
Нема гди да бегам.
Кревет не намишћам
Пошто па ћу легам.
Да зевнем не стизам
Само се забављам,
Зашто да се дизам
Кад па це успављам.
Н’ умем да уживам,
Очи с дрље трљам,
Нећу се умивам
Јер па це упрљам.
С уши се покријем,
(О да л’ ћу успејем).
Воду нећу пијем,
Па ћу ожеднејем.
Муку ћу доведем
Од мој нарав јадан.
Нећу ни да једем
Јер па ћу сам гладан.
ОКЛЕВАЊЕ
Млого мислим, одвише се каним
И вртим се ко врзано кутре.
Таман решим, одма се пишманим –
Па работу остављам за јутре.
Цврсто решим – више се не зезам,
Зором раном ко вампир се дигнем,
Ал недоспан млого се отезам –
Не почињам јер не мог да стигнем.
И па мислим, фаћа ме несвртка,
Себе пцујем, а сви други кривим
Што сам врзан па се ваздан трткам,
Што не почнем ко човек да живим.
Из моменат на работу рипам,
Ал ме стрефи мисао ко метак:
Шти пре почнем, пре ћу крај напипам,
Седим ди сам, бар сам на почетак.
И па мислим, са памет се мучим,
И па стојим ко врзана врећа.
Са мој памет не мог да докучим
Да л кад почнем, ил на крај је срећа.
ЕВЕ МЕ, ГЛУПАНЕ
Не мог се начудим што ме овој снађе:
Нит ја живот нађо, нит мен живот нађе.
Мало дођем збуњет, повише уплашен,
Нишаним ко ћорав мој живот промашен.
А живот кроз магле и кроз ноћи тавни
Нишани на мене с земљу да ме сравни.
Ја оћу да видим кој тој даје права
На мој живот гуљав да ме избегава.
Што не збере смелос да пред мене стане
Макар да ми рекне: „Еве ме, глупане“!
А по тој нек буде ко што и пре беше:
Ти што живот мази и они помреше.
ФЕЛЕР
Са јајца килави,
Испод свећу кратку,
Татко ме направи
С сиротињску патку;
Од никакву семку,
Са лошо везиво,
У голему немку
Саздаде ми живот.
Са ноге сам шантав,
Са нарав сам прљав,
Са језик сам блантав,
Са очи сам врљав;
За пиће сам дрчан,
На једење алав,
У свађу сам срчан,
А у душу балав.
Себе намагарчим,
Са памет се варам,
Мозак ич не арчим,
Снагу ич не шпарам.
Ја сам живот цели
Као турско робље
Вуко кроз свет бели
Да фрљим у гробље.
Над гроб ширим краци
Нешто из мен збори:
„Бар међу мртваци
Немој си најгори“.
ЛАМПИОН
Мој се сокак по градски дотера
Па сам и ја прави ноћни шпион.
Пред капију стоји ми бандера
Са по сву ноћ упален лампион.
Свако вече од праг до капију
Црна сенка по мене се стеза.
Од бандеру, уз плот од авлију,
Па низ сокак она се отеза.
Кад се врћам, па ме сенка кеца,
Ил ме вуче, ил од мене бега.
Уз сокаче шекука и клеца,
И до кућу једва се догега.
На бандеру тек се сенке сретну.
Туј кад умерем плакат ће ми метну.
ПЛАКАТИ
Taј мој памет крути
Не може да свати
Зашто случај смрта
Објаву плакати.
Кад би било мере,
Па да за промену
Закитив бандере
Кд се људи жену.
А овакој брука и мука голема:
Срам од тој што беше,
Срам те што те нема
Највећа срамота живот што живеше.
Да л’ је човек робље
Па публику зову
Да дође на гробље
Где ће га зарову.
Туј се народ гурка
Брише образ влажан.
Што повећа журка
Тој мртвак поважан.
А мртви не свату
У тужној прилики
Да л ги у гроб прату
Иљаду – ил ники.
СТОЛИЧКА И НЕБО
Р. Јовићу
Не знам колко на Рацу вреди
И што је уопште требо
На столички да седи
И да си гледа у небо.
То што је небо проклето
А столичка малечка
Исто је ко кад с решето
Оће се уплаши мечка.
Ал Господ с праведно око
Обијму што човек брља
Па на ма – на ма, с високо,
Поглед на земљу фрља.
И тад Свевишњи свати
Како се Раца труди
Са звезде да се довати
И да зајбе људи.
И поведе га високо
На трон га заседе трули
Да намигује сас око
И наспрам земљу се тули.
МОКА И ЧУК
Момчилу Живковићу – Моки Дзивану
Врнуја се Мока Дзиван из кафану
Ћефлисан ко увек кд се врћа касно;
Закључава врата с унутрашњу страну –
Кад сат с оној клатно јемпут чукну гласно.
Његова Дзиванка из спаваћу собу,
Навикла да спије само с једно око,
Не зна да л да звоца ил да трпи глобу,
Па питује само: „Колко сата, Моко?“
„Десет, не ли чујеш“ – ко из топ ву рекну
(она ће се качи са старога вука).
„Како? Ја чу сат једампут звекну?“
„Оћеш, мајке ти га, нулу да ти чука!“
СЕЛСКИ ВАРОШ
Нас ни по пут воду
Побркани знаци.
Села су с господу
Варош са сељаци.
На њиве пропале
Жално око гледа
Там су празне штале,
Град пун са говеда.
Дудук се не чује,
Звона не клепућу,
Сг овце пландују
Испред робну кућу.
По кочине само
Не товимо праци,
Сг ги узгајамо
По градски сокаци.
Село ни мерише,
Са росу се мије,
А град ни кандише
Ко да с твора спије.
Што човек да крије
Кој је, шта је, шта ће,
Нит му да се мије
Нит да мења гаће.
Већ само нос пиши,
Варка самог себе:
Боље је кандиши
Но да се назебе.
ГРАМАТИКА
С граматику стојим лошо
И језик ми гадно лежи
Откад сам у школи пошо
Имама муке сас падежи.
Читам књиге и романи,
Стрипови и друге згоде,
Ал не могу још од лани
Један падеж да убодем.
А од мене млого ишту
Па не могу да се снађем,
Идем и у позоришту
Само падеж да пронађем.
Затој, нека ми се одма јави
Свак кој се са језик бави
Да ми нађе падеж прави
И да га на место стави.
АКЦЕНТИ
Мени су ми речи тешке
Као и на нама свима
Па док зборим правим грешке
По питању акцентима.
Ја разумем тог из Чачак,
Тај кад збори, он се пази,
Зна за кратак и дугачак,
Кој узлази, кој силази.
С тог сам ствара раскрстио
И саг другу бригу водим.
Од јучер сам сретан био
Када успем реч да згодим.
ГОВОРАНЦИЈА
Ја се убеутим
Не мог се помакнем,
Ко слупац се крутим,
Стра ме це пошакнем.
Глава шумоглави,
Грло ми се суши,
Реч неће се јави
Гоч ми је у уши.
Две-три чашке џипнем
На стра да угодим
Па пред људи рипнем
Да се с њи опходим.
На које сам спао,
Од што да се пазим,
Пред људи сам стао,
Не мог се изразим.
Ал почнем да сричам
Моји речи цврсти;
Ја на народ причам
А он ми се крсти.
Да л још панти неко
Опкођење наше?
Ја не знам шта реко,
Они шта слушаше.
ЋУТАЊЕ
Како ствари стоје
Нећу спијем ноћу
Док не смислим које
И решим како ћу.
Ја оћу најмање
Кад се људи скупе
Од моје причање
да падну на дупе.
(Чавка што ме воли
Смеје се из грање:
Народ дупе боли
За твоје причање.
Џаба реч ће падне,
Време губиш с њега.
Која ће ти дадне
И без причу лега.
С речи не мож стекнеш.
Али ако вредиш
И кад реч не рекнеш
Људи ће убедиш.
Склопи уста затој
И избуљи очи.
Ћутање је злато,
С причу зло искочи.)
Како ствари стоје
До крај ћу се борим
Док не кажем своје
С лакат ћу прозборим.
КЊИЖЕВНИ РАД: Добра Вода, збирка песама за децу (КК „Глубочица“ и Народна библиотека, Лесковац 1982), Купен петл (Туристичке организације Лесковца и „Филекса“, Лесковац 2013) и монографија Ћуприја над светом. Има у рукопису неколико књига. Посебно му је драга необјављена књига песама за децу Најсиромашнији краљ.[1]
- Драган Радовић, професор књижевности (…) пише песме још из школских дана. Основна школа ,,Коста Стаменковић’’ издавала је средином шесдесетих година лист Хисар и он је ту објављивао, а када се његова патриотска песма о Кости Стаменковићу нашла на првој страни, био је пресрећан.[2]
- Потом, у Гимназији, књижевност му је предавао чувени професор и песник Бора Здравковић. Од њега сам научио, каже Радовић, песничку школу живота. Већ у првом разреду, 1970. године, добио сам прву награду на школском конкурсу и почео да сарађујем у часопису ,,Ми’’, чији је први број штампан 1970. године, за Дан школе. Прве есеје и приказе објавио сам у том часопису, писао сам о свом другу, песнику Воји Истатковићу. Током студија објављивао је песме у Књижевној речи, Студенту, часопису Филолошког факултета Знак. По завршетку студија, Радовић долази у Лесковац, у Народну библиотеку са основним задатком да популарише књигу. Уз помоћ библиотекара организовао је стотинак књижевним сусрета годишње како у матичној библиотеци, тако и у истуреним одељењима и школама у најудаљенијим местима у општини.
- Свих протеклих година пише и објављује у Градини, Нашем стварању, Помаку и другим листовима и часописима. Неке су му песме преведене на италијански језик.
- %
- У савременој поезији је тушта и тма стихова који се не могу најбоље разумети и протумачити, што је врло невесело за читаоце, песнике и поезију. Драган Радовић, аутор зборке песама Добра вода[3] ни у ком случају не доводи читаоце у недоумицу. У његовој поезији нема места питању „шта је писац хтео…“
- Добра вода је књига немењена највише деци. То се у првом реду види из фабуле узете из дубине дечјег света и доживљаја, ненаметљиве и неусиљене поенте. На то упућује и лакоћа којом песник уме да приђе дечјем свету и извуче из њега грађу и обради је језиком дикцијом који најбоље одговарају малом читаоцу – и да се у свему томе одржи на висини уметничког и песничког говора. Стихови Добре воде са много маште и емоције уносе животну радост и ведрину у душу детета–читаоца, а естетски доживљај који стварају по своме ефекту није тренутан ни ограничен догађај. Свака песма ове танушне књиге у читаоцу измамљује осећање ведрине и радости: лаким и лепршавим ритмом њени стихови изазивају осећање за леп израз и звук. Као права поезија проширују круг дечјих сазнања. При читању Радовићевих песама дете има непомућену илузију да се пред његовим очима одвија једно животно збивање у коме и само учествује. Песме „Добре воде“ имају личан, индивудуални нагласак и одговарају узаврелој, жедној дечјој природи. Писана маштовито, са интуицијом и опсервацијом, и смислом за детаљ и нијансу, стихови Радовићеве збирке привлаче пажњу својом лепотом. Понеки од њих чине мала ремек-дела савременог песништва. Врло успела својом ритмичком организацијом Добра вода у свему испуњава захтеве добре поезије за децу: поступност увођења у свет уметности, педагошко усмеравање дечје психе и, свакако, развијеање осећања за лепим.
- У Радовићевим песмама нема смелих склопова речи, смишљених артистичких састава, али у њима има музичког у ритму стиха и размештају речи; у његовим песмама нема лепореке интерпретације, продора у ирационално, али има поетске свежине; немају савремену, урбану тематику, али имају моћ да озаре душу читаоца; немају врхунски, опсењујући квалитет, али имају снагу да уједине осећања и мисли читаоца. Готово да је тако: и оно што имају и немају, допринело је да има своје читаоце. Песник стихова: „Молим те снађи се некако/ и наћи ми негде једног малог брата,/ ја бих теби пронашао лако/ да сам, тата, ја твој тата“ обрадоваће читаоце свих узраста. Радовићева књига заслужује да стоји у истој полици са књигама познатих савремених песника.[4]
- %
- Збирку песама Драгана Радовића Купен петл (2013), писану у духу говора југа Србије, појавила се у издању Туристичке организације Лесковца и „Филекса“.[5]
- У књизи, како стоји у наслову „Подаци од мене“, песник је записао: „Мајка ме родила на пунлетан дан у девети месец у годину иљаду деветстотина педесет и (Ахилову) пету (19. 9. 1955) у селу Доба Вода. Школувао сам се у Лесковац и Београд. Там сам завршио белосвецку књижевност на ФилОлошки факултет. Преминули рад стицао сам у културне установе по Лесковац: Боблијотеку десет године, Позориште још толко и у Културни центар еве више од десет године прођоше. Објавио сам једну малецку књигу за децу и приредио једну од Лесковац за големи. Уређувао сам лис за књижевност и уметност „Пом(п)ак“ и саг су ме турав на уређујем „Нашо стварање“.
- У „Посвети“, Радовић у шаљивом тону записује: „Не се препоручује на малолетни, малоумни и малодушни. (А кој нормалан ће чита овој?)“ Збирка песама Драгана Радовића има пет поглавља: Сиротињска патка, Тристаћ на клоцне, Мушице под реп, Чорба без ич и Угасла скара. Песничка збирка Драгана Радовића објављена је у 300 примерака, а илустрована је радовима преминулог Слободана Костића – Косте, познатог писца из Лесковца. Илустрације су, иначе, преузете из Баџиних новина захваљујући његовој деци.
- %
- Драган Радовић, лесковачки културни радник и песник, писац приказа и рецитатор, обрадовао нас је ове године новом збирком песама на дијалекту под насловом Купен петл. Радовић је један од оних писаца који сматра да је прави матерњи језик за људе Југа Србије њихов дијалекатски, јужњачки говор. Радовић воли, премда добро познаје књижевни језик и, штавише, зна да говори са правилним акцентом, без примеса неправилног локалног акцентовања, да се изражава на дијалекту и у стварном животу, нарочито када се шали и покушава ведрим тоном да освоји свога саговорника. Он тада опонаша необразованог али изворног Лесковчанина и сам је једном приликом изјавио да ће му се то осветити неки пут када буде потребно да се правилно изражава, тако да ће му се пред публиком омакнути дијалекатски крња и изобличена омашка. Но, то не значи да Радовић, премда дијалекатске омашке делују ружно у поређењу са чистим и правилним књижевним извором, мисли да је дијалект само ружна или комична појава. Када се у целини развије са својом иманентном логиком, када песник развије причу или лирско ткање, види се да дијалект има своју звучност и мелодичност и да може да пренесе све врсте књижевних порука, па и оне озбиљне. Комика којом одише певање Драгана Радовића на дијалекту, има дубуку хуману вредност и нуди нам, попут неке монодраме у стиху, главног лирског јунака који пркоси невољама и недаћама живота тако што признаје свкоме право да буде другачији и тера по своме, ма каква да су искушења пред њим, те на тај начин и сам постаје озарена појава неког ко таму живота, коју не жели да негира и заобиђе, преображава у илуминацију звонког и пуног римованог стиха оденутог у рухо слатког матерњег језика јужносрбијанске говорне области.[6]
- %
- Драган Радовић је, нема никакве сумње, вишеструко талентован и образовани стваралац. Још у гимназијским данима исказао се и као песник и као књижевни критичар. Написао је занимљиву анализу песама свог школског друга Војислава Истатковића, који ће касније постати једно од најзначајније имена лесковачког песништва.[7]
- Радовићево ангажовање у лесковачкој Народној библиотеци и Народном позоришту, његово драмско стваралаштво (неке драме се изводе на српским сценама), такође завређује пажњу и детаљнију анализу. Године 2006. Драган Радовић је уредник листа за књижевност, уметност и културу Помак, гласила Удружења писаца.[8]
- Ипак, ма колико вишеструко Радовић био талентован у бројним областима (одличан је, на пример, рецитатор), чини се да је посебно вредно његово песништво за најмлађе и по томе је апсолутно на самом врху у Лесковцу.
[1] Пионир, „Наши суграђани ствараоци“, октобар 1982, бр. 4 (21), стр. 10.
[2] Верица Баторевић-Божовић, Живот пише приче, Лесковац, „Удружење писаца“, 2001, стр. 226.
[3]Драган Радовић, Добра вода, Књижевни клуб „Глубочица“ и Народна библиотека „Радоје Домановић“, Лесковац 1982.
[4] Проф. др Тихомир Петровић, „Огледи и критике из књижевности и језика“, приказ, Књига завичајних писаца, „Нова просвета“, Београд, 1994, стр. 134-135.
[5] Промоција збирке песама Драгана Радовића Купен петл одржана у Културном центру Лесковац поводом 1. априла – Светског дана шале.
[6] Драган Тасић, „Лирски јунак и пркос“, приказ, Драган Радовић, Купен петл, „Туристичка организација“, Лесковац, „Филекс“, Лесковац 2012), Помак, бр. 61/64, јануар – децембар 2013, стр. 49.
[7] Ми, часопис лесковачких гимназијалаца, нова серија, бр. 11, 1999. године, стр. 30-33.
[8] Помак, јануар-март 2006, стр. 2. Напомена: Радовић је уредник у ЛКЦ и уредник часописа Наше стварање
