LESKOVAC – Dragi Živković – Bezrđan, Dragi – Gluvi, i ja po Pižin Sokak. Idemo, takoj nogu pred nogu, klaj, klaj, ruku pod ruku, jer Dragi – Gluvi, beše ostareja, i teško i hromo je hodaja. – To j’, li je s’g Pižin Sokak? A, ne, ne, dragi to je Giros Sokak! – Kakvo, ne te čujem! A! Ama gos’n Dragi, roštilj Sokak! – Ne čujem te dobro! Pričaj glasno! – Ma, ćevap Sokak. A s’g te lasno, ču. -Pižin Sokak, toj je bilo u tvoje doba, s’g, je toj Ćevap sokak! – Pa, kako? – Pa takoj. – vikam na Dragija Gluvog. – Hej! – Gle, što je ubava, ovaj žuto-bela, zgrada, ko bonbonče! – Dugo, su gu pra’ili, majstori i, gazda! Ko gazde iz tvoje doba, Dragi! – Pa, da! – Kratko će, Dragi. A kude su Božil, Zagorka, i deca gi Zlata i Dragiša? -Pa, oni su bili s onuj drugu stranu, Pižin sokak. Sg su tuj stambene zgrade. – Lelke, kolki neboderi! – Pomalečke od Ajfelovu Kulu, u Pariz, al’, pa goleme! – vika mi Dragi – Gluvi. I tolko se zapanji, od čudo, da počne da mi vika: “Nije mi dobro, oću da umrem! – Nije mi dobro, oću da umrem! – Nije mi dobro!… – I dok ja viknu “Red taxi, od moj smart telefon, od preko novu poštu – “dušegubku”, kako gu prekrsti narod, i dođe za minut, dva… Čovek se izduži po Pižin Sokak! – Ups! – Ćevap sokak!-Iščeznu, na, ma’, a ostanu mu, s’mo, ko na poluzidara, kak’v, bejaše u onoj vreme, čuk, mistrija, čokanjče s rakiju, s pampur, do pola nepopiveno, a u džep, od plavu radnu, bluzu, štofane pantalone, plitke cipele, i zidarska olovka, u spoljan, džep.
Dušan Dojčinović
