DUŠAN DOJČINOVIĆ: “Čiča Draža po drugi put među Srbima”, satirična priča

Loading

DUŠAN DOJČINOVIĆ, PISAC IZ LESKOVCA

Đenerale! – Armijski generale, moliću lepo!!! – Ispravlja me čiča Draža. – Dobro, dobro, čiča Dražo! Znači, pristalica si! – pita me čiča Draža. – Pa, mislim da. – Ustvari ne! Ne znam! – Kakav si ti junak, kad se kolebaš, sinko! – Pa.. Pa.. Pa.. Sve, nešto zamuckujem. -Idemo tako Knez Mihajlovom, a devojke, sve lepša, od lepše, a čiča Draža, se iščuđuje: “Pa gde su krenule, tako gologuze, gde su one skromne, devojke, i narodne nošnje- vutarke, i marame-šamije!? I vidimo grupicu simpatizera, zaorili su s pesmom: “Od Topole, od Topole, pa do Ravne Gore, sve su straže, sve su straže Đenerala Draže!”… Čiča Draža se smeška, maše im rukama, skida kapu, sa kokardom, oni zvižde i aplaudiraju. – Moja Srbadija! – kaže ponosno čiča Draža. – Jes’, jes’, dodajem ja, kao kakav šliht majstor. -I, tako, u šetnji dođosmo, do crkve na Vračaru. – Hoću da se pričestim, kaže mi čiča Draža. – Dobro, kažem mu, i kucamo na konak, a otac prota Srboljub, iznenađen pojavom čiča Draže, celiva mu ruku, umesto čiča Draža njemu, i celiva oca protu Srboljuba u čelo. – Jesi, postio, Dragoljube!? – Nisam, ionako na Ravnoj Gori, nisam imao bog zna šta da jedem! – A, konzerve Vermahta!? A, konzerve Vermahta!? – Đavo mi šapuće, ti su pomisli, izusti čiča Draža. Imaš li nešto na savesti Dragoljube!? – Ne! – reče čiča Draža. I dok sa čiča Dražom, čekah u priprati, u crkvi na Vračaru, on mi kaže: “Puši mi se, sad bih pripalio, vadi cigaretu, iz tabakere, ali u upaljaču, nema, benzina. – Eno, tamo, od kandila. – Ne, nemoj čiča, to su komunisti izmislili! – I nakon pričešća, čiča Draža, i ja izađosmo, iz crkve .- Na ulazu u portu, primetismo lažnu prosjakinju: “Daj neki dinar, daj neki dinar, kao da je kasirka, a čiča Draža joj spušta, neke novce, iz doba Kraljevine Jugoslaviji, papirnate, puni kutiju, čak i onim novčićima u gvožđu. – Idemo! – kaže mi čiča Draža. – Gde, general-majore!? – Do tajnog mesta! – kaže mi čiča Draža, i zove taksi! – Taksi! – Ovo je mercedes, ko iz doba ministra vojnog. Ja, ja, konstatuje čiča Draža, i ćutaše, i gledaše kroz prozor automobila, dok sa Slavije dođosmo do tajnog mesta, gde su mu komunisti presudili 1946 .godine. – Čiča Draža izađe da protegne noge, uzede cigaretu iz tabakere, taksista mu pripali, upaljačem i on poče da odbija guste dimove, zakašlja se, i krenu da pesnicom, udara sebe u grudi, ja priđoh i krenuh da ga udaram po leđima, ali on pade na kolena, i samo se okrenu u stranu, ko da spava, a sa glave mu pade šajkača sa kokardom u žute ljutiće i travu. Iz kožne tašne mu ispade knjiga Stendalov parmski kartuzijanski manastir. I dok nazvasmo hitnu pomoć, taksista i ja, iščeznu telo, čiča Draže. Ostade samo njegova uniforma sa ordenjem, kožna tašna, tabakera, upaljač i ova knjiga od koje se nije odvajao u ćeliji, dok je čekao presudu od komunista, i od koje se nije odvajao do smrti.

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: