Spustila je kišobran, vetar je bio prejak. Kao da se nadigravao sa hladnim, februarskim, ledenim kapima kiše. Ko je uporniji, jači. Pustila je da joj kiša kvasi od vetra raščupanu kosu. Uredne, „svenasvommestu“ frizure ionako su je nervirale. Smetala joj je svaka vrsta harmonije i reda. Duhom je bila pomalo haotična.
- Kiša je glasno šuštala kroz promrzle grane drveća. Skolio ih je nalet vetra, usmeravajući ih svom silinom čas na jednu, čas na drugu stranu. Podigla je kragnu kaputa ne bi li se malo ušuškala u toplu zimsku vunu. Pramenovi kose su joj lepršali pred vlažnim trepavicama, terajući je da žmiri. Žurila je kući. Da odmori. Od svega. Od svih. (Tako ljudi teatralno dočaravaju svoju nemoć. Potencirajući na taj način svoju umišljenu bitnost).
- Čini se kao da je hodala satima, iako je gazila krupnim, teškim koracima, svega pola sata. Odmor bi joj dobro došao. Ali od nje same. (No, priznajući to sebi, time bi narušila svoju umišljenu odvažnost. Zakaljala bi svoj balonizirani ego).
- Mokar kišobran joj je kvasio kožne rukavice. To joj je donekle smetalo. Možda je bila neskladnog duha, ali je vodila računa o garderobi. Ona je morala da bude uredna. Već zagrejana od brzog hoda, telom joj se kovitlala uzavrela krv. Obrazi su joj se „zdravo“ zarumeneli, osetljiva „gradska“ koža lica predavala se hladnim naletima vetra. Pomišljala je u trenutku da se okrene i vrati. Ali gde? Zar na mesto sa koga je takoreći pobegla, ostavivši za sobom prazne ljude i razgovore? Da se vrati ljudima koji su je prilikom kafe-susreta potpuno mentalno izmorila. Svojom prazninom. Hladnom, čeličnom ravnodušnošću. Ne prema njoj, nego prema svetu uopšte. Svi ti naporni, prozračni, beztežinski ljudi i susreti. Ljudi koji su samo mislili i pričali o sebi i svom položaju u svetu. Ne mareći za neku – širu sliku. A takvih je bilo sve više.
- Ponekad bi je poneli takvi susreti. Kao danas. Pokušala bi da sa nekim grlenim žarom nadahne svoje sagovornike. Uzalud bi opipavala njihov misaoni i srčani puls u konverzaciji. Zamišljala bi, donekle veselo, kako ih protresa snažno za ramena, u nameri da ih trgne, probudi. Do toga, naravno, nikada ne bi došlo. Zna da takav suludi čin ne bi pomogao.
- Čovek, kadgod govori, on govori o sebi. Naslušala se priča o „jakim“ ljudima koji su se samo hvalili svojom neempatičnošću. Onima koji su sebe nazivali jakim, karakternim ljudinama, a zapravo su se najviše plašili. Plašili se sebe, svoje ljudskosti i ranjivosti. Plašili se da budu ljudi sa dušom.
- Udubljena u ovakve misli, već je zaboravila na vetar i kišu koji su se poigravali u vrtoglavim naletima. Na otužne korake i na promrzla stopala. Imala je veću muke od koje beži. Onu kojoj ne zna ime. Ona koja je tišti, gnječi i mnogo više zamara od jednog ledenog februarskog kišnog dana. Muka jednog opšteg nerazumevanja. Nesklada odnosa sa ljudima.
- Ostavila je za sobom galamljivo društvo. Ili su oni nju ostavila. Nije bila sigurana. Ali to i nije bilo tako važno. Žao joj je bilo svih prosutih reči koje je pred njima tog dana prosula. Oštra, istrajna namera da se objasni. Da bude shvaćena. Kasno je shvatila da je reči prosipala kao čuperke maslačka na vetru.
- Reči. Reči su bestežinski lebdele u oblaku dima zagušljivog kafića. Uzalud i dobra namera kada se obila o zid nerazumevanja. Svi smo stranci jedni drugima. Pogodi je ta pomisao. Ona je upravo to – stranac. Potpuno su nepoznati jedni drugima. Ona svetu i svet njoj. I nije joj februarski, ledeno sivi dan trošio snagu. Trošila se sama u upornim i nedelotvornim pokušajima da bude shvaćena. Silila je nešto što na silu ne reaguje.
- Ali, kao što kaže čuvena Skarlet: „Sutra je novi dan!’’
- Nema razloga da bude potištena. Jer, ništa nije uzalud. Možda su njene reči popadale poput loše bačenih pikado strelica. Možda mnoge od njih nisu ostavile sagovornicima trag. Možda nisu pokrenule neki novi, drugačiji misaoni točak u njihovoj glavi. Ali prokleto je sigurna da su reči žive. Podjednako žive poput njenih misli u glavi. Da mogu vaskrsnuti, možda ne danas, sutra, sledeće godine. Ali jednog dana! Pokrenuće ih neki točak sudbine. Čuće se jedan bojažljivi – klik. Neko će se tada setiti njenih reči. Shvatiće o čemu je govorila.
- Snaga je prihvatanje slabosti. Najjači smo onda kada smo srcem goli. Goli pred sobom, što je priznaćete, najteže.
Dr Nataša Dimitrijević
DR NATAŠA DIMITRIJEVIĆ: BIOGRAFIJA
- Nataša Dimitrijević rođena je 16. marta 1979. godine u Leskovcu, gde je završila osmogodišnje i gimnazijsko obrazovanje. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Nišu 2004. godine. Na istom fakultetu 2010. godine odbranila je magistarsku tezu pod nazivom „Značaj društvene odgovornosti preduzeća u savremenim uslovima poslovanja“. Doktorat ekonomskih nauka stekla je odbranom doktorske disertacije 2016. godine na temu „Poslovna etika, društvena odgovornost i konkurentska prednost preduzeća”, na Fakultetu za finansije, bankarstvo i reviziju, Univerziteta Braća Karić u Beogradu.
- Dr Nataša Dimitrijević trenutno je šef računovodstva u Prekršajnom sudu u Leskovcu. Od 2005. godine radi u OŠ ’’Kosta Stamenković’’ u Leskovcu na računovodstvenim poslovima. Nakon toga, zapošljava se 2006. godine u srednjoj Trgovinsko-turističkoj školi u Leskovcu, gde obavlja poslove profesora ekonomske grupe predmeta. Od 2008. godine radi u Regionalnom garancijskom fondu za južnu Srbiju gde obavlja funkciju v.d. direktora. Od 2009. godine obavlja poslove saradnika direktora za ekonomska pitanja u Agenciji za lokalno ekonomski razvoj u Leskovcu.
- Pohađala je 2010. Univerzitet socijaldemokratije (UNISD), u organizaciji Centara za studije socijalne demokratije i Fondacije Friedrich Ebert Stiftung. Tokom 2012. godine učestvovala je u obrazovnom programu „Upravljanje projektnim ciklusom u projektima finansiranim od strane EU“, Beogradske otvorene škole. Teme sa ovih studija su usko povezane sa etikom i društveno odgovornim poslovanjem.
- Angažovana je u okviru USAID projekta za reformu sudstva kao član radne grupe za Pristup sudu. U okviru ovog projekta učestvovala je na studijskom putovanju u Americi na temu upravljanja sudskom administracijom. Takođe, učesnica je studijskog putovanja u Brižu (Belgiji) u okviru projekta Speak European – Kancelarije za evropske integracije, pri čemu je tri nedelje pohađala nastavu o Evropskoj Uniju na Evropskom Koledžu.
- Nataša Dimitrijević udata je i majka dvoje dece.
