GORICA DODEROVIĆ, pesnikinja: Nagrada za najoriginalniju ljubavnu pesmu!

Loading

ГОРИЦА ДОДЕРОВИЋ, ЛЕСКОВАЧКА ИЗУЗЕТНО ТАЛЕНТОВАНА ПЕСНИКИЊА СЕТЕ И ЉУБАВИ

ЛЕСКОВАЦ – Горица Додеровић, изузетно талентована лесковачка песникиња, (позната у песничким круговима и као Горица Станковић) рођена је у Лесковцу. Пише љубавну и родољубиву поезију. Објављивала песме по зборницима – Арте стих 2013, Чегарске ватре,  Стиховање, Мирис брда на шљиве зреле , Снага ријечи, Прљача и другим. На песничким такмичењи освојила бројне награде и продобила наклоност публике и књижевне критике, а одличан је и интерпретатор својих, али и туђих песама.

  • Лесковачки песници: Горица Додеровић – песникиња сете и љубави!
  • КЊИЖЕВНИ РАД: Објавила збирке песама: Сама (2012), Месечева тајна (2014), Камен (2016), Корак (2018).

САМА

  • Из женског угла, сензибилном душом, Горица Станковић обликује папир, оставља траг искреног пера. Она је запитана пред универзалним, савременим питањима.[1]
  • Трагање је њено опредељење, свесна је да се смисао можда крије у самом трагању. На путу вечитог преиспитивања воде је љубав, вера и нада, те и у најтежим тренуцима окренута је овим вредностима. Мотивска структура њених песама је разнолика и богата. Обојена је личним виђењем и топлином,  искреношћу, љубављу… Љубав је основни мотив њене поезије. Љубав, како искрена исповест, као покретачка снага и инспирација. У песмама доминира и мотив природе. Ова два мотива се преплићу и нераскидиво обитавају у њеном стваралаштву. Своје емоције, мисли, расположења и доживљаје Горица уоквирава дескрипцијом. Осећања Горице су искрена, чедна, чиста и велика – као изворска вода, беле пахуље, звезде, сунце и небо. Такав је и њен поглед на живот. Сунце својом светлошћу обасјава и открива њену љубав, радост и срећу. Контрастно овом мотиву постављен је мотив месеца. Месец разбуктава слутњу, тугу, чежњу, страсти и немире – буди ноћне дамаре. И када тугује, она губи наду, не предаје се ни пред сазнањем о пролазности, јер је њена душа увек млада, нерочито када стари. Пркосне песме дају јој снагу да узлети, да досегне плаветнило висина, да мрак отера светлошћу и дугиним бојама снова.

MEСЕЧЕВА ТАЈНА 

  • Ова књига, особена по много чему – како примећује рецензент Љубиша Динчић, намеће оригиналност у исказивању страсти од које се не умире лако у песничкој покорности, али, као у јуначком епу, неко по правилу увек мора да победи, тако и у сукобу потреба и стварности губи онај ко не признаје кривицу. Тако је по правди, а и и традицији, која се дубоко темељи у поезији Горице Станковић.  Она каже: Тишина почне да пише, испод месечеве мене, кад песма замирише.“ За лепоту и трајање утиска сасвим довољно. Овде, међу корицама нове књиге, почива скривена месечева тајна у сталном страху да речи не сагоре у самоћи песничке невоље или разбукти ћутањем, које нико не разуме у огњу пакла, који стално додирује. Верује – и у рају може да досади лепота. Дисање је оправдано само уз помоћ стихова, али струне на удару страсти опомињу устајалу арију од које се не може побећи. Она, као бреза жедна пролећа, снове оставља подивљалом ветру да љубав животом замирише. Поезија је њен избор, вода и хлеб: „Кад ноћ зацвили останем без даха, кроз камене вене крв потече.“ Бежећи од отворених погледа и кад пољупце замене отровне стрле, она почне да дише својим сонетима као задрхтала јесен. Она тугује стиховима до савршенства. Љубав пије и наздравља самоћи чекајући последњи воз за бекство, препуна лепоте као трешња у мају. „Без крила сам, али хоћу да летим, ја умем да певам из дубине мрака, не знају они да стиховима видим ране зато што живот по правилу наплаћује туђе грехе.“ Затим додаје: „Ипак, кад ти осмех на лицу задрема, онда срце почне да пише животне баладе, јер папир је место не коме почиње игра.“. Као невеста од папира, ћутање у пркосу носи, крије све оно што у њој гине и зато сама себи пада у скуте, где покушава да ћути, али новом песмом. Она зна да воли и када спава, сновима се покрива где су заспале изгореле жеље, у хладовини звезде намигуше. И опет воли да слуша стих сањив, у страху да је не изда реч, која јој недостаје: „Ноћи уморне од туге у леденој гори. Ко воли опрости, а ко не – изгори.“ Осмехом би угазила звезду, у мирису немира тражи своја свитања: „Кад ти осмех на лицу задрема – срце пише животне баладе.“ Стихови очарани бојама, певани искреним тоновима, дар су поноса у вртлогу сурове истине, која се може одбранити само снагом оних који не одустају од живота. (…) Ова млада поетеса отрива раскошни таленат и не прећуткује га. Другом збирком песама, читљиво и без погрешке, вођена судбином, раскошне стихове плете танано приморавајући читаоца да не одустане до краја заподенуте приче.[2]

КАМЕН 

  • Веома талентована лесковачка песникиња Горица Станковић већ првом збирком песама „Сама“ (2013) привукла је пажњу јавности, а другом, „Месечева тајна“ (2014) потврдила је не само да влада техником писања, него и да поседује изузетан дар да у сликама препуних боја подари читаоцима свој разноврсни, богати песнички свет.[3]
  • Нова, трећа збирка Горице Станковић симболичном назива „Камен“ само је, у ствари, потврдила оно што смо о њеном певању одавно знали, али је уз раније изречене више него заслужене оцене књижевне критике, показала да је хоризонт њеног поимања савременог песништва много шири и схватање поезије као „уметности речи“ и најсложенијих људских израза део њене свакодневне збиље.
  • Збирка има, могло би се рећи, срећно изабрани наслов „Камен“. Та наизглед једноставна реч, има вишеслојно метафоричко значење, а ауторка га разоткрива почетком саме песме „Кемен“:

Тражећи пут за бекство

ходала је стрњиком

и гаравила стопала.

На крају пута,

где је било језеро,

заслепио је сјај камена

кога је брусила месечина.

  • Већ први стих ове врло сликовите песме („тражећи пут за бекство“) разоткрива стање у коме се збива људска драма, а ту слику наставила је описом пута и стањем њенога оробљеног тела. На крају те велике песничке, људске драме, следи спасносна слика језера, сјај камена „кога је брусила месечина“. Тај последњи стрих прве строфе је више од обичног песничког говора, јер се игром одабраних речи показује дух неоткривених тајни и моћ песничког говора. Језеро, камен и месечина су три велика симбола који најављују оно што ће уследити – сликовница речи којом могу да се подиче само одабрани песници:

Камен

још увек постоји

и сија још више.

Сви му се диве,

а не знају

да је неко

на том камену

исписао љубав

и осликао душу.

  • Поента, али и лепота читаве песме, која има изванредну драматургију, у завршном је стиху који описује људску жељу да се воли у души као још увек великој људској тајни.
  • Камен у насловима песама („Два камена“ и „Камен и кремен“) такође имају јасно симболику и недвосмислену мисаону песничку поруку. У првој („Два камена“) „расула су безнађе“ и њих, закључује песникиња, „можда ће их неко наћи/ у прашини и тишини“. У другој, песникиња казује: „Суђено ми/ да будем послушница“ и закључује стиховима који буде наду „што води ка светлости“.
  • Песникиња „пркосима сече мржњу“, јер „чека време“ и „камен за предах тражи“ („Бег“). Код ње „плаховита нарав/ хоће да победи стварност“ и закључује: “Остављам трагове/ као исповести“ („Исповест“).
  • (Не)свесна свога песничког талента дарује читаоцима непоновљиву слику: „Узалуд расипам мисли/ и узалуд моје самовање ћути“ („Мед и лед“), јер, наставља у тој песми „док ново јутро/ бојом нешто слути“. За њу је „судбина варалица“ и даје одговор: „Пружи ти се/ а онда се од тебе склања.“
  • У песми „Нада“, препуној прелепих слика, које прате људско памтилиште, записује: „У ћутњи две сенке,/ где се одавно сањају снови/ градим нови свет.“
  • Оригиналним стилом и талентом „умовања речи“, песникиња каткад („Бекство“) испева болно стање свога дана: „Разнизана/ ко ниска бисера/ празним длановима/ скривам лице.“ Тај туробни одсај живота исказан је и у песми „Страх“: „Плашим се/ да звезде/ не угасе сунце.“ Та страна ововременског трајања допевана је и стиховима: “Плашим се/ да једнога дана/ из мене не проговори/ тама.“
  • Том кругу разастрате меланхолије треба свакако придодати стихове из песме „Траг“: „Улице ће заборавити кораке./ Само ће остати траг/ успаваних песама/ у проживеном кругу.“
  • Песникиња открива тајну свога говора („Осмех за песму“): „Пишем метафоре/ срцем које огњем гори.“ И одговара: “Тражим ливаду/ да слетим и покријем се небом.“ И на крају додаје: Не треба мени ништа/ само осмех на поклон/ да лепшу песму напишем.“
  • Ево опет камена као метафоре непокора („Тајна“): “Песма/ обојена у сиво/ постаде камен.“ Шта, у ствари, песникиња жели разоторива стиховима („Авети“): „А ја, само хоћу/ испод пробуђеног неба/ да певам/ и слушам пој птица./ Да време изгуби памћење/ а истина рашири дланове.“ За њу као да се нижу дани туге опет у знаку камена („Вреди ли“): „Потрошени снови/ из ништавила траже уточиште./ Чува се смиреност,/ пишу рефрени,/ црта осмех,/ и вуче камен/ само да би остао човек./ Вреди ли?“ Слика суморја као да песникињу стално прати („Човек“): „У моралном ништавилу/ ни киша не пада/ као пре.“
  • Ређају се нове слике које су на најбољем трагу савременог српског песништва („Трагање“): „У трагању/ без путоказа/ тражим осмех/ у улици која самује/ да оставим траг.“ Песникиња зна („Корак“) да доприча свој сан: Испред замагљеног огледала/ огрубелим рукама/ везујем жеље.” Тада дописује: „Тежак је корак/ у тесним ципелама.“
  • У песми „Процветаће речи“ поручује: „Пишем…/ А када посивим/ из мојих трагова/ неко ће брати/ процветале речи.“ Ова више него талентована лесковачка песникиња, даје слику ововременског дана („Сиромашни песник“): „То је тај/ сиромашни песник/ из кога плаче ветар./ Покривен чежњом/ великом ко цветна ливада.“ За песникињу („Јава и сан“): Поломљени јануар/ поделио дан на пола.“ Она у песми („Мастило“) записује: „Корачам/ претворена у шапат./ У очима носим два жара./ Удишем југ./ Сунце се понекад/ наљути на мене/ и погаси сва светла./ Тера ме да заплачем/ на месечини./ Али ја не плачем./ Просипам мастило/ да оћутим/ још једну ћутњу.“ У тој истој песми дописује можда најбоље стихове ове прелепе песничке књиге: „У сновима цртам птице/ на трепавици градим гнездо./ Не гасите ми сунце./ Хоћу да видим/ где чекање нестаје.”
  • У „Тишини“ шаље поруку: „Могла бих ти причати још…/ Морам да идем/ чека ме тишина.“ Пита се у непроболу („Уздах“): „Постајем заћутала песма/ и питам се зашто туга цвета.“ Онда, готово у једном даху пева („Знам ја“) шта је смисао људских снова: „Знам ја,/ све тајне/ немирних ветрова/ уплетене у твојој коси.“
  • Љубав, та тако пожељна људска мисао, у песми „Да ћутимо“ има своју јасну поруку: „Хајде да ћутимо,/ и родимо се у песми/ у којој ћемо се волети.“ Ту смисао људских жеља песникиња довољно сликовито опева у песми „Опомена“: „Неко је неком/ бацио осмех у наручје/ да процвета нада.“
  • Горица Станковић опет бира праве речи („Да заувек заћутим“) да опише стање своје неисказане тишине: „И ноћас ће сета/ распремити постељу./ Тамне кише/ квасиће снове/ а ја ћу сузама/ умивати дан./ Уздахнуће дан/ у корену самоће/ и све жеље/ претвориће у камен.“
  • Песникињу стално прати расположење између бездна и наде, суза и љубави, изневерених очекивања и обећања. Тако у песми „Немири“ поручује: Лажна помирења/ разарају зоре./ Певам/ а песма путује/ у пролећне постеље.“
  • Стална песничка тема о (не)оствареним љубавима присутна је и код Горице Станковић. Сликовито се то најбоље види у песми „Љубав“:
  • Изговорила бих те у речима/ испевала у песми,/ живела у стварности,/ а ја ћутим, не знам/ како да започнем љубав.“ Готово истоветна песничка слика јасно се распростире и у краткој, лепој песми „Станиште“: „Срели смо се/ на истом путу/  а нашли у осмеху./ Препознах те/ по топлини./ Проговорисмо немуштим језиком./ Погледи се расцветаше./ Настаних се у твоме оку/ да не залутам./ Знам да ће пролеће/ својим трептајем/ свилену постељу да извезе.“
  • Опет у песми као метафоре, али и као слике за вечито трајање, ево камена („Кругови“): „За тебе ја сам камен/ који бациш у воду/ да прави кругове./ Стиснеш ме у песницу/ толико јако/ да пожелим да побегнем/ и претекнем птице.“
  • Песникиња у „Недовршеној причи“ тражи закључана врата: „Знам све заглављене речи/ испод камена/ и душе које/ ломе снове./ У недовршеној причи/ једна молитва тиња./ Месец окачен о прозор/ уздахом попуњава празнину/ да љубав не исцури.“ По мотивима и порукама врло је занимљива песма „Под конац“: „Али шта вреди сређено/ кад су далеко нечији кораци.“ Својом јасном песничком сликом љубави издваја се и песма (Да није тебе“): „Да није тебе,/ сенке би се мимоишле/ никад додирнуле./ Да није тебе,/ ни мене не би било/ заробљене између/ два уздаха.“
  • Оригиналношћу и одабиром речи издваја се и прелепа песма „Не сликај ме сликару“: „Не сликај ме сликару!/ Бићу твоја недовршена слика/ а ти моја неуспела песма.“ Том одабиру песнички речи издваја се и песма „Сенке“: „Ја, босонога,/ на каменом јастуку/ испијам месец.“
  • Песнички венац у коме доминирају сета и љубав, немири и надања, Горица Станковић, која је већ увелико освојила срца заљубљеника у избрушени песнички оквир својествен само најбољима и најдаровитијим ствараоцима, завршава песмом „Она“:

Игра се жељама

и бисерним сузама.

Уздише срећом

остављајући отисак молитве.

Она се не тражи само се деси.

(можда тренутно спава)

  • Збирка има, могло би се рећи, срећно изабрани наслов „Камен“. Та наизглед једноставна реч, има вишеслојно метафоричко значење, а ауторка га разткрива почетком саме песме „Кемен“:

Тражећи пут за бекство

ходала је стрњиком

и гаравила стопала.

На крају пута,

где је било језеро,

заслепио је сјај камена

кога је брусила месечина.

  • Поента, али и лепота читаве песме, која има изванредну драматургију, је у завршном стиху која описује људску жељу да се воли у души као још увек великој људској тајни. Камен у насловима песама („Два камена“ и „Камен и кремен“) такође имају јасно симболику и недвосмислену мисаону песничку поруку. У првој („Два камена“) „расула су безнађе“ и њих, закључује песникиња: Можда ће их неко наћи/ у прашини и тишини. У другој, песникиња поручује: Суђено ми/ да будем послушница и закључује стиховима који буде наду „што води ка светлости“.
  • Ова, заиста више него талентована песникиња, даје слику ововременског дана („Сиромашни песник“):

То је тај

            сиромашни песник

            из кога плаче ветар.

           Покривен чежњом

          великом ко цветна ливада.

  • Песнички венац у коме доминирају сета и љубав, немири и надања, Горица Станковић, већ је увелико освојила срца заљубљеника у избрушени песнички оквир својествен само најбољима и најдаровитијим ствараоцима.
  • Читајући ову више него успелу песничку даровницу речи, могли бисмо да закључимо: Горица Станковић увелико је превазишла завичајни песнички оквир и придружила се малобројним, веома талентованим српским ствараоцима најновијег песничког гласа.

Тамара Стојановић: Песнички опус Горице Станковић (рецензија)

  • Књижевна авантура Горице Станковић Додеровић почиње 2012. године објављивањем њене прве збирке песама ,,Сама“. Њој су, наравно, претходиле године песничког искушавања за озбиљан старт, и зато се лирски субјекат непрестано враћа својој основној љубави, дакле, поезији, доживљавајући је као најдубљи израз властите стваралачке запитаности, као мистерију постојања и трајања, императивни саморазговор од кога се не може побећи. Њено трагање за бићем песме, смислом певања, омогућавају јој да у поезији прекорачи властиту сведеност на чврсте обрисе дате реалности која обесхрабрује и унижава.
  • Својом трећом збирком поезије ,,Камен“ сада већ сигурно корача кроз свет поезије, исписује зреле песничке странице, прецизно назначава оквире својих трагања, тематски ствара изражајни простор коме ће до краја остати верна. Бескрајно вођена игром речи истовремено радосно али и меланхолично одгонетава вечиту тајну заплетених односа са светом, страхујући од заборава и самозаборава. Горица је песникиња сензибилне свести заљубљена у сурову игру парадоксалности пред којом њена ауторска узнемиреност увек остаје непатетично будна, отворена за нова трагања и самоиспитивања, хиперсензибилна на сваки унутрашњи глас. Због тога се овај песнички опус доживљава као ширење концентричних кругова око ужарених средишта.
  • Али, поново ће се суочити са собом дојучерашњом, поново ће отворити исте сплетове савладаних емоција и рефлексија. Сваком новом песмом враћа се на почетак, покушавајући да изнова дефинише свет патњи, незадовољстава и недовољности, да новом енергијом отвори једном варљиво залечену рану и страсно се преда покушају њеног новог распознавања. Куда иду они који певају? Хоће ли њихове вреле поруке икога једном узбудити кад нас не буде на овом свету? Песникиња одговара себи меланхоличним сазнањем о ни мало познатој будућности. Одговор није ништа друго до нова песма о непознатом, нова зебња због недосегнутости. Свет песникиње Горице Станковић, условно речено, тематских средишта и преокупација несумњиво је смештен у медитерански духовни пејзаж и мистерије страсне слободе и неспутаности. Тајанствена ткања дугих киша, благост летњих вечери крај језера, светлост сунца… мотиви су који представљају начин живота и мера свега чега се ауторка дотакне. Одбацујући често сретану песничку необавезност, јефтин естрадни сјај, фолклор и анегдотичну досетку, све су песме искристалисане и достижу степен песничке зрелости који несумњиво импонује. Све је код ове песникиње озбиљно и судбинско. Концентришући властити израз на ужарена стања вечне песникове запитаности пред светом, песничко ткиво се отима сваком покушају, макар и привидне тематске класификације, или јасно унутра одвојених слојева. Све је то једна, али богата и слојевита песма у којој су љубав и жена смештене одмах поред доживљаја о поимању неостварене истинске среће. Бол песникиње болован је и разрешаван у поезији, слици или музици. Схватајући поезију као унутрашњи монолог, јер је видљив, ова поезија одише отменошћу и унутрашњим зрењем. Сваком новом композиционом целином истиче се основна вредност Горичиног песништва, тај унутрашњи афинитет ка сугестивности и чврстоћи властите грађе.
  • Кад неко, након пробуђеног времена широких дланова  пребире по жицама гитаре, остављене у углу полузамагљене собе, која чува тајне између разбијеног сна и реалности, како емотивног, спознајног, тако и поетског, он ослобађа музику заробљену у њој, као крчаг воде спреман да вода ван њега потече. Дубока нека вода, а опет, и бистра. Чистота речи, спојена тананом златном нити, одише свиме што је жена, и што је човек, јер спојивши понекад и оно што је неспојиво, развезао се Гордијев (Горичин чвор), исписао речи мирне и речи побуне, урезане у КАМЕНУ, и у њих уплео љубав.
  • Овом збирком лиричних, али рекло би се, на појединим местима, у тренуцима градацијског надахнућа једне  ,,човечице”, песникиња је узбуркала жиле, оне затегнуте, рекла је да ЗНА, рекла је да воли, и да је ту кад исплете сан и јаву.

 Данило Коцић: Горица Станковић – песникиња сете и љубави

(Поговор збирке „Камен“)

Песма

обојена у сиво

постаде камен

(Горица Станковић: „Тајна“)

  • Веома талентована лесковачка песникиња Горица Станковић већ првом збирком песама „Сама“ (2013) привукла је пажњу јавности, а другом, „Месечева тајна“ (2014) потврдила је не само да влада техником писања, него и да поседује изузетан дар да у сликама препуних боја подари читаоцима свој разноврсни, богати песнички свет.
  • Нова, трећа збирка Горице Станковић симболичном назива „Камен“ само је, у ствари, потврдила оно што смо о њеном певању одавно знали, али је уз раније изречене више него заслужене оцене књижевне критике, показала да је хоризонт њеног поимања савременог песништва много шири и схватање поезије као „уметности речи“ и најсложенијих људских израза део њене свакодневне збиље.
  • Збирка има, могло би се рећи, срећно изабрани наслов „Камен“. Та наизглед једноставна реч, има вишеслојно метафоричко значење, а ауторка га разоткрива почетком саме песме „Кемен“:

Тражећи пут за бекство

ходала је стрњиком

и гаравила стопала.

На крају пута,

где је било језеро,

заслепио је сјај камена

кога је брусила месечина.

  • Већ први стих ове врло сликовите песме („тражећи пут за бекство“) разоткрива стање у коме се збива људска драма, а ту слику наставила је описом пута и стањем њенога оробљеног тела. На крају те велике песничке, људске драме, следи спасносна слика језера, сјај камена „кога је брусила месечина“. Тај последњи стрих прве строфе је више од обичног песничког говора, јер се игром одабраних речи показује дух неоткривених тајни и моћ песничког говора. Језеро, камен и месечина су три велика симбола који најављују оно што ће уследити – сликовница речи којом могу да се подиче само одабрани песници:

Камен

још увек постоји

и сија још више.

Сви му се диве,

а не знају

да је неко

на том камену

исписао љубав

и осликао душу.

  • Поента, али и лепота читаве песме, која има изванредну драматургију, у завршном је стиху који описује људску жељу да се воли у души као још увек великој људској тајни.
  • Камен у насловима песама („Два камена“ и „Камен и кремен“) такође имају јасно симболику и недвосмислену мисаону песничку поруку. У првој („Два камена“) „расула су безнађе“ и њих, закључује песникиња, „можда ће их неко наћи/ у прашини и тишини“. У другој, песникиња казује: „Суђено ми/ да будем послушница“ и закључује стиховима који буде наду „што води ка светлости“.
  • Песникиња „пркосима сече мржњу“, јер „чека време“ и „камен за предах тражи“ („Бег“). Код ње „плаховита нарав/ хоће да победи стварност“ и закључује: “Остављам трагове/ као исповести“ („Исповест“).
  • (Не)свесна свога песничког талента дарује читаоцима непоновљиву слику: „Узалуд расипам мисли/ и узалуд моје самовање ћути“ („Мед и лед“), јер, наставља у тој песми „док ново јутро/ бојом нешто слути“. За њу је „судбина варалица“ и даје одговор: „Пружи ти се/ а онда се од тебе склања.“
  • У песми „Нада“, препуној прелепих слика, које прате људско памтилиште, записује: „У ћутњи две сенке,/ где се одавно сањају снови/ градим нови свет.“
  • Оригиналним стилом и талентом „умовања речи“, песникиња каткад („Бекство“) испева болно стање свога дана: „Разнизана/ ко ниска бисера/ празним длановима/ скривам лице.“ Тај туробни одсај живота исказан је и у песми „Страх“: „Плашим се/ да звезде/ не угасе сунце.“ Та страна ововременског трајања допевана је и стиховима: “Плашим се/ да једнога дана/ из мене не проговори/ тама.“
  • Том кругу разастрате меланхолије треба свакако придодати стихове из песме „Траг“: „Улице ће заборавити кораке./ Само ће остати траг/ успаваних песама/ у проживеном кругу.“
  • Песникиња открива тајну свога говора („Осмех за песму“): „Пишем метафоре/ срцем које огњем гори.“ И одговара: “Тражим ливаду/ да слетим и покријем се небом.“ И на крају додаје: Не треба мени ништа/ само осмех на поклон/ да лепшу песму напишем.“
  • Ево опет камена као метафоре непокора („Тајна“): “Песма/ обојена у сиво/ постаде камен.“ Шта, у ствари, песникиња жели разоторива стиховима („Авети“): „А ја, само хоћу/ испод пробуђеног неба/ да певам/ и слушам пој птица./ Да време изгуби памћење/ а истина рашири дланове.“ За њу као да се нижу дани туге опет у знаку камена („Вреди ли“): „Потрошени снови/ из ништавила траже уточиште./ Чува се смиреност,/ пишу рефрени,/ црта осмех,/ и вуче камен/ само да би остао човек./ Вреди ли?“ Слика суморја као да песникињу стално прати („Човек“): „У моралном ништавилу/ ни киша не пада/ као пре.“
  • Ређају се нове слике које су на најбољем трагу савременог српског песништва („Трагање“): „У трагању/ без путоказа/ тражим осмех/ у улици која самује/ да оставим траг.“ Песникиња зна („Корак“) да доприча свој сан: „Испред замагљеног огледала/ огрубелим рукама/ везујем жеље.” Тада дописује: „Тежак је корак/ у тесним ципелама.“
  • У песми „Процветаће речи“ поручује: „Пишем…/ А када посивим/ из мојих трагова/ неко ће брати/ процветале речи.“ Ова више него талентована лесковачка песникиња, даје слику ововременског дана („Сиромашни песник“): „То је тај/ сиромашни песник/ из кога плаче ветар./ Покривен чежњом/ великом ко цветна ливада.“ За песникињу („Јава и сан“): Поломљени јануар/ поделио дан на пола.“ Она у песми („Мастило“) записује: „Корачам/ претворена у шапат./ У очима носим два жара./ Удишем југ./ Сунце се понекад/ наљути на мене/ и погаси сва светла./ Тера ме да заплачем/ на месечини./ Али ја не плачем./ Просипам мастило/ да оћутим/ још једну ћутњу.“ У тој истој песми дописује можда најбоље стихове ове прелепе песничке књиге: „У сновима цртам птице/ на трепавици градим гнездо./ Не гасите ми сунце./ Хоћу да видим/ где чекање нестаје.”
  • У „Тишини“ шаље поруку: „Могла бих ти причати још…/ Морам да идем/ чека ме тишина.“ Пита се у непроболу („Уздах“): „Постајем заћутала песма/ и питам се зашто туга цвета.“ Онда, готово у једном даху пева („Знам ја“) шта је смисао људских снова: „Знам ја,/ све тајне/ немирних ветрова/ уплетене у твојој коси.“
  • Љубав, та тако пожељна људска мисао, у песми „Да ћутимо“ има своју јасну поруку: „Хајде да ћутимо,/ и родимо се у песми/ у којој ћемо се волети.“ Ту смисао људских жеља песникиња довољно сликовито опева у песми „Опомена“: „Неко је неком/ бацио осмех у наручје/ да процвета нада.“
  • Горица Станковић опет бира праве речи („Да заувек заћутим“) да опише стање своје неисказане тишине: „И ноћас ће сета/ распремити постељу./ Тамне кише/ квасиће снове/ а ја ћу сузама/ умивати дан./ Уздахнуће дан/ у корену самоће/ и све жеље/ претвориће у камен.“
  • Песникињу стално прати расположење између бездна и наде, суза и љубави, изневерених очекивања и обећања. Тако у песми „Немири“ поручује: „Лажна помирења/ разарају зоре./ Певам/ а песма путује/ у пролећне постеље.“
  • Стална песничка тема о (не)оствареним љубавима присутна је и код Горице Станковић. Сликовито се то најбоље види у песми „Љубав“: Изговорила бих те у речима/ испевала у песми,/ живела у стварности,/ а ја ћутим, не знам/ како да започнем љубав.“ Готово истоветна песничка слика јасно се распростире и у краткој, лепој песми „Станиште“: „Срели смо се/ на истом путу/  а нашли у осмеху./ Препознах те/ по топлини./ Проговорисмо немуштим језиком./ Погледи се расцветаше./ Настаних се у твоме оку/ да не залутам./ Знам да ће пролеће/ својим трептајем/ свилену постељу да извезе.“
  • Опет у песми као метафоре, али и као слике за вечито трајање, ево камена („Кругови“): „За тебе ја сам камен/ који бациш у воду/ да прави кругове./ Стиснеш ме у песницу/ толико јако/ да пожелим да побегнем/ и претекнем птице.“
  • Песникиња у „Недовршеној причи“ тражи закључана врата: „Знам све заглављене речи/ испод камена/ и душе које/ ломе снове./ У недовршеној причи/ једна молитва тиња./ Месец окачен о прозор/ уздахом попуњава празнину/ да љубав не исцури.“ По мотивима и порукама врло је занимљива песма „Под конац“: „Али шта вреди сређено/ кад су далеко нечији кораци.“ Својом јасном песничком сликом љубави издваја се и песма (Да није тебе“): „Да није тебе,/ сенке би се мимоишле/ никад додирнуле./ Да није тебе,/ ни мене не би било/ заробљене између/ два уздаха.“
  • Оригиналношћу и одабиром речи издваја се и прелепа песма „Не сликај ме сликару“: „Не сликај ме сликару!/ Бићу твоја недовршена слика/ а ти моја неуспела песма.“ Том одабиру песнички речи издваја се и песма „Сенке“: „Ја, босонога,/ на каменом јастуку/ испијам месец.“
  • Песнички венац у коме доминирају сета и љубав, немири и надања, Горица Станковић, која је већ увелико освојила срца заљубљеника у избрушени песнички оквир својествен само најбољима и најдаровитијим ствараоцима, завршава песмом „Она“:

Игра се жељама

и бисерним сузама.

Уздише срећом

остављајући отисак молитве.

Она се не тражи само се деси.

(можда тренутно спава)

  • Читајући ову више него успелу песничку даровницу речи, могли бисмо да закључимо: Горица Станковић увелико је превазишла завичајни песнички оквир и придружила се малобројним, веома талентованим српским ствараоцима најновијег песничког гласа.

Данило Коцић

ПОЕТСКИ КОРАЦИ К ВЕЛЕЛЕПОТИ /Саша Мићковић о књизи Горице Додеровић/

  • Женска лирика је танани инструмент, који своје нотне и певљиве инструментаријуме одашиље и распростире од земље до васионе. Таква поезија је срцу угодна, а уму одшкрињује забрављена врата. Зарад примера, такву лирику је остварила баш велеумна Десанка Максимовић, која је с Црњанским водила интелектуалне сеансе у смеру поетских знања. Ми данас не знамо с ким Горица Додеровић сеансира и с ким шапуће о лирици, али свакако знамо да је на добром путу, ако је послужи срећа, да своју поезију вазнезе у онај уметнички облак, који никакав ветар или олујина не могу распршити.
  • Тешко је рећи и направити процену – која ће песма из свеукупног рада бити најпознатија, намилија и једноставно најдуже памћена, али Горица Додеровић има у својој поетској шкрињи много бисерних плетеница, које ће свакако надсијавати живот!
  • Књига која носи назив Кораци (а сам наслов наслућује путовање, да ли духовно или телесно?)… Сачињена је од поетске избрушености мисли, а стилизована је слободним стихом, који песницима дозвољава више размаханости и уплива у срж идејне потке. Тако да је Горица зналачки искористила све могућности слободног стиха, уграђујући у метафоричну слику поезије сопствен микрокосмос, који у песникињи обитава, живи и енергично вапи за исказом. Чини се да речи желе да искоче из свог лирског обруча, како би добиле још једну димензионалност – живу слику песме!
  • Бол, туга, душевни усхит, телесна чулност… елементи су који прожимају поетски ћилим наше песникиње. Свакако, без свих тих сачинилаца, поезија би била опустошена и мање питка, јер само искрен однос према поезији може довести до ванвремених поетских стихова и бравура, а даћу ради разјашњења и мали пример из песме Птица неселица:

Мене је родило Сунце

на обронцима Хисара.

Била сам птица неселица

летех у висине…

…………………………………………

  • Горица тврди да потиче с Хисара, а да је Сунце цикличном кретњом изродило баш њу, песникињу која исијава кроз лироказни ореол. Мада, првенствено сам помислио да потиче с Олимпа, јер и то станиште њој би одговарало у потпуности. Поетеса се поистовећује и ступа у директни род са Сунцем, а то значи са светлошћу и животом, који након сваког мрака израња из нове сунчане рефлексије… Знам да Горица поред поезије у слободном стиху, пише и римоване стихове, па сонете… али сада је стихозбирку Кораке излила од легуре која је у потпуности испунила калуп од корице до корице, а без одступања од поетских законика. Рецимо: Имам соли и хлеба и два сунца која ме греју. Жива сам… (Песма Не тражим ништа). Какву то симболику имају со и насушни хлеб? Да ли поетеса у тренутку писања ове песме лебди над животном провалијом? Али – два сунца која је разбуђују и ојачавају, уливају јој нову наду за опстанком, а уводе је у даљу борбу са животом. И зато и јесте жива. Из песама које су сабране у књизи Кораци, јасновидо се указује и поетесина душа, и разум, и надреални појам, као и психички елемент лепоте, љубави, туге и драме. Када се сви фактори обједине и размотре, читалац ће лако наслутити да Горица нема проблем са унутрашњим бићем и  да је у хармонији с душом, што је веома битно за уметника. Надасве, она је искрена и своје емотивне, па и приватне тренутке на један веома префињени начин, нежан, а снажан, преноси на особу која у крилу држи Кораке и чита, чита… Ова стиховница је занимљива у  целини, јер је до суштине озвучена ударима срца. Некада преовладавају меланхолија, сета, уздах… али увек се кроз лирски исказ провлачи онај сунчев зрак спаса, борбе, жеље за слободом, док љубав свуда оставља по књизи своју танану одору. Стихови из песме Будим се вапе и вриште:

Зора пуца од погледа

а ја скидам све тесне хаљине

и росом умивам лице.

На образе стављам руменило

у косу цвет.

Корачам брзо

и босим ногама газим горчину.

……………………………………………..

  • Ови стихови показују да поред животних дилема, проблема, па лепих дешавања и опет бола, песникиња успева да изађе из зачараног круга. Она корача, хода, и ногама гази и сатире, уништава горчину и све недаће које су наметнуте или суђене.
  • Ко буде читао књигу Кораке, нека се припреми за авантуру која ће га одвести у свет Сунца и Бола. На тој ветромашини свако ће моћи да пронађе бар делић свог загубљеног или намерно сакривеног живота. Надам се да Горица Додеровић неће посустати и да ће и у наредном периоду штампати стихозбирке, јер ко би боље приказао и доказао животни вртлог и његову хуку и лепоту. На крају овог књижевног осврта и разматрања, пожелећу књизи осунчане странице, а читаоцу добар доживљај поетске лепоте и надахнутости!

Крагујевац, 14.08.2018.  

Саша МИЋКОВИЋ

 ОЦЕНА ПРОФ. ДР ЖИВАНА СТОЈКОВИЋА О ЗБИРЦИ „КОРАК“

  • Лесковачко песничко небо обасјано је још једном звездом за памћење, светлошћу мистичне тишине која  наговештава буру емоција у души, срцу, мислима, обасјава живот чудним и недокучивим порукама како би трасирала пут за још један корак ка будућности.  Необуздана страст у таквом трагању показала је пут тајанственој, скромној, умереној, љупкој, благотној Горици Додеровић да нам подари још једну књигу скоро загонетног наслова, али истовремено тако моћног и визионарског у маштању за правим животним изазовима. Јер, живот без корачања ка новим изазовима, ка напретку, срећи, љубави, праведности, истини, будућности постаје неразумљив. А посебну збуњеност изазива лик младе жене иза прозаичног шалтера за комуникацију са људима, али са таквим просветљеним ликом и љубазношћу, благим погледом и притајеним осмехом који вас плени бистрином и непосредношћу, племенитошћу и емпатијом једва скривајући сву снагу њене унутрашње енергије и жеље да својом скромношћу прикрије сву снагу просутих стихова у разним животним ситуацијама.
  • А на цветној пољани лесковачког поднебља појавила се скоро изненада 2012. године збирком песама под насловом „Сама“ остављајући јасну поруку нашем културном врту да је кренула сама стазама песничког узлета, ризикујући да остане усамљена у петој деценији свог живота. А нова збирка песама под насловом „Камен“ указује на чврстину савладане скромности и даје јој је снагу несаломивог талента. И успела је да најпре себе, затим и ширу читалачку јавност, па и књижевну критику, убеди у снагу свога умећа и да то, нажалост, најпре потврди наградама на песничком маратону у Алексинцу и песничкој манифестацији у Горњем Милановцу 2013. године. Зато је већ следеће године у новој збирци песама „Месечева тајна“ саопштила де је њен песнички дар до тада био својеврсна притајена и скривена тајна, али која јој је опет донела две награде. А има ли већег признања од добијене златне дипломе на конкурсу „Месопотамија“ 2017. године.
  • И тако су данас за поетесу Горицу Додеровић отворени  сви позлаћени путеви песничког надахнућа, способности, маштовитости, тајанствености и загонетности у изразу и стиху, у порукама и надањима. Њена поезија је тако изазовна, прожета невероватном снагом промишљања, испуњена надањима, стрепњама, болом, самокритична и пуна бројним питањима животних изазова. У песми „Корак“ којом именом је означила целу збирку је филозофија живота. Песникиња поручује да сваки корак мења свет, али кад ти одузму ципеле остајеш бос чиме се намеће питање да ли тада можеш даље да корачаш, а кад вам притисну образ наћићете се на капију ловишта када све губи смисао да би они напунили своје руке. Порука песникиње је јасна. Онда када ти срећа пружи руку не смеш да је не прихватиш, јер ће корак залутати и тешко је добити другу шансу. Зато наводи скоро исконску поруку да мора да се коракне, али и да се чује глас у игри без граница како би се победио живот, тако тежак и често понижавајући. Свака песма Горице Додеровић је штиво за анализу, материјал за есеј, основа за филозофски трактат. Тако у тешкој животној ситуацији она поручује да се не траже сузе од ње јер их нема, за њу су оне камење и да би избегла пад у понор разбила их је о хрид са јауком, али без стида. И скоро у заносном крику изговара да се од ње не тражи лаж јер ће се распојасати истина која одбацује љубавника и грли песму. У таквом избору она не жели да буде жртва и спремна је да гази очај како се никад не би родио. У обради појединих животних ситуација песникиња је немилосрдна, скоро до суровости, али истовремено тако реална, стамена, непоколебљива, спремна и на тренутке среће, али и на врисак, чекање, ћутање страха, лудило са вриском на уснама. Књига се завршава песмом „Трагања“ што је у директној корелацији са кораком, јер сваки нови корак је трагање стазама живота, када истовремено постоји и крик и срећа, а корацима се кроји ново небо, док постеља представља пролеће, а Сунце ће допринети да замирише ново јутро и онда она жели да потрчи за срећом. А на корицама књиге је девојчица са кишобраном која корача према светионику и пучини мора као својеврсним симболима живота.
  • По оцени проф. др Живана Стојковића, „песме ове књиге су досегле седам миља и корачају према златном ђердану лесковачког и српског Парнаса. То је препознао и град Лесковац додељујући средства за њено штампање, чиме се обогаћује његова културна ризница.

[1] Маре Каранфиловић, Јесен у нама обојена – прозор и уточиште, рецензија, Горица Станковић, Сама, Филекс Лесковац 2012, стр. 78-79.

[2] Збирка „Месечева тајна“ промовисана је у ЛКЦ 4. септембра 2014. године и о њој је говорио рецензент Љубиша Динчић, новинар и писац.

[3] Данило Коцић, Поговор збирци „Камен“, (излагање на промоцији у ЛКЦ 17. децембра 2016. године).

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: