PROF. DR DRAGOMIR S. RADOVANOVIĆ: “A knjiga prazna”, najoriginalniji roman najplodnijeg leskovačkog književnika

Loading

ПРОФ. ДР ДРАГОМИР С. РАДОВАНОВИЋ: ОБРАЋАЊЕ НА ПРОМОЦИЈИ

ЛЕСКОВАЦ – Проф. др Драгомир С. Радовановић, аутор око двестотине наслова, објавио је ново дело “А књига празна”, која има само – предговор. О том необичном делу проф. Радовановића, чији је рад био предмет бројних истраживања, приказ је написао проф. др Живан Стојковић, koji објављујемо у целини!

ПРОФ. ДР ЖИВАН СТОЈКОВИЋ

ПРОФ. ДР ЖИВАН СТОЈКОВИЋ: ЗАДИВЉУЈУЋИ КУРИОЗИТЕТ

 У сваком је делу боље мало али добро,

 него много а лоше. Тако је и са књигама.

ТОЛСТОЈ

  • Требало је да прође више од једне деценије (што нема оправдања) па да нам до руку дође јединствена, необична, зачуђујућа, опомињића књига књижевника, сада већ академика СКАНУ проф. др Драгана Радовановића, једног од најплоднијег писаца Србије, као својеврстан куриозитет, који истовремено изазива најпре неверицу, затим збуњеност, па чак и постиђеност. Колико је нама познато у историји књижевности до тада се није појавила књига са интригантним насловом „А књига празна“, која је штампана по свим правилима издаваштва са импресумом и каталогизацијом и постала равноправан члан свих библиотека приватних и јавних. Аутор је објавио празну књигу, у којој, сем предговора, нема ни једне речи, сем белине празних страница и посветио је уредницима и критичарима са скоро убитачном персифлажом. Али, и више од тога, он са великом горчином и запрепашћењем примећује да нека књига (раније штампана) не може имати право грађанства у јавној сфери, јер нема каталогизацију, која је, по њему, бирократска ознака. Мада оваква тврдња може звучати и доста анахроно, ипак је порука аутора ове књиге сасвим јасна. Не може се вредност књиге оцењивати само на основу добијене каталогизације, а да њен садржај није погледан ни крајичком ока. То му је, пак, послужило као шлагворт да искаже велико незадовољство према уредницима и критичарима, правим и случајним, који ето могу постати и жртве разних инстинуација и да постану чак и препрека да књижевна баштина буде обогаћена и без поштовања данашњих уобичајених захтева за номенклатуру свих објављених књига. Међутим, ако овакву тврдњу оставимо по страни много су значајније друге, скривене или, пак, сасвим отворене поруке писца да и сам наслов књиге са празним страницама може бити довољан да нас наведе на закључак о једном социолошко-филозофско-књижевном закључку о порукама које она оставља самим тим што је празна. Значи ли то да има и празних књига без обзира на њихов текстуални садржај и да белина страница ове књиге говори о  неколико кључних одредница за разумевање књижевног и духовног богатства једног народа. Овде се белина најпре може схватити као својеврсна криза друштва која се означава и тиме да понеке књиге, без обзира на обим, могу бити много отровније пропагирајући нешто што је пад цивилизацијских вредности, повратак у пакао неправде, неравноправности и наметања неодрживих односа у људском друштву. Затим, каква је порука бирократске праксе да се може штампати и празна књига са свим одредницама каталогизације, издавачем, уредником, лектором, техничким уредником, аутором слога и прелома и то у 300 примерака. По нашој скромној оцени, као читаоца, без претензија да бар и будем у покушају да се спорим са свим наведеним звањима ова књига говори више од многих књижевних критичара, који би морали да своју стручну савест ставе у службу напретка и узрастања здравог људског друштва. Може ли се разумети скривена или потпуно јасна порука аутора да и значајан број књига са много текста могу бити празне књиге и да се постави питање која је у том случају улога књижевне, и не само ње, критике која би нас вратила у реалност и омогућила да савесније, темељитије, искреније доприносимо развоју способности да разумемо права књижевна дела од шунда катаклизмичног садржаја.
  • Овим својим експериментом академик Радовановић нам је показао да је празна књига више од игре. Она је опомена да су опасније празне главе, без обзира на скупе одоре, од текстова који морају бити робови бирократске надмености. С друге, пак стране, за културну баштину једне земље важно је да се дела упишу у књигу рођених и тиме бројчано потврде њено богатство, али и да се мора водити рачуна о томе колико која од њих живи у интересу човека коме мора да служи. Зато је ту направио и паралелу објаснио у кратком предговору да је недопустиво сматрати кћерку бићем другог реда, што је дуго опстајало у досадашњем развоју људског друштва, утолико пре што је она биће на коме почива живот целе планете Земље. Таква неправда се мора исправити и према књигама без обзира у каквој су одори, луксузној опреми, сликама у боји, тврдим корицама, кундрукс папиру, у име књижевне и научне савести.
  • Поштовани Радовановићу, честитамо на храбрости, захваљујемо на пруженој могућности да добро промислимо пре него што оцењујемо било коју књигу, научно дело, поезију или било коју форму књижевног израза у име људског достојанства и моралних вредности као темељу опстанка људског друштва.
  • И на крају да наведемо мудру мисао Николаја Морозова, руског научника „Књига – то је чаробњак. Књига је преобразила свет. У њој је памћење људског рода, она је тумач људских мисли. Свет без књига свет је дивљака.“

16. фебруар 2021.

Проф. др Живан Стојковић, Лесковац 

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor