Vest da se jugoslovenski i srpski Bob Dilan, veliki Đorđe Balađević, preselio u večnost i legendu, brzinom svetlosti se proširila širom svih, danas država, a nekad republika one velike zemlje u kojoj je on bio jedna od najpoznatijih zvezda.
Sasvim je sigurno da ne postoji niko u tom prostoru od Vardara, pa do Triglava ko ne zna barem jednu Đoletovu pesmu napamet. Ko nije barem jednom zavrteo taj “Ringišpil” u svojoj glavi, slušajući Đoletove melodije. A sigurno ni jedna duša “Slovenska” nije bila imuna na njegov nezaboravni šarm i duhovite dosetke.
Neki će ga pamtiti kao “Namćora” neki kao “Nevernika” ili “Luzera”, ali i čak i onima koji su ga najviše kritikovali će ostati u sećanju kao neponovljivi “Panonski mornar”, večiti mladić sa gitarom preko ramena.
Bio je svetionik “Jugosfere”, most pomirenja “braće” koja su se gledala preko nišana, dok je on molio “da rata ne bude”. Obožavan slavljen i voljen jednako u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju, Sarajevu, Podgorici, Nišu, Rijeci, Mariboru, Beogradu, Puli kao u njegovom rodnom Novom Sadu, pa čak i “preko” u Segedinu i Budimpešti iako je “slabo divanio Mađarski”.
Mi ga nerado “dajemo”, ali naši velikani koji su već zauzeli stolice u “Nebeskoj kafani”, odavno čuvaju mesto za Đoleta, na tom legendarnom mestu u koje se ne ulazi tako lako, i sasvim sigurno da će ga dočekati raširenih ruku, da zajedno s njim zapevaju uz zvuke violine “Pesmu o Vasi Ladačkom”, “Uspavanku za dečaka” “Čaletovu pesmu”…
Iza Đoleta ostaje neizbrisivi trag njegovih melodija, stihova, filmova, pesama i pomirljivih poruka, a iako je zauvek napustio “kuću u Jovana Cvijića”, “Na posletku” će njegove pesme ostati za nas i “Neke nove klince”, koji će poput njega nekim novim “Oliverama” i nekim drugim “Provincijalkama” “saditi lipu” i čuvati “bagrenje”.
D.Kocić
