ZORAN JOVANOVIĆ JAJINSKI: „Na kvadrat“, knjiga o novinarki iz Beograda

Loading

ЛЕСКОВАЦ – Зоран Јовановић Јајински, лесковачки писац објавио је четири књиге: “Бело” (2016), “Не иди, Барбика” (2017), “Ко бонбонче” (2020) и “На квадрат (2021)”. Издавач свих дела је аутор чије је стваралаштов представљено у двотомној студији Д. Коцић “Лесковачки писци – трагови и трагања” (Лесковац 2018).

Послања књиге је новела, како каже аутор, писана у стилу  Марина Држића (Дундо Мароје)

– То је прича о новинарки из Београда која долази у Лесковац да направи репортажу о песнику. И онда настаје драма. Она сазнаје своје право порекло. Књига је проткана песмама, како на књижевном, тако и на дијалекту, вели Зоран Јовановић Јајински, један од најзанимљивих и најоригиналнијих лесковачких песника.

НЕВЕНА МИЛОСАВЉЕВИЋ: СЛИКАР ЖИВОТА И СМЕХА – О КЊИЗИ “НА КВАДРАТ”

Тајна хумора је у изненађењу (Аристотел)

Сатирична књижевност готово је увек дух времена самог аутора и настаје из искрене жудње за превазилажењем одређених друштвених и социјалних појава, које су актуелне и неретко и камен спотицања помирења двају страна. То могу бити и политичка питања, класна, каткад и верска, све у циљу да се кроз пародијски поступак створи комична инверзија, у циљу изазивања здравог смеха, а потом и да бисмо извукли одређене поуке, јер сва сатирична књижевност осим смеха, за циљ има и поуку. Којих све двају страна, у овом случају, сазнаћемо на крају књиге На квадрат.

Аутор Зоран Јовановић у својој књизи пружа плурализам жанрова, у својим стваралачким поступцима изазива ефекат изненађења читаоца, те се може говорити о једном хибридном жанру који непрестано исклизава из прозног у поетско и обрнуто. Међутим, читајући ово дело ми можемо препознати и многе елементе драме, нарочито са заплетима и кулминацијама, а онда и са наглашеним монолошким деловима, који каткад личе на дидискалије. Ту не престаје богатство овог дела, јер не смемо изузети и оно најважније за ову књигу, а то су језички модалитети, ласцивна лексика, која кроз своју експресивност говори о једном стереотипном посматрању становника одређеног града, у овом случају Лесковца. Али и Београђана, који са дозом ,,презира” посматрају Лесковчане. Наравно, у овој књизи на један неочекиван и узбудљив начин долази до помирења стереотипа, а све је заоденуто комиком, а на самом крају и једном људском судбином. Почетак овог дела је у прозном облику, подсећа на дневнички запис, у којем нам се главна јунакиња представља у суперлативу, са пренаглашавањем својих врлина и квалитета, што нас доводи у заблуду да ће у наставку бити каква урбана аутобиографска прича градске девојке, и то је оно што ову књигу чини вредном пажње, управо тај ефекат изненађења, када нас аутор вешто превари више пута, и прича увек оде у неком другом правцу.

Зовем се Кристина. Живим сама у двособном стану на Врачару, у Београду. Имам 28 година, црнка, јако привлачна…

У данашњем времену овај опис би се могао назвати савршеним животом, млада, имућна и пословна жена, лепог изгледа, самосвесна… Али из угла патријархално васпитаног човека ова идила би била још боља када би Кристина имала двоје деце већ, која остају код баке, док се она спрема за посао. Можда је то и била замисао аутора, да у контексту наслутимо критичку ноту модерног времена. Урбаним језиком писац Зоран Јовановић нам даје једну реалну слику градске девојке, која заокупљена собом и не сања да ће јој се живот ускоро окренути наглавачке, а он ће кроз хумор читаоцу омогућити да лакше прихвати све промене које ће се дешавати у само неколико дана код главне јунакиње. Окосница читаве приче је репортажа о најбољем песнику у земљи, Зорану Јовановићу, за коју ће морати да оде у Лесковац. Од тог момента када Кристина сазнаје за одлазак у Лесковац почиње њена одбојност, која датира још из студентских дана када је због дијалеката пала на испиту, становнике Лесковца назива ,,паприкарима”, те је та одбојност класификована на више нивоа. Од тог момента у њеном животу почињу да се дешавају невероватне ствари и сазнања: Колега Мицко је из Лесковца, а касније и сам њен директор и готово сви људи око ње, па и сама она. У том смеру налазимо психолошке моменте, да управо оно што не волимо код других је у нама самима, што је још једна контекстуална секвенца коју је аутор вешто приредио читаоцима. Само путовање, долазак, ћевабџиница, за Кристину представљају једну мучну атмосферу, да би у неком моменту и по њеним речима та атмосфера прешла у пријатну, а то је било у самој сали Културног центра, док су чекали да поетско вече почне. У више наврата Кристина истиче погледе мушкараца ка њој, наглашавајући тиме своју физичку појаву. Она се плашила да ће и поезија бити на дијалекту, али када је песник Зоран изашао на позорницу изненадио ју је, како својим чистим књижевним и стандардним језиком, тако и својим темама у поезији.

Бела је ноћ, бела од снега.

Зовем хитну, белим телефоном.

Стиже бели санитет.

(Бело)

Можда се снови испуне

Макар на крају века,

Сви ће ме питати тада:

,,Је л’ то она, тамо нека?”

(Тамо нека)

И таман када се јунакиња опустила и уживала у поезији дешава се обрт, песник почиње да чита своје песме на дијалекту:

Које ли сам Богу згрешија,

У бел свет да отиднем

Кад сам решија…

(Хисар)

С’мо коске од мене,

Ни ,,Б” нема од бутке,

Од како знам за себе,

Сви ме викав ,,ТУТКЕ”.

(Тутка)

Прва Кристинина реакција после ових стихова: Нека иде дођавола овај песник! И таман док се привикавала на новонасталу ситуацију дешава се следећи преокрет: опет су песме биле на књижевном језику, што код ње у неким моментима буди и физичку привлачност ка песнику, као мушкарцу. И онда опет преокрет на дијалекту:

С њега пије

С њега се мије

С њега лега

Од њега не бега

(Мобилан)

У овом ролеркостеру емоција Кристина у једном моменту помишља: Дај Боже да сањам, па да се пробудим из овог кошмара. А онда опет изненађење: други човек излази на позорницу, шамара песника, пљује га и назива га лоповом. Онда се представља под истим именом и презименом и каже да је он тај прави и најбољи песник, а затим почиње да чита своју поезију. Прво на чистом књижевном, што код јунакиње доноси одушак, да би онда и он почео на дијалекту и тиме је потпуно слудео да више није знала шта мисли и шта осећа. Да не бисмо склизнули у пуко препричавање дела, напоменућемо да је последњи део књиге врхунац гротеске, када јунакиња спознаје своје порекло и када сам наслов књиге ,,На квадрат” долази до потпуног изражаја. Из овога би читалац могао закључити да наше порекло је увек упитно, стога да се ослободимо подела, да никога не потцењујемо и не омаловажавамо, јер ће нас живот кад-тад демантовати. Оно чему би посебно требало посветити пажњу јесте поезија, која је прави пример талента овог лесковачког поете. Од најнежнијих лирских заноса, преко духовних песама, па све до сатиричних песама, пуним смеха и поетике ведрине чини да читалац остане фасциниран замишљу и поступком којим је грађена ова жанровски разуђена књига. Оваквих примера савршеног сазвучја лирике и хумора налазимо још у делима Марина Држића, као што су ,,Новела од Станца” и ,,Дундо Мароје”. У ,,Новели од Станца” управо имамо епизоду односа градских момака према једном човеку из херцеговачког села. И Зоран као и Држић, не тежи да неког исмеје или повреди, већ да здравим хумором опише актуелности тих односа Београђана према људима из унутрашњости, а заправо многима су управо корени из других делова Србије. Сама појава два Зорана Јовановића није случајна, јер у поетским круговима публици су заиста позната два песника из Лесковца која се исто зову и презивају ‒ Зоран Јовановић, и обојица су својим опусом понајвише хумористи, те најчешће долази до тога да их помешају, што је, можемо претпоставити и навело песника да ову епизоду убаци у своју књигу.

У књизи На квадрат пронаћи ћемо и ласцивне псовке, а све у служби дочаравања ових хаотичних емоционалних обрта који се дешавају код главне јунакиње. Ипак животни смисао проналаска свог идентитета и сазнања о свом пореклу свакако изазива највише пажње и може се посматрати као једна сасвим одвојена прича, која мањка хумором, богатија је психолошким описима профила личности, што ствара значењску напетост, да би се поново вратио хумору и допунио своје стваралачко отеловљење. Преображај највишег смисла свакако је у стваралачком поступку, те ова књига се мора препоручити као враћање здравом смеху и буђењу критичког посматрања света око себе и света у себи. А њен крајњи циљ је поред смеха превазилажење свих социјалних и друшвених подела, са тежњом за изједначавањем, јер сви смо ми проистекли из истог наручја, оца читавог људског рода. Стога, ова књига је једно како књижевно вредно дело, тако и етичко, а Зоран Јовановић је сликар хумора и оно што је најважније ‒ живота.

Невена Милосављевић, проф. српске књижевности и језика

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: