Срби су народ који брзо заборавља, а многи ће, они старији у општини Лебане, па и у општини Медвеђа, јер је био срески лекар, рећи да је доктор Митић још за живота заслужио награде и признања које никада није добио. Данас би, кажу, Лебанчани могли да му се одуже макар једном спомен-бистом.
- Mилутин Митић, из Ниша, докторске студије завршио је на Сорбони 1923. године и био један од најбољих студената. Одмах по дипломирању, вратио се у родни Ниш, али убрзо је прекомандован у Лебане, где је са својом лепом супругом и колегиницом Станијом оставио дубоки траг и где њихова кућа у центру још увек доминира својом грандиозношћу и лепотом.
- О љубави лепе Станије, родом из Лесковца и господског порекла и високог и маркантног Сорбонца с брковима, испредају се и данас приче, али обоје су на онај свет отишли жалосни зато што нису имали деце и што им је држава конфисковала болницу. Ипак, утеху су нашли у Драгољубу Драгану Митићу, дипломираном фарамацеуту, сину докторовог брата Драгутина, који је из Ниша дошао да живи и ради у Лебану и ту изродио троје деце од којих неки још живе у овој малој и сиромашној вароши.
- „Могао сам данас да будем богаташ да се систем није променио“, мало у шали, мало у збиљи коментарише за ЈуГмедиу Звонко Митић, Милутинов братанац и син Драгољуба Драгана Митића из Ниша.
- На доктора Милутина Митића и његове госпође Станије данас једино подсећа управо та кућа која се са леве стране, идући из Лесковца, разбашкарила у центру Лебана. Као да је јуче подигнута, јер такав утисак одаје због обновљене фасаде.
- „Ту кућу је мој рођак, доктор Митић, добио у мираз од Станијиног оца из Лесковца. То је огромна кућа, посебно за те године између два светска рата, јер у приземљу има 160, а на спрату 210 квадрата“, прича Звонко Митић, који ради у лебанској Електродистрибуцији.
- Доктор Митић и његова Станија, бабица и апотекарка, у приземљу су отворили болницу с ординацијама и апотеком и са рентгеном увезеним из Америке, за који су саградили малу трафостаницу за напајање струјом.
- „И лекове је увозио из Америке и Немачке, када смо се иселили са спрата нашао сам оригинална паковања од лекова, на пример, Бајеров аспирин из Немачке и лампу за рентген из Америке“.
- Митић, причају они који се сећају, био је савршени, књишки, пример лекара, јер је лечио и по селима када пацијенти нису могли да дођу до болнице.
- „Имао је два коња и чезе и обилазио пацијенте, а до удаљених места, тамо према Медвеђи, ишао би једним коњем са бисазима од козје коже, у којима су били лекови и са капуљачом на глави“, прича Мирјана Јовановић, апотекар у пензији, која је много касније радила у национализованој Митићевој апотеци.
- Радно време за пријем пацијената било је од 8 до 20 сати, а испод тог радног времена, написаног на табли писало је: „Сиротињу лечимо у свако време“, оно што се данас ни у сну не може замислити.
- „Све сам то дао Народном музеју у Лесковцу, његову урамљену диплому са Сорбоне, фотографије, ту таблу са радним временом и друге ствари. Сматрао сам да би то требало да се сачува и изложи једнога дана, да народ види како се поштовала лекарска етика и Хипократова заклетва“, коментарише Звонко Митић.
Током рата лечио је рањенике свих војски које су пролазиле кроз Лебане, а политиком се никада није бавио.
- Када су партизани дошли на власт, односно када је кренула национализација, ништа није вредело што су доктор Митић и његова Станија, бабица и апотекарка, лечили и партизане и удбаше и њихову децу и жене. Одузели су им цело приземље, тамо где је сада ОТП банка.
- „Чак му нису оставили ни улаз за спрат за приватне просторије где је с њима живео и мој отац, па су нешто касније направили неку просторију кроз коју је могао да уђе у своју кућу“, објашњава његов потомок.
- Пошто је забрањена приватна лекарска пракса, на иницијативу самог Митића, болница је пресељена, Митићева болница, у Накићеву кућу стотинак метара ниже и ту је остала све док није направљена нова болница у Лебану.
- „Приземље му је национализовано 1959. године, а мој деда-стриц, доктор Митић, умро је две године касније, од туге. Није могао да издржи. Станија је умрла 1976. године, али је дуго боловала после његове смрти, разболела се од туге за њим“, објашњава наш саговорник.
- Митићеви потомци су касније продали спрат и још пре четири године добили решење о повраћају целог приземља старе куће са три локала, али то решење још није потписано. Правда је спора, али се надају да ће је дочекати.
Доктор Митић је имао око 10 ари плаца све до реке Јабланице с воћњаком и високом оградом. И то су нове власти одузеле и платиле по цени с којом двоје нису могли да плате боравак у Сијаринској Бањи од 10 дана.
- На неки начин, традицију Милутина Митића наставио је његов братанац Драгољуб Драги Митић који је био предодређен да наследи стрица, али се одлучио за фармацију. После искуства у стричевој апотеци, у социјализму је водио подржављену апотеку скоро 30 година.
- И њега његови савремници памте као изузетног стручњака посвећеног свом послу и породици, будући да има две кћери и сина, Звонка, који је наш саговорник.
- „Сви су га звали Драги апотекар. Био је управник. Радила сам с њим 28 година. Ретко је причао о свом стрицу, а када би нешто и казао имао је болну гримасу на уснама, а ја доктора Митић памтим више из прича мојих родитеља. Оно што знам то је да је Драги био веома добар стручњак, одлично организован и да је био више него човек“, закључује Мирјана Јовановић.
- Доктор Милутин Митић из Лебана спасио је током своје дуге каријере многе животе и многе излечио. Није патио од сорбонских висина већ му је сиромашни пацијент био на првом месту. Његовог имена, међутим, нема ни у једној енциклопедији, ни у једном научном раду, ни у једном новинском чланку.
- Срби су народ који брзо заборавља, а многи ће, они старији у општини Лебане, па и у општини Медвеђа, јер је био срески лекар, рећи да је доктор Митић још за живота заслужио награде и признања које никада није добио. Данас би, кажу, Лебанчани могли да му се одуже макар једном спомен бистом.
- „Но, то је, већ, у домену фантастике. Јер, у Лебану још владају потомци партизана, додуше, богати потомци, али зашто би их један лекар са сорбонском дипломом подсећао на њихове плагиране, зашто би његова легално стечена кућа подсећала на њихове мућком стечене и зашто би његово добро потрло њихово лоше“, коментарише за јуГмедиу један од старијих Лебанчана, који у 21. веку тражи да буде анониман како његово мишљење не би наљутило неког моћног.
