NARODNO POZORIŠTE: “Ja sam Akiko” po romanu Stefana Tićmija

Dobrodošli!

Predstava ,,Ja sam Akiko“ nastala je po motivima romana ,,Ja sam Akiko“ Stefana Tićmija u koprodukciji Festivala ekološkog pozorišta za decu i mlade i BUDI Festivala – Bijenale dečijeg umetničkog izraza (Dečja scena ,,Pođi tuda…” Kulturnog centra Pančeva).

Predstava ,,Ja sam Akiko” suočava nas sa fenomenom usamljenosti kod dece i odrastanjem u porodici sa samo jednim roditeljem – kao jednom kompleksnom, ozbiljnom i važnom temom za koju smatramo da nije dovoljno zastupljena, kako u književnosti, tako ni u pozorištu za decu.

Predstava ,,Ja sam Akiko” kroz vizuru unutrašnjeg doživljaja sveta devojčice Akiko, nudi drugačiji pogled na period odrastanja i sazrevanja. Drugačiji po tome što merilo lične vrednosti nije u tome koliko Akiko ima prijatelja i ko su oni, da li ona pripada nekim popularnim društvenim grupama, koliko se njeno mišljenje uklapa u mišljenje većine, kao ni to koliko porodica u kojoj odrasta liči na one iz bajki.

Predstava ,,Ja sam Akiko“ pokazuje da usamljenost sama po sebi ne mora da bude strašna već može da bude i lepa, uzbudljiva, inspirativna i kreativna. Akiko je primer kako svako ponekad može sam sebi da bude zabavan i dobar drug.

Predstava ,,Ja sam Akiko“ dokazuje i da monodrama može da bude velika pozorišna forma kada svi elementi jedne predstave zaigraju ravnopravno.

Predstava ,,Ja sam Akiko” od lepeze tema iz Tićmijevog romana u prvi plan stavlja odnos deteta i roditelja, kroz priču o odrastanju bez jednog roditelja i o dečijoj usamljenosti.

U predstavi starija Akiko, kroz uspomene koje vadi iz ,,svojih kofera” priseća se ključnih događaja iz detinjstva i prevazilazi svoje unutrašnje sukobe nastale upravo iz odnosa sa roditeljima, što je nekako neminovnost i tačka u kojoj smo svi isti.

Takođe, Akiko nije obična devojčica, ona je drugačija od svojih vršnjaka, ona je mudra i zatvorena u svom svetu ali slobodna i hrabra u svojim mislima, idejama i stavovima i kao takva, predstavnica je svih različitosti koje ovaj svet u kojem živimo čine bogatijim.

Akiko je poput Malog princa – ne voli brojeve, nema godine, ne veruje u granice i podele i uprkos preporuci da je predstava za decu uzrasta iznad 7 godina, ona poziva i sve one koji se osećaju ,,odraslo” da takođe pogledaju predstavu.

Akiko je jedna kreativna, mudra, puna magije devojčica i na prvi pogled njoj sve polazi za rukom. Ona preokrene svaku situaciju u igru, u zabavu i u pobedu. Akiko ne mari za godine, Akiko ne mari za meridijane, Akiko ne mari za ocene, Akiko čak ne mari ni za tuđa mišljenja. Kao takva Akiko je uzor. Pomalo čak i nedostižni uzor. Međutim, unutar Akiko dešavaju se nemiri. Skriveni su duboko u njoj i tek ponekad neki nemir krikne iz nje. Upravo ti nemiri Akiko čine stvarnom. Čine je sličnom nama. Ona tada prestaje da bude nedostižna posebna Akiko i postaje jedna od nas. Ona koja nas razume, koja nas čuje, koja nas vidi i oseća.

Kao dramaturškinji bilo mi je važno da u predstavi zadržimo jezik romana Stefana Tićmija zbog kog je Akiko toliko upečatljiva, ali me je u isto vreme zanimalo šta se krije iza tih dovitljivih i duhovitih rečenica. Upravo u njima smo našli njene, na prvi pogled, skrivene strahove, čežnje i usamljenosti. I upravo tada smo našli pozorišni jezik naše Akiko. Tada je Akiko mogla da izađe pred publiku, pred sve nas i da nam ispriča svoju priču, otkrivajući i samoj sebi, razloge zbog kojih je oduvek bila drugačija. Tek tada je Akiko mogla da stane pred nas i gledajući u svoju dušu, ispriča zbog čega nije uvek bilo lako biti drugačiji. Sa druge strane, publika, odnosno mi koji je sada gledamo oči u oči dajemo joj vetar u leđa da se ne boji da bude drugačija jer nikada više neće biti sama.

Proces stvaranja ove predstave je melemast I lekovit. Preobražaj doživljavamo i mi i tekst: iz dana u dan, od probe do probe. Sve što imamo da kažemo ili prećutimo nalazi se u koferima. A oni su puni magije. Akiko se oseća komotno u Sofijinoj koži, kaže ostala bi tamo hiljadu hiljadu godina.