ЛЕСКОВАЦ – Промовисан роман Снежане Јанковић, лесковачке списатељице. Снежана Јанковић је рођена 23. октобра 1970. у Лесковцу. Објавила је збирку лирских песама ,,Скривена боја немира’’. Њене песме су нашле место у многим збиркама на међународним такмичењима као што су ,,Рудничка врела’’, Трагови на песку’’. Добила је другу награду за причу ,,Ђавоља варош’’ на Светосавском књижевном конкурсу у Књажевцу. Њене приче, посебно наглашено, на ,,Вук самотњак’’ објављена је у Зборнику савремене књижевности издавачке куће ,,Алма’’. Радила је хонорарно за лесковачку ,,Нашу реч’’ пишући колумне везане за културу. Члан је КК „Глубочица“ дуги низ година и заступљена у њиховим заједничким књигама. Ускороби требало да јој се појави роман „Време је“.
СНЕЖАНА ЈАНКОВИЋ: УВОД У РОМАН „ВРЕМЕ ЈЕ“
Сви смо истовремено помало жене и мушкарци. Уколико прихватимо ту другу страну и помиримо се са њом, постајемо бољи људи, са мање неспоразума прихватамо једни друге, бивамо толерантнији, објективнији, не глумећи и прихватајући реалност. А стварност је таква, да жене у неким ситуацијама буду јаче,а мушкарци са другебуду емотивнији и то ништа није чудно и срамно. Постали смо од мајке и оца, имамо скуп њихових особина. Узајамно поштовање је најбитније за једну везу, било партнерску, колегијалну, крвну или пријатељску. Свако од нас има своје страхове, слабости, жеље и хтења. Сви патимо или се радујемо без изузетака. Сви знамо бити некада јаки и истрајни. Непријатељ нам нису људи. Непријатељ је оно што је у нама самима.
Што се тиче теме за овај роман, само питање овог проблема се наметнуло током писања. У току прошлих година, мали је проценат киднаповања и продаје људима, а многи нису били ни доказани. Међутим, због финансијске, верске, пословне лоше ситуације, отуђивања, растројства младих људи и незапослености, све више њих постане лак плен трговаца људима. Ове године, Србија је проглашена за земљу у којој предњачи трговина људима. Најчешће су то младе девојке које, у потрази за љубављу, бољим животом, незадовољне тренутном ситуацијом у породици и друштву, траже спас у сумњивим агенцијама за посао, или се заљубљују у погрешног, непознатог мушкарца, који их обрлати својом пажњом, поклонима и изјавама љубави да би их касније они сами искоришћавали или продали неком другом. Веома је тешко таквима ући у траг и пронаћи жртве, јер су веома добро извежбани, уз то и добри психолози; тачно бирају жртву по моделу који ће најлакше упасти у њихову замку. Припремљени и без милости, жртву обмањују да би је на крају искористили и када би жртва почела да схвата о чему се, у ствари, ради, већ би било касно. Почињу да прете, да спомињу породицу, пријатеље, како ће им наудити и жртва већ довољно уплашена и за свој живот, ћути и пристаје на све. Ту почиње пакао, а полицији је све теже да их пронађу. Дешава се да неко и побегне из те неописиве патње и уништавања живота, али то је ретко или се и не дешава. Обично су међу тим девојкама, а у последње време и младићима, особе са мањком самопоуздања, лабилне, лако заљубљиве, жељне љубави и пажње, из нестабилних породица, у финансијској кризи и без посла. Само у 2017. години регистроване су 43 жртве трговине људима, деце и жена. У 2018. било је 55 жртава. До новембра 2018. пријављено је или су поднеле пријаве 24 жртве. Што се тиче наше земље, међу криминалцима су већина Срби, што је застрашујуће. Тренутно су се све земље Балкана ујединиле у борби против трговине људима, али је стање у нашој земљи и земљама у региону алармантно и узима маха све више.
Овим романом сам желела да приближим веома сложен проблем у данашњем систему где су вредности поремећене, где се добрим имиџом и сналажљивошћу постиже успех, док су праве вредности негде у запећку, јер се карактер и духовна лепота више не цене. Никада више понуде на длану, никада мање богатства оног што заиста вреди. Никада више вештачке лепоте и инстант памети, разметљивог понашања и непристојности, а никад мање скромности, поштовања, васпитања и просвешћености. Разлога за то има много, нећу их набрајати а и сви смо свега више мање свесни свега. Највећи проблем је што се паметни људи склањају, а ови други избијају у прве редове. Зато позивам све људе који су свесни, да подигну свој глас, кажу оно што мисле, снажно, без страха, јер ћутњом не постижемо ништа, склањањем такође. Мислимо на нашу децу и покољења.
СНЕЖАНА ЈАНКОВИЋ – ПОЧЕТАК РОМАНА „ВРЕМЕ ЈЕ“
Сматрају ме обичном будалом. У суштини, то је део онога што јесам. Будала трабуња, лупета и не би требало да привлачи пажњу, зар не? Кад људи не разумеју шта неко говори и шта хоће да каже, одмах се ругају: ,,Ма пусти га, будала.“ Другачији сам, то је сигурно. Кад се не уклапаш у калупе, људи зазиру од тебе. Не схватају и да би се заштитили, називају те различитим именима, некада погрдним. Не кажем ја да неко то и не заслужује. Има разних будала. Класичних што угрожавају друге и оних мање опасних што само лају, али никог у суштини не повређују. Понекад мислим да сам фолирант. Да само имитирам и глумим живот. А онда размислим и кажем, то сам ја. Онај који ужива у самоћи. Није да не волим људе. Та ја имам љубави за цео свет. Само их избегавам. Осећам да ме не разумеју. Испитивачки ме гледају, закључују, суде по свом неком нахођењу и могућностима. Само мисле да ме знају. А то понижава. То што мисле да не видим да се смеју, важни и пуни себе. Само зато што им ништа не кажем. У последње време чак и уживам у томе и пуштам их онако веселе и паметне, самозадовољне и несвесне да ликују. Све је мање паметних људи. Не, нисам арогантан. Не стављајте ме одмах у одређен калуп и не одређујте ме једном једином речју. Нико није само једна реч. Не припадам нигде. Као човек који се ближи педесетој, научио сам да не улазим у обрачуне који не воде никуд. Само се окренем и одем. Не желим сукобе, јер у њима не видим никакву корист за обе стране. Свако мисли да је у праву и ја то поштујем. Међутим, ако се ради о битним стварима за човечанство и будућност света, онда се баш потрудим да докажем и изненадим некога ко је колико до јуче био сигуран да се лако предајем и да сам обичан миш који бежи у своју рупу. Тада је то беспоштедна борба и веома непријатна за дотичног.
Кажу да себе превише дајем.Чак и онима који не заслужују то. Да сам отворена књига коју читају и они који ме не разумеју. Кажу ми да сам наиван и да свима верујем. Јак сам, али своју јачину лоше каналишем и уништавам себе. Да сам осетљив и да дозвољавам да ме повредјују они које не би требао ни да погледам. Паметан сам, али да ту памет не умем да искористим. Кажу ми да сам борац, али за погрешне ствари, идеале. Превише сам толерантан за ствари које не би требало да игноришем. Сви све боље знају. Нема правила и све што је данас не мора да буде и сутра.
Мој живот је игра. Тако и гледам уопштено на живот. Сви патимо без изузетка и сваком се његова патња чини највећа. Зато што је осећа на сопственој кожи. Срећа је и онако кратка и привидна, само те натера да после ње још више патиш и падаш у депресију. Туга исплива, ишара лице, а мисли јуре кришом да нико не види. Лутам кроз овај живот, тражећи одговоре. Некад помислим да сам научио, да знам, а некад све то падне у воду и мислим да сам највећа незналица на свету.
Увек би ме изнова изненађивала људска глупост, поквареност и зло. Никад се нисам могао навикнути на то да оне постоје. Али некад, морам признати, ништа ме није тако слатко могло насмејати као глупост, али она глупост добродушних људи, јер глупост удружена са злом, веома је погубна. Нисам могао да се снађем у том растројеном свету махнитости, лажи, лукавстава и љигавости. Стајао бих као укопан, без речи и у чуду гледао како поједини својим незнањем, страхом и погрешним ставовима користе подмукло то на најсвирепији могући начин, жедни крви. Што је најгоре у целој причи, они мисле да имају право на то, не осећајући грижу савести већ чак и неко потмуло задовољство. То ме је сваки пут избацило из равнотеже, изненађивало и остављало у чуду. И свако то чуђење је било чудо због новог чуђења. Сваким даном сам био тужнији и разочаранији због тога. Тако сам се, чим би приметио тако нешто, склањао не улазећи у расправе, али сам зато иза себе остављао авети које су режале за мном. Нисам их се могао ослободити. Кад год сам помислио да см их се најзад решио, оне би заурлале још јаче. Тада бих заћутао, увукао се у своју љуштуру још дубље, у свој оклоп самоће, наизглед заштићен и сакривен, али бих онда некоме опет засметао, несхваћен и одбијен и бивао изопштен из друштва. Онда бих почео да се самосажаљевам; живот је постајао тежак и неиздржив, свби постало недостижно и далеко и ја бих тонуо у депресију и ништавило све дубље. Ништа ме више није занимало, све је било неузбудљиво и ништа није заокупљало пажњу. Све оно за чиме сам колико до јуче чезнуо, изгубило би драж и ја сам постајао једном речи олупина од човека.
Лако сам уочавао ствари. Све сам капирао. Али, у мени је постојало неко проклетство да, иако су се такве ситуације тицале мене, чиниле ми неправду, угрожавале ме и да имам свако право да се браним од њих, ништа нисам предузимао да то спречим. Пуштао сам, дозвољавао да ме лажу, искоришћавају, понекад чак омаложавају и гледао ужаснут, колико далеко могу да оду сматрајући ме будалом која не зна, не види. Осећајући лажну моћ нада мном, пуни сами себе и свог ега, задовољни. Убрзо би их заборављао као да нису постојали. Није ми падало на памет да се светим. Зар не бих био исти као они служећи се истим оружјем и мрзео самога себе?
Интересантно је да сам често био нападнут без икаквог разлога и имао непријатеље, несвестан да они уопште постоје. Не знам зашто, у мени су видели претњу. Себе сам сматрао мирном особом, нисам волео да се расправљам, нити неком да наносим бол, али су се опет поједини осећали угроженим и плашили ме се, сматрајући ме опасним. Само зато, претпостављао сам, што нисам умео да глуматам, што нисам био понизан ни пред ким, што сам јасно износио ставове не прилагођавајући се никоме, што сам био свој. Чак и кад бих напипао дно, захваљујући другима, дозвољавајући им то, не знајући да се браним, нем пред безобразлуком и лицемерством. Грешио сам и сам док сам био млад. Трудио сам се да своје грешке не поновим и размишљао пуно о њима. Зато сам све више жалио, али и волео самога себе. Све мање воље и снаге сам имао да се расправљам, доказујем, зато сам ћутао, саслушао и одлазио.
Шта сам могао да променим? Једноставно проклет и без среће, само сам лутао кроз живот. Можда сам и сам доприносио својој трагедији несрећног човека. Нисам имао пара, ни праве љубави, ни породице. А кад боље размислим ни много пријатеља. Како су године пролазиле све сам мање могао и самога себе да подносим. Пуно сам читао и тако одвраћао мисли од свог промашеног живота.
У последње време, осећао сам се слаб и рањив, апатија је блокирала сав онај полет и радост коју сам имао на почетку. Уморан од свега, од промашених љубави, пријатеља, повлачења погрешних потеза, од људи које и познајем и не познајем, уморан од себе самог, од дана који су толико личили један на други. Али, и у тим најгорим тренуцима, у мени је горео један плам иако једва видљив и осетан, као наговештај. Давао ми је снаге да се не убијем. Када би се разгорео и постао видљив, кренуо бих испочетка, са вером у боље. Нисам хтео себи да признам, желео сам да се деси нешто, да се промени; ја који сам толико волео свој мир и устаљени живот, вапио сам за променама, да ме нешто уздрма, да осетим да сам жив.
У већини случајева био сам неодлучан, вагао сам за и против и то ме је љутило. Било је тешко борити се са нејасним одлукама. Кад знаш шта хоћеш и у томе видиш излаз ма како мали био, тада је лако. Пресечеш, раскинеш са тренутним лудилом, скочиш и запливаш. Ако умеш да плуташ, то је добро, одржаваш се на води и не тонеш. Скупиш снагу и опет запливаш. Одувек сам се дивио онима који, иако знају да иду у неизвесност, не знају како ће даље, нити имају план за дане који долазе, остављају све познато и донекле сигурно. Храбро и без страха напуштају све и крећу у нешто ново и непознато. Не размишљају о тежини свог поступка, следе своје тренутно расположење тако лако и без узбуђења. Не знам да ли је то кап која је прелила чашу или млад дух? Како године пролазе, све мање имамо могућности, све мање снаге и енергије да нешто променимо. Или је то само изговор?
Тренуцио сам своју самоћу. После самог посла, био бих засићен људи и утонуо у тишину и маштања. Тако сам се релаксирао. Гледао бих у небо, замишљао далеке пределе, као птица бих летео гледајући са висине зелене површине пуне цвећа, лептирова, чемпреса и борова, мора и реке, сусретао се са птицама, упијајући ту лепоту и свежину природе. Чуо бих шум мора и жубор потока, ишао у дубине пуне тајни и скривених животиња, замишљао пећине и потопљене градове, гледао пучину и чуо крик галебова. Путовао сам тамо где ниједном нисам био. Понекад би ми мисли одлутале у прошлост, али је то било кратко, увежбавао сам себе да се сећам само лепих ствари, оних тренутака кад сам био испуњен и задовољан.
Држао сам се грчевито за оно што сам знао да је лоше по мене. Само зато да не бих испао кукавица. Да будем велики у туђим очима. Борио се за нешто што је изазивало патњу. Месецима, некад и годинама, трпео болна искуства, а све то због неког престижа, угледа, новца. Несвестан да би ми било много лакше пресећи све, живећи скромније, али мирније и са мање стреса. Понекад бих се запитао, чему све ово? Чему овај живот, људи, догађаји, срећа, туга? Замишљао бих себе у маленој кућици на периферији града, са великим двориштем препуним ружама и земљом на којој бих садио поврће и воће. Сањао сам будан о својој скромној жени, увек би имала лик моје Кристине, насмејаној и срећној. Љубио бих јој руке и ставио главу у скуте, а она би ме миловала по коси. Шепурила би се у нашој кући, препуној ћилима, слика и свилених, разнобојних јастучића, док би ватра пуцкетала, а снег напољу вејао и правила ми пите које су мирисале на љубав. У пролеће, заљубљена Кристина би ми доносила воду и ракију, да се окрепим од сунца које је пржило на њиви где сам садио и окопавао, а ја бих је захвално помазио по руци. Остарили би заједно са сјајем у очима. Око нас би трчкарали унучићи и уживали у нашој скромној кући и природи. Све сам то замишљао и жудео за тим. А опет сам остајао у оваквом животу, срљајући у градске гужве и метеже, међу људе који су ме једва познавали и разумели, заслепљен лажним сјајем безвредног, заглупљеног града, трчао у загрљај самоће, туге и бола. Као измучен зависник догађаја који нису завређивали пажњу, слеп за исконску лепоту мира и спокоја. Страх је загосподарио мноме, узнемиреност због будућих дана. Вечито сам у стомаку осећао камен који је притискао и гушио. Што сам бивао старији, искуснији али не и паметнији, све мање сам знао, све слабије расуђивао, постајао слабији, растрзан између хоћу и нећу, нем пред неким догађајима који ме не би смели изненадити а јесу, косили ме, заслепљивали и бацали у тугу и безнађе. Јаче бих се усамљивао и катанци на вратима су били све бројнији. Требало би дуго времена све их откључати и изаћи међу људе. Према себи бих строго судио, а оправдавао друге тиме што сам могао боље и да сам изазвао сам догађаје који би уследили. Баш због те своје свесности још више сам тонуо у инфериорност, збуњен и немоћан да ишта променим. Зато сам све чешће био опседнут мислима о безвредности живота, све мање био насмејан и безбрижан, дете у мени је умирало и то ме је итекако узнемиравало, уништавало ионако оронулу веселост. Ма колико покушавао да се одупрем мртвилу и сивилу, туга се враћала као ураган и ударала још већом снагом.
Сећао сам се свог детињства, било је безбрижно, знали смо да се забавимо и дружимо. Имали смо своје игре без граница, играли се каубојаца и индијанаца, пели на дрвеће убравши слатко воће, играли кликере, тапкали сличице, лепили животињско царство у албуме, трчали безбрижно и срчано, испуњени љубављу и лепотом другарства. У школи нисам био ни најбољи, ни најгори ученик. Трудио сам се да не брукам родитеље. Кад сам мало одрастао, све више су ме привлачиле ствари које нисам могао у школи да научим. Школске лектире нису биле занимљиве, јер су биле наметнуте, читао сам много, али све оно што сам сам бирао и што је мене интересовало, Фројда, Ничеа и Хесеа. Били су ми омиљени и мада су многи говорили да сам превише зелен да их читам, ја сам их гутао. Волео сам да пецам, сам или у друштву, седео бих поред реке, гледао у ту мирну воду и уживао у природи. Ако бих успут нешто и упецао мојој радости није било граница. Онда бих задовољан свима показивао свој улов и хвалио се уз осмех причајући ловачке приче. Они млађи би ме гледали отворених уста, а старији би се само смешили пуштајући да преувеличавам, јер их је то забављало.
Сам сам у малом стану где слушам цвркут птица и пригушени звук аутомобила. Од главне улице дели ме само основна школа која се налази око три метра од моје зграде. Од јутра до ране вечери слушам грају деце на одморима од десет до двадесет минута и једино тада нисам сам. Ми,одрасли, мислимо да смо најпаметнији, да све знамо, да смо најискуснији, правични и јаки. Млади су још мали у односу на нас. Они још ништа не знају. Шта ће они да нас уче, тек се испилили, тек прогледали и они ће нешто ту да паметују. Треба нас да слушају јер ми све знамо… Мука ми је од тога. Ми нисмо ни свесни колико су та деца паметнија, начитанија, свеснија од нас. А тек колико можемо научити од њих. О животу уопште. Волим што станујем близу школе. Деца ми никад не сметају. Према њима осећам симпатију и не завидим им. Памтим сваки део свог детињства који је вредело запамтити. Све остале сам избрисао. Колико пута се десило да ме некадашњи школски друг, сада, кад смо одрасли, питао за нешто што је њему било битно и што је запамтио из школских дана, ја се не бих сећао. Њему је било криво и био је упоран да ме подсети и кад би опет зањекао главом, одустао би, разочаран. Кажем, важно мени, јер памтим све оне туге, среће, заљубљености, шале и мирисе, разочарења, поразе и победе, тако да сам тачно знао кроз шта та деца пролазе и враћао се заједно са њима у неке прошле дане. У нека јутра и вечери, поднева кад би се искрао из куће и поред реке хватао инсекте или у плићаку ситне рибе.
Њих ту, пар клинаца, које сам упознао у школском дворишту док сам пролазио поред, идући до продавнице или до посла и кад би ме упецали да не журим, а они играли кошарку, позвали би ме да им покажем пар корака које сам научио још као младић.
,,Чика Мартине, чика Мартине!“
Кад бих пришао близу до њих они би радосно узвикнули: ,,Хајде нам опет покажи како убацујеш лопту у кош.“
Онда бих им ја демонстрирао, срећан што могу учествовати у њиховој игри, почаствован што још увек обраћају пажњу на мене. Убацили би ме у игру, увек сам играо за двојицу зато што сам велики, али то ми није сметало. Био сам срећан што сам ту и што им причињавам радост. Пуштао би да победе, правећи се невешт и смотан, а они би се смејали и задиркивали ме. Неколико пута сам им причао своје догодовштине из времена кад сам био мали. Они би онако поређани на степеништу седели и пажљиво слушали, одушевљено узвикујући кад сам био у некој опасној ситуацији или смејући се комичним догађајима. Највише су волели да им причам о наставницима и о нама ђацима. Тада би увидели да нема неке велике разлике, да је било и да ће увек бити исто, да мора да се учи, слуша и да мора да постоји неки ред и дисциплина. Са наставницима и учитељима сам се ређе виђао. Сваки пут би говорили једно те исто: ,,Добар дан, комшија. Сећате ли се како је било у наше време? Имало се неко поштовање. Сад ђаци само што нас не бију. Не смеш реч да им кажеш. И сутра ће то бити људи.- Којешта.- Или: ,,Кад сам ја ишао у школу, а учитељ ми удари такву шамарчину да ми је образ бридео наредних неколико сати, нисам смео родитељима да кажем јер бих добио батине и од њих. Сада кажеш ли нешто ђаку, он оде кући, пожали се родитељима, а ови дођу па се свађају са нама. Страшно неко време дошло комшија.“ Само бих климнуо главом и продужио где сам кренуо.
Радим на аутобуској станици и продајем карте. Некоме овај посао изгледа једноставан и лаган. Међутим, то је један деликатан, занимљив и нимало лак посао. Имам прву, другу и трећу смену. Трећа ми је омиљена. Тада је тишина, нема гужве, а и мало њих купује карте ноћу. Обично то обаве преко дана, дођу само са путним торбама и жељом да отпутују. Посматрам их како испијених лица, са неким сјајем у очима, осмехом на лицу и са неким очекивањем пројуре поред мог шалтера, дођу испред капије где мог колегу морају да буде, обично спава. Касно је, наравно да ће спавати, чујем нечији глас путника – добронамерника. Он, онако полусањивим гласом, каже добро вече, узима пропуснице, људи уђу и он убрзо утоне у свој сан. Останем опет сам. Гледам кроз оно стакло усамљену улицу, понеког залуталог пролазника или таксисту, улична светла што обасјавају ноћ и размишљам, волим свој посао. Толико тога се издешавало током петнаестак година мог рада у овој станици. Било је лепих, али и ружних успомена.
Сећам се, био је то дан као и сваки други. Устао сам, средио се и пошао на посао. Јурњава по улицама, људи журе, неко трчи, јер увелико касни, јутарња смена. Пролазе бициклисти у колонама журећи према индустријској зони, неко аутом, комбијем, аутобусом. Према својим могућностима и афинитетима. Сви замишљени, намрштени, буновни и сањиви. Била је зима, хладноћа је тражила пукотине где би се увукла по улицама града, али и у срцима људи. Сви са мислима да се што пре довуку на посао, а онда одраде што пре и врате кући, у кревет. Насупрот њима, ишао сам лагано, удисао зимско, хладно јутро, смешећи се, нестрпљиво ишчекујући дан на послу. Стигао сам, ушао у канцеларију, поздравио особље и наручио кафу. Колега из треће смене, Савић, тако смо га звали, јер нико му није знао име, нити се трудио да га упамти, са чуперком на глави, изгледао је помало хаотично, истовремено комично. Једва сам се суздржао да се не насмејем.
,,Колега, Мартине, стигао си.- Увек је био званичан и уштогљен. “Добро јутро!“
Добро јутро, Савићу. Шта има?“- упитао сам.
,,Ништа нарочито, осим да су нам пијане будале разбиле шалтер па сад дошли мајстори да поправе. Имаш паузу сат времена.“
Тек тад сам угледао стакло на све стране и мало повећу рупу у шалтеру. Изненадио сам се, јер дешавало се да нас опсују и вређају, али да разбијају тога није било.
„Како се то десило?“
,,Лепо, дошли за карте, ја им рекао да иду прво да се отрезне, па да дођу и они, оним флашама које су носили у рукама, гађали стакло и полупали га.“
Тек тада сам видео да носи фластер на челу. Испратио је мој поглед:
,,Стакло је прсло, побегао сам испод пулта, али ме је ипак посекло на челу. Маму им њихову…“
То је било први пут да чујем Савића да псује. Толико је био љут.
,,Добро си прошао, колега. Ма хајде, проћи ће.“- Тешио сам га. Само ме погледао љутито и процедио:
,,Шеф ме казнио десет посто.“
,,А што те казнио? Ниси ти крив.“
,,Образложио је тиме што сам требао одмах да позовем полицију, а не сам да решавам ситуацију како је рекао. Ето зашто.“- Био је видно бесан. Као неко дете се дурио, скупио своје ствари и отишао. Седео сам за столом у канцеларији док су мајстори поправљали моје радно место, кад је ушла наша секретарица Јасна.
,,Ћао, Мартине, стигао си. Да ли си видео случајно Савића? Тражи га шеф.“
,,Јесам, отишао је кући.“
,,Чуо си већ?“
,,Јесам.“
,,Јадан човек, умало да погине. Више не знаш какви ће све доћи на аутобуску. Чувај се, Мартине.“
Намигнула ми је и одњихала се у дреч црвеној хаљиници која је откривала дуге ноге.
Сат времена је брзо прошло. Мајстори су још десетак минута петљали око стакла и оставили онај крш мени. Узео сам метлу, уз неку мелодију у глави коју сам покушавао звиждући да имитирам, покупио стакло и отворио шалтер. Прво је наишао један пристојан господин, мало старији од мене и тражио карту до Ниша. Отворио је новчаник, избегавао сам да буљим по новчаницима, јер није пристојно, али сад ми је поглед привукло шаренило из његове унутрашњости. Бацио сам поглед и угледао безброј слика, што фотографија, што икона наређаних једне поред друге.
,,Изволите.“- Пружио је новчаницу, узео карту, захвалио се и отишао.
Убрзо после њега наишла је госпођа, кратке плаве косе са телом сирене, али кад је пришла сасвим близу, угледао сам дубоке боре урезане на лицу. Старија, мрзео сам тај израз, дама у најбољим годинама, пружила ми је новац руком на којој су били уредно маникирани нокти пинк боје и прстењем буквално на сваком прсту. Поздравила ме смешећи се и тражила карту до Београда. Љубазно сам јој отпоздравио, јер је то део мог посла, али је она то другачије протумачила: ,,Шта радиш после посла лепи? Због тебе ћу одгодит пут ако треба.“
Срећа што сам био заклоњен шалтером па није могла баш да види да сам поцрвенео као булка.
,,Не треба. Нека хвала. Заузет сам.“-лупио сам прво што ми је пало на памет.
,,Штета, лепи. Штета. Бог.“- окренула се и отишла.
Седео сам тако збуњен и гледао у једну тачку, а онда се насмејао сам себи. И тако, људи су долазили, одлазили, неко је био расположен и насмејан, љубазан, неко љут и намргођен. Било је ту заљубљених, посвађаних, несхваћених, посебних и чудних, али један пар никад нећу заборавити. То је било отприлике пре две године, била је зима и у сусрет су ми долазили муж и жена, отприлике мојих година, насмејаних са двоје деце. Путовали су на Копаоник. Дечица као и свака друга. Враголаста, задиркивала се, грудвала, цичала и трчкарала око њих двоје. Они стрпљиви, заљубљени, срећни. Права идила. Некако су их смирили кад су се приближили шалтеру. Затражили су карте и мушкарац је, док сам им ја спремао и пребројавао новац, причао својој дечици:
,,Да се договоримо. Сада, када уђемо у аутобус, да будете мирни. Да ли је то јасно? Немој да се само ја чујем до Копаоника.“
Деца су прво ћутала, а онда се јави дечкић, од десетак година и на то одговори:
,,Јесмо разумели, тата, али разуми и ти нас. Немој кад одемо тамо да нас оставиш саме са њом, она је вештица. Није наша мама и не воли нас. Хоћемо нашу маму.“
,,Она само виче на нас. И увек је љута кад ти ниси ту.“- додала је девојчица мало млађа од дечкића. Човек их је само погледао, жени је било непријатно, пожуривала их је, а они су се истргли из њених руку и љутито пошли напред. Нисам знао шта да кажем. Човек се тада, узимајући карте и новац, обратио мени: ,,Моја прва жена је умрла пре годину дана. Ја сам се поново оженио. Била ми је потребна жена и њима мајка. Шта да радим. То су деца. Још увек пате за мајком.“
,,Разумем вас, рекао сам.- Проћи ће то сигурно. Навићи ће се једни на друге временом. Некада не можемо да утичемо на своју судбину.“
Насмешио ми се захвално и пошао за својом децом. Дуго сам размишљао о њима и она слика идиличне породице ми је била пред очима, а онда, кад је истина избила на видело, закључиш како није све како изгледа, да је срж нечега много другачија и сложенија. Сви ти људи који су пролазили поред мене, само они знају какву муку муче и какву тугу крију у срцу. Зато сам се трудио да будем са свима љубазан, па чак и ако ме неко изнервира. Не зато што сам се плашио казне и укора шефа већ зато што сам ја тако осећао и желео. У суштини нисам знао њихов живот, само им поделим карте, видим их некад опет или никад више, па зашто би њихову бол удвостручавао. Приметио сам, да кад год сам био према њима добар и добацио осмех, то би се увек враћало са друге стране. Као огледало.
Из ноћне пролазим кроз центар свога града, посматрам људе. Сви опет некуд јуре, замишљених лица, ретко се смеју, носе у рукама фасцикле и торбе, гледају у мобилне телефоне, ретко причају. Помало ми их жао. Жао ми и себе. Пролазим поред школе, видим децу у дворишту, играју кошарку, док други малишани чекају да почне час. Једино се деца смеју, једино она знају тајну живота. Безбрижна, пуна радости, ишчекивања, радознала и живећи само за овај тренутак. Размишљајући само о садашњости, не враћају се у прошлост, будућност их не занима, битно је шта се догађа сада. Тај тренутак стварности. Зато су увек срећна. Не оптерећујући се за неке неважне ствари, већ само, угађајући себи, живећи са својим вилењацима и храбрим јунацима који спашавају свет, у вакууму лепоте и незнања за проблеме и обавезе, знају шта је права љубав према животу. Њих неће спречити немање нечег да уживају у датом понуђеном. Искористиће то што имају тренутно и заплесаће, играти се лишћем, скакаће, викаће, попеће се на дрво и бити срећнија од нас одраслих који имамо много више. Када сретну неког ко је сиромашан, различит од њих по боји коже или неком опредељењу, одећи или вери, они најмлађи неће засигурно побећи или избегавати га као таквог. Њих није брига за то. Ако је тај неко добар, искрено ће се смејати заједно са њим, играти се и вући га за рукав да им се придружи.
Улазим у свој мали стан. Купљен је док су родитељи били живи. Наравно, они су ми га купили, још док су могли да се купују станови радничким платама. Ево сине, да имаш нешто од нас, да нас се сећаш по добру. Наравно да сам захвалан. Велика је то ствар, имати свој стан, свој кутак да се не потуцаш по туђим кућама, за кирију само не бих могао да зарадим. Никад нисам имао амбиција да створим нешто сам. Живео сам од данас до сутра, задовољан оним што имам. Деце нисам имао, жену такође. Није да их нисам желео, размишљао сам о томе, али било ми је и овако добро. За боље нисам знао.
Мајка ме учила да никад никог не осуђујем. Научен тако, увек сам као магнет привлачио проблематичне, саслушао их увек, разумевао и чувао њихове тајне. Али то није увек било баш сјајно. Немало пута бих тако навукао неке људе који би у почетку били занимљиви и добри према мени да би се убрзо претворили у права мала чудовишта која су сваким даном убијала мој мир и радост. Својим јадиковкама, плачем и жаљењем би ме увукли у тунел туге и безнађа и ја бих упијао сваку њихову бол и ,,црне хронике“ промашених живота. Не би ми дали простора да се и ја некад њима пожалим, а кад бих и покушао, нису ме слушали. Опет би некако окренули причу о себи и ја бих се осећао као губитник и још више се повлачио у себе. Тако би ме отровали направивши од мене беживотно биће које је тумарало и тражило још, као да му није било доста. Када некоме не судите, уливате сва обећања живота да ће једном од њега бити човек, што и није тако лоше. Дајете му осећај да то што је урадио и није тако страшно, дајете му наду да ипак негде постоји срећан крај. Али, имао сам своје границе, јер кад би почели да угрожавају мене, побегао бих безобзирно, остављајући их у чуду. Шта се десило одједном, питали би се. Понекад бих и испаштао због своје љубазности и једва се опоравио од свега, али то сам био ја, то је био мој порок, да се спустим до најниже тачке због неког, да би убрзо испливао на површину и лизао своје ране. Сваки пут бих обећавао себи да нећу више дозволити да се упуштам у ничију причу и животе, али сваки пут бих то урадио поново. То је била моја дрога и ту није било помоћи. А и они би ме увек пронашли, намирисали би ту моју болећивост и нападали без милости иако би у том периоду био и сам можда за већину људи обичан чудак.
Кад се вратим из те треће смене, улазим у купатило, умивам се, поједем нешто на брзака и лежим у већ размештен кревет. Будим се негде око поднева. Сунце већ пева своје бљештавило, топло је и чује се смех деце, удар лопте, цика и граја. Не морам да гледам на сат, тачно знам колико је сати. Скувам себи кафу, запалим цигарету и уживам у својој самоћи и игри деце.
