Љиљана Крстић, професор и песник, рођена је и живела у Београду. Основну школу завршила је у Лебану, средњу школу и Учитељски факултет у Врању. Своју поетску личност формирала је од детињства објављујући своје радове на конкурсима и у заједничким збиркама.
Прву заједничку збирку објавила је у средњој школи и од тада добитник је многих престижних признања у Јабланичком и Нишком округу. Акитивни је члан Књижевног клуба Глубочица.[1]
Објавила је збирку песама „Витез Теодор аждаја и пегава Маја“ (Филекс, Лесковац 2008).
%
ТИМЧЕНКО О ПЕСМАМА Љ. КРСТИЋ – У све разгранатој поезији за децу не само у српској књижевности него и у књижевности која настаје у нашем граду, Лесковцу и околини, јавља се један нови глас. Уз Рада Јовића, Михајла Дојчиновића, др Драгутина Николића, Данила Коцића и других, чије смо збирке песама могли да читамо и које су сликале дечји свет и вршиле мисију примаљиве лирике за најмлађе малишане и девојчице, појављује се и нови песнички глас који својом првом самосталном књигом за децу и стиховима дочарава оно што у нашој свести поимања представља перцепцију и песнички исказ једног тако драгоценог и бојама богатог животног раздобља какво је детињство; истовремено, тај нови песнички глас је слика онога што поезија као племенити стваралачки дар може да понуди дечјој пажњи и радозналости.[2]
Кад год се код нас поведе реч о поезији за децу имамо пред очима и у души Змаја и Душка Радовића; Змаја који је дечју поезију уздигао до степена уметничке креације, показујући изузетно добро познавање дечје психе, и Радовић који је проширио и допунио наше познавање дечје маштовитог света као света непресушне радости у игри, као стваралачком принципу, затим домишљању, замишљању, сневању и новим, непознатим пределима и тананостима дечјег сензибилитета. Незаборавна је његова здравица, химна радости, разиграности, животног оптимизма:
Нека пева
све што има глас,
неко лепше, ведрије од нас,
Певати, певати, лепо је певати!
Живети, живети, лепо је живети!
У том духу, и са истом тенденцијом да се да полета песми као изразу пуноће живота, испевала је песме у оквиру своје прве самосталне песничке збирке Љиљана Крстић, учитељица по занимаљу, мајка по природној предодређености и песникиња по вокацији, коју је диктирала не само њена унутрашња потреба да се искаже и стиховима него и не мање снажно осећање дужности да своју педагошку мисију заокружи и деловањем које спада у уметничку сферу. У поезији Љиљане Крстић има и радости и слављења и свега животног што окружује дете и представља његов свакодневни амбијент и сферу интересовања, а дете је жељно и спремно да се свакога тренутка, понесено маштом и игром, одлети у висине, у неизмерно пространство, у непознато што се јавља у сновима и прижељкује стварност. Има у тој поезији и замишљености, и брижности, чак и извесне упитаности пред животом и у свему ономе што дете види или жели да види и доживи, у стварности или машти, свеједно. Ту неугасиву потребу за сазнањима и новим сензацијама, па и несташлуцима који карактеришу дечји свет, песникиња помно прати и покушава да фиксира у својој поезији.
Љиљана Крстић је успела у многоме да превазиђе своје педагошки домен на рачун естетског момента; наиме, она успева да своје педагошке склоности стави и други план и да ствара песму у којој преовлађују игра и машта. Увек је добро када се то у поезији за децу догоди, када поука и моралисање остану негде позади само као благи тон, а песма добије приоритет. Детету је, наравно, потребан ослонац који увек тражи и од родитеља по правилу добија, али то стварање не сме у песми добити облик децидираног и нападног исказивања.
Љиљана Крстић подједнако пева о дечацима и девојчицама, као и о природи, растењу, цвећу, животињама… Њена брига за правилност риме и организацију песме, за њену стофичну структуру доживљава се као њена већ у приличној мери савладана вештина компоновања песме. Зато њене песме остављају пријатан утисак и, нема сумње, представљаће прикладну лектиру за оне због којих су стваране.[3]
%
Свакоме је дата креативност. Она ствара услове сасвим другачије атмосфере. Чист систем „боцкања шкољки да би се дао бисер“… Тренуци креативности јесу експлозија у организму онога који је привилегован од самога себе. зар има светијег и важнијег него ли развијати тај дар Свевишњег![4]
Љиљана Крстић се не плаши своје креативности. Она је не блокира, већ ослобађа. Њен механизам размишљања прави чистину да се нешто направи. Метафора у мишљењу, да бисмо знали како треба писати, како се треба понашати док пишемо, како се треба понашати у односу на туђе креативности, пре свега, дечју. И најзад, како се треба понашати док ишчитавамо песме поникле из пера спонтано приступачне и увек благо насмејане учитељице, која нам је понудила ковчег пун блага.
Љиљана је своја чула маштовитости отворила онима који су и сами маштовити, недокучиви, помало враголасти у свему томе, али свакако и најневинији и најискренији, каква јесте и сама. Ступити у нераскидиву везу с децом и кренути на дуго путовање? Прогласити поезију игром? Љиљана Крстић то не покушава. Она то успева. Свом главом, која је њена лична перцепција, не удара о зид, већ га вешто прескаче, олако као што то раде и јунаци њених песама. Зар није јасно да овакав обожавалац деце ненаметљиво постаје највећи пријатељ свој деци овога света! Једноставно, она то мора. Тако је потекла једна бистра, као суза, река стихова. Замирисао је предиван букет најшаренијег пољског цвећа за свако радносно дете, за сваки кутак свачијег срца, замирисали су облаци, узлетело се заједно са њим, о свему што у дечјој глави станује. Пише за оне мало млађе и даје им могућност да заједно са њом, раме уз раме, допринесу овој оригиналној књизи, пуштајући машти на вољу.
Свет у коме је настанила Богдана, Катарину, Теодора, Мају, Мињу, Љиљу, аждају, мишеве и шишмишеве, мравовиће, слона, камилу, затим вештице, несебичне сликарке, будуће песнике, на крају ће „око бора коло заиграти“, у земљи где царује љубав, где су деца и увек деца на самом трону. У ту земљу „Недођију“ води их она лично са срцем Петра Пана и осећајношћу мале – велике Звончице. Веома оригинални наслови песама, који прерастају у праве Андерсенове бајке, Љиљана и сама постаје једна од бајковитих ликова. Та племенита, осећајна, пуна разумевања, али и залутала Алиса у земљи чудеса, проналази пут до чаробњака из Оза и дарује му најлепши дар који се може подарити: љубав!
И тако, док ће малишани уживети „у авиону са слоновима“, док ће са „витезом Теодором и аждајом пити чаја“ и са Цицом вештицом бацати чини на Петра, док мишеви шишмиши праве заверу против мачке, верујемо да ће и они показати своју креативност, јер на крају крајева, ово није обична збирка песама, већ и бојанка, те тако укомпонована без размишљања може представљати део ђачке лектире.
А ви, драга децо, слободно пишите и шаљите ваше радове на адресу: Снежана и седам патуљака, улица Вечитог детињства без броја. Земља иза девет царства, иза седам гора, преко пет равница, преко девет мора…Тамо где станује ваша звезда!
ЉИЉАНА КРСТИЋ – ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ
НЕСРЕЋНA
Испред шатора на сред Сахаре,
на врелом песку пустиње праве
лежала је ружна ал’ мила,
Матилда, камила
И тужна је, врло тужна била.
Крај ње је седео замишљен
богати Арапин Сулејман.
Хладну је воду жедно пио
и он је прилично жедан био.
Камилу молио, и сузе лио.
Матилда, драга! Матилдице, мила!
Увек си верна камила била.
Овде је мени страшно вруће,
најбоље би нам било код куће.
Ма, срцеће ми од јада пући.
Ја хоћу кући! Хоћу кући!
Матилда је прилично вешто крила
да се у пустињи заљубила.
Свет је постао ружан и губав
Јер јој се десила несрећна љубав.
Сада јој срце у ватри изгара,
све због те птице, лешинара.
Десило се, несрећно – ето,
баш као гром из ведра неба.
Баш кад су решили да пођу кући,
и баш онда, кад најмање треба.
Зато се прозева и трипут кину,
па дрско рече Арапину:
Не идем кући! Нећу и тачка!
Није ме брига за тебе пљачка.
Гледати њега, то је дивота.
Ма он је лешинар мога живота!
Дом је мој одсад врела Сахара.
Не идем никуд без лешинара.
И мени ће срце од јада пући,
ал нећу кући! Нећу кући!
МРАВОВИЋИ
Био једном жути мрав,
леп, марљив и здрав.
Заљубио се у црну мравицу,
у мрављем свету праву царицу.
Освајање не беше лако.
Ишло је траљаво и полако,
јер поносна беше црна мравица,
права, правцата, мравља царица.
Једнога дана, он јој рече:
Моја царице, добро вам вече.
За мене стварно ово је неславно,
ал морам да признам, волим вас
одавно.
У кући имам сто мрвица
и много, много жутих зрнаца.
У том подруму је за вас спас,
слушајте само свог срца глас.
Ја сам обичан жути мрав,
али сам марљив, лепи здрав.
Ви сте прелепа црна мравица
и мога срца ви сте царица.
За мене нема бољег правца
него да постанете моја жена
и родите ми малог правца.
И затресе се од љубави земља сва,
јер она рече мраву „ДА“.
Венчање обави зелени скакавац,
а следећег месеца роди се мравац.
ВИТЕЗ ТЕОДОР И АЖДАЈА
Иза девет царстава, иза седам гора,
преко пет равница, преко девет мора,
у једној пећини – чудна и сама,
живела је једна аждаја дама.
Бљувати ватру није знала.
Никакав окршај није имала.
Никада принцезе није крила.
Била је баш фина, романтична ала.
Па шта је онда радила?
И чиме се она бавила?
На пример, колаче укусне правила,
врло лако.
Песме је лепе писала.
Углавном, цвеће мирисала,
и, тако…
Једнога дана у земљи „Дембелствор“,
за њу је чуо витез Теодор.
Узео штит и буздован свој,
на коња сео и с копљем у руци
кренуо је у тешки витешки бој.
Успут се заклео у свој дуги брк
да ће се трудити да у трку
одфикари јој тај витки врат
и одвоји од ње труп ружни
а и уз то крилат.
Када га угледа аждаја дама
груди јој потресе уздах дуг.
Ах, неће више бити сама:
Ево га. Стиже – витез друг.
С осмехом потрча витезу у сусрет
и поклони му мирисни цвет.
Послужи га тортом и топлим чајем
и с њим прошета зеленим гајем.
Онда му у заносу песме прочита.
Да ли му се свиђају, витеза упита?
И беше пун стрепње поглед њен.
А витез Теодор?
Он беше збуњен.
Ипак, прихвати да буде гост омиљен.
Па су у сласт колаче јели.
Укусни и лековит чај пили.
Уз то су много рецитовали.
Валцер играли и срећни били.
И како се све то даље одвијало?
И шта се све ту догађало?
Па, ништа.
Теодор, се витешки сажалио
јер и сам је помало песник био.
О томе је размишљао, док је чај пио.
Важно је да се упамти
да на самом крају
витез се смиловао на аждају.
Сажалио се што живи сама.
На крају крајева он је витез,
а она ипак једна дама
[1] Љиљана Крстић, Витез Теодор аждаја и пегава Маја, Филекс, Лесковац, 2008.
[2] Николај Тимченко, из рецензије, Љиљана Крстић, Витез Теодор аждаја и пегава Маја, Филекс, Лесковац, 2008, стр. 5-6. Напомени: Ауторка Љиљана Крстић је уз ову рецензију записала: У знак сећања на дивног човека из пера аутора књиге: „Господ Вас је одабрао да видите оно што је постало очигледно.“ Хвала вам и вечна Вам слава.
[3] Напомена: Књига песама има и предивне илустрације, које је урадила сама ауторка Љиљана Крстић, а уредница издања је Тамара Стојановић Ђорђевић, професор књижевности.
[4] Тамара Стојановић Ђорђевић, Поговор – О поезији за децу и о деци Љиљане Крстић, Љиљана Крстић, Витез Теодор аждаја и пегава Маја, Фiлекс, Лесковац, 2008, стр. 83-84.
