Војислав – Воја Добријевић, познат међу новинарима Лесковца као „Чича“, а многи су га звали и по надимку „Бренгал“, оставио је изузетан траг у историји новинарства „српског Манчестера“, који је свој матични лист месечно снабдевао и са по стотинак прилога, а посебно ревносно пратећи вести из тзв. „црне хронике“.
Имајући у виду да ни новинари – дописници других медија из Лековца „не спавају“, уз текстове које је слао редакцији, у којој је радио од 1964. до одласка у пензију 1977. године, Војислав Добријевић је на крају увек стављао напомену: „Објавити под хитно! Конкуренција на трагу!“
И као пензионер наставио је да шаље дописе „Политици“ и „Експресу“, објавивши укупно око 10.000 разних написа. Сву ту списатељску – новинараску заоставштину поклонио је Народној библиотеци “Радоје Домановић” у Лесковцу, што је својеврсна послератна историја југа Србије, а делом и Нишког региона, као и Македоније.
Аутор анегдоте: Данило Коцић, новинар Политике у пензији
ЧИЧА ЈЕ БИО УЗОР ЛЕСКОВАЧКИМ НОВИНАРИМА
Имао сам привилегију и част да добро познајем Војислава – Воју Добријевића. Када је отишао у пензију, на јавном конкурсу (и после разговора са члановима Конкурсне комисије и тестирања), међу четрдесетак кандата, изабран сам за дописника “Политике” из Лесковца. Добријевић је наставио да сарађује (обрађива је углавном теме из спорта и “црне хронике”) и био готово свакога дана у дописништву “Политике” (као да је и даље у сталном радном односу). Од Чиче сам заиста много научио, као и од тада изузетно познатих новинара “Борбе”, “Танјуга” и Радио Београда Властимира Власте Вељковића и Миленка Менте Стојановића, који су одавно – пензионери.
