Hodnik uspomena. – Zamislite sebe kako hodate hodnikom ispunjenim uspomenama, ispunjenim sećanjima, ispunjenim stvarima o kojima pričate sami sa sobom onda kada vas niko ne čuje. Šta te stvari i uspomene imaju zajedničko? Šta je ono što ih povezuje i čini sličnima? Šta je ono zbog čega baš one pripadaju u tom hodniku vaših misli? Postoji li nešto po čemu se međusobno razlikuju? Da li biste ih vremenom zamenili za neke druge uspomene vodeći neke druge razgovore i prolazeći kroz neke druge hodnike?
Hodnike svesti o kojima retko govorimo sa drugima, a često ih se sami prisećamo ispunjavaju uspomene sa jednom zajedničkom osobinom. Zanimljivo je koliko retko razmišljamo o tome, a koliko često život ispunjavamo drugim, možda manje bitnim, mislima koje sigurno manje utiču na svakodnevno kretanje svega što nas čini nama samima. Zajednička osobina svih uspomena naših svesnonosnih spomenara jeste to da su sačinjeni od većeg dela onih ružnijih uspomena i scena koje nam kvare srećne trenutke, nego onih drugih koji nas podsećaju na toplinu i pune oči suzama radosnicama. Pokušajte odmah sada da jako zažmurite i da se nađete u jednom od tih hodnika kojih se prisećamo, pokušajte da se setite svog detinjstva i razigranog trčanja i dečjih nestašluka. Odgovorite sada sami sebi na pitanje da li bi vam bilo lakše da se prisetite sebe kako trčite i padate usred igranja žmurki ili je prva uspomena ipak bila bliža sceni branja buketa cveća na livadi. Ako ćemo iskreno, uvek ću se lakše prisetiti svih trenutaka bola, trčanja, padanja… što će mnogi protumačiti kao dobru stvar jer se iz takvih sećanja uči. Iz takvih sećanja stvaraju se lekcije za ceo život koje se prenose na prijatelje, porodicu i generacije koje dolaze. Međutim, ne postoji nikakav opravdani razlog zašto se ne bi učilo iz sećanja koja su ostala sastavni deo suza radosnica. Postoje samo izgovori koje mi smišljamo da bi opravdali našu sopstvenu nesposobnost da učimo iz lepog iskustva jednako dobro koliko dobro učimo iz lošeg iskustva. Postali smo, ili bar za sebe mogu da tvrdim, u neku ruku programirani tako da se lakše prisećamo loših uspomena i da se lakše vezujemo za loše uspomene jer se one kao ožiljci na koži dublje urezuju u našu svest. Ili je barem to izgovor koji volimo da sebi govorimo, da bismo se utešili do neke mere… Bilo tako ili ne, došli smo do granice kada malo toga možemo uraditi da kod po kome funkcionišemo možemo promeniti tako, a da ceo sistem ne trpi velike posledice.
Šta onda možemo da uradimo? Možemo promeniti sistem. Preći na neki drugi, napredniji…uneti velike promene. S obzirom na to da greške iz prošlosti i uspomene ne možemo menjati, možemo menjati i uticati na budeće poteze i algoritme.
Možemo uticati na budućnost i na ono što će nam zaokupljati pažnju u budućnosti. Možemo obraćati pažnju na ono što nas čini srećnim i na ono što će u budućnosti postati lepa uspomena u prošlosti. Možemo pridavati veći značaj rečima koje će nam u budućnosti značiti više kada ih se u budućnosti budemo izvlačili iz nekog hodnika prošlosti za svrhe neke igrice koja će nam zaokupljati posebno drago mesto u posebnom mestu pobede nad samima sobom. Možemo više razgovarati sa dragim ljudima i lepše sa samima sobom i ceniti svaki razgovor jer sve ćemo mi to sami pozlatiti…
НАПОМЕНА:
Пројекат из области јавног информисања за 2021. годину: ГЛАСНИК – Медија центар 016: „(Не)обични људи власотиначког краја“. Напомена: „Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.“
