ZASLEPLJUJUĆI SJAJ STAROSTI: OD JOVICE STOJANOVIĆA DO PAOLA SORENTINA I NAZAD
Starost i nije tako redak motiv umetnika svih fela, ali pisanje o sjaju starosti jeste; tačnije, malo je hrabrih podanika Muza koji o ovom fenomenu progovaraju bez olinjalih opštih mesta čija se suština svodi na raubovanu dosadu, sveprisutni umor i neminovnu smrt. U tom svetlu, knjiga “Sjaj starosti” Jovice Stojanovića predstavlja pravu revoluciju u opservaciji i analizi trećeg doba postavljajući vrlo neugodna pitanja: kako gerontologija, kroz forme gerontofiziologije i gerontopsihologije, pretenduje da postane gerontofobija, zašto kultura socijalne, generičke smrti postaje cilj sama po sebi, zbog čega starački domovi postaju skladišta za starce.
Čitaoce koji nisu upoznati sa dosadašnjim opusom našeg autora obaveštavam da ovo nije prvi put da Stojanović obrađuje bitne antropološke teme na neuobičajen način, gurajući prst u oko svima koji bi da jajarsko netalasanje proglase vrhovnim principom ljudskog bitisanja; pisao je taj majstor pera i o fenomenima smrti, seksa, silovanja. Sada je na red došla i starost, naravno, posmatrana i analizirana iz njegovog širokog ugla percepcije i detaljno obrađena kroz oštru prizmu naučne egzekucije.
Međutim, ovo delo predstavlja i svojevrstan odgovor destrukciji pogrešne identifikacije starosti sa smrću, a koji je, filmskim jezikom, javno obznanio veliki italijanski reditelj Paolo Sorentino; njegovi filmovi “Ovo mora da je to mesto” (2011), “Velika lepota” (2013) i “Mladost”(2015) otvorili su pitanje drugačijeg doživljaja starosti. U stvari, ponekad pomislim i da je, na neki volšeban način, Sorentino već bio upoznat sa piščevim stavovima pre nego što je krenuo u umetničko poigravanje sa starošću, tako da nisam siguran ko je od njih dvojice hrabriji, originalniji, kreativniji.
Da budem precizniji, ono šta je Sorentino učinio maestralnom upotrebom filma kao medija za pronošenje velikih životnih istina, Stojanović nastavlja ovom antropološkom studijom, bežeći od prostituisanih “istina” što zamagljuju racionalan pristup očiglednom. Sorentino je oslonjen na Felinija i druge majstore sedme umetnosti, plivajući kroz crnilo talasa i valove poetskog realizma, Jovica Stojanović svoje pero oštri kroz celo nasleđe svetske civilizacije, ali je rezultat zastrašujuće sličan: svima nama gospodari strah od pogrešnih stvari ili, kako to lepše definiše autor ove knjige, “onaj ko ne ume autentično da se plaši taj ne ume ni da bude hrabar na pravi način”.
Pa, u čemu je hrabrost autora ove knjige? U stisnutoj stvaralačkoj petlji da nas najpre provede kroz “starost kao socijalnu smrt” uz “jednostrano gledanje na smrt i kulturu društva i smrti”, da nas, sa nogama gore, duboko zaroni u “magijsku logiku kanibalizma” za kosu nas vukući po okamenjenom dnu “kolektiva i individualne smrti”, da nas potom hrabro izvuče na zapenušanu površinu i predstavi nam i “nasilnu smrt vladara i starost” i “psihopatologiju kulturnih stavova prema smrti ljudi različitih životnih doba”, uz obavezno osluškivanje i / ili prisluškivanje “seksualnih vapaja starosti”, ne bi li nas naterao da sebi postavimo prividno najlakše a apsolutno najteže pitanje “zašto starimo”? U kreativnom “bezobrazluku” da svoje teorije osloni na Žana Bernara i Luja Vensana Tomu, uz “malu” pomoć prijatelja Edgara Morena i Larošfukoa, potom u pomoć pozove Emila Siorana, Žorža Bataja, Marsela Mosa i Bronislava Malinovskog, širom otvori vrata Frejzeru i Klajnu, Smiljanićki i Berđajevu, Đorđeviću i Sabini Osvalt, sve dok ovu proslavu ljudskog duha ne upotpune i Ričard Kevendiš i Klod Levi-Stros? I u tome, naravno, ali pre svega u stavu da mitovi, uključujući i starost kao mit, moraju biti spremni na surovu demitologizaciju.
Lepa vest je da je ova knjiga tek prvi deo ove izuzetne antropološke studije; još lepša je da nas tek čekaju poslastice njenog drugog dela.
Saša Stojanović
Напомена:
Град Лесковац: Пројекат из области јавног информисања за 2021. годину: ГЛАСНИК – Mедија центар 016: „Лесковац на путевима препорода.“ „Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражaвају ставове органа који је доделио средства.“
