Dejan Đorđević, profesor i pisac: Priča iz kazanicu (praznična)

Loading

ЛЕСКОВАЦ – Дејан Ђорђевић, познати лесковачких професор књижевности, песник, приповедач и књижевни критичар, често се на свом ФБ оглашава причема и песмама на дијалекту. Ево једне од њих.

ДЕЈАН ЂОРЂЕВИЋ: ПРИЧА ИЗ КАЗАНИЦУ /празнична/

“К’д нема неки да те упути”

Викамо по овуј децу, по младеж, а забрављамо да и ми несмо били млого бољи. Свако време си носи своје бреме. И наши родитељи несу скроз били задовољни с’с нас. Него, била друкчије време, поштовање, срам и ред.

К”д се човек усами, а ноћ’ске с’м бија у туј прилику , па си думам по овуј главу све и свашта. Такој, зађо цело село. Од једну кућу до другу, а оно, пред очи ми се с’м ређају слике и лица на неки стари људи, што одавна више несу на ов’ј свет: Драгутин, Милан, Чеда, Славко…Какви тој људи беоше!? Жилави, стамени, имаше ги за све.

Волеја с’м млого тија стареји да слушам. У вр очи с”м ги гледаја к’д причају. Искуство, живот је из њима причаја. Млого су превалили преко своје главе, млого осетили на своје грбине. С’д к’д поразмислим били су у праву, а т’д ги нес’м б’ш разумеја. Како тој да искара сина из кућу? Које му значи метар земља? Е, с’д ми је јасно. Значило, и тој млого. Дадеш му прс, а оно тражи целу шаку.

Поштуваја се бре, ред. . Сваки је знаја своје место. Деда је бија деда, татко татко, син син. С’д , сваки на своју стрну. Деда га нигде нема, татко и мајка у старачки дом, а кучићи и мачићи у куће и у станови. Епа, неваља! Топрв ће неваља! Једно по једно и све це изгуби. Ај што це изгуби, ново време, друкше генерације, него, што не видим да дооди боље

К’д нема куј да те упути! Дигнули смо руке једни од други. Гледање у небо и чекање. Све смо забаталили, избрисали, ко с гумицу. Славе несу више тој што су биле. Свадбе се правив ради реда. Празници си не постујев, него преко труп, куј си к’ко оће. Од државу које мож очекујеш!? А држава ти је ко једно газдинство, вамилија. Узни с’мо к’ко ни изгледају школе, које се по њима учи. Д’л у овој време неки учитељ учи децу к’ко да се понашав у кућу, на улицу, према стари људи. Ви који сте малко стареји сигурно се сећате које смо учили први д’ни у школу. Обавезно да назовемо Бога на стареји људи. Да гим уступимо место у автобус. Да гим помогнемо ако нешто тешко носе. Причам овија д’ни на мојега унука, а он ми вика:- Тој се дедо подразумева, што да се учи! – Ми смо паметнији од вас старије!Видим колко се подразумева! Знате да бијете по в’зд’н на таја сокоћала, а не знате које сте јучер јели. Мож грешим, не знам, не с’м паметан, по које су тој паметнији!? У работу не видим да су паметнији. У брак, исто. У вођење државу, такођер.

Сматрам да се не мож без тој старо, без тија обичаји, интересување, поштување. Нешто што је постојало од вај века. С’д бре род рода не поштује. Не с’мо што се не поштују, него што ги тој и не интересује. Питаш га од који је, а оно ко бунике да је јело. Нит знаје име на прадеду, на чукундеду, нит одокле су дошли, које су работили, чудо! Све гим је тој глупо и просто.

Него, к’д боље погледам, нема ни од куга да уче, ни од куга да чују. Мало такви људи остали. Родитељи ко родитељи, да зараде, да гим угоде, да ги з’л’кшају и немају време за теја приче. А неки пут се причало! И неки к’д стално понавља неку причу, на онога другога , оће нејће, улази у главу.

Причајте гим на децу! Саветујте ги! Упућујте ги! К’ко он’ј стара изека вика: „по старога не иди, ал га послушај које збори“!

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor

Discover more from Medija centar 016

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading