Текст је изворно објављен на порталу дневног листа Политика, преноси vranje,news.rs
Одгледали смо и последњу епизоду серије „Нечиста крв”.
Недвосмислен утисак: адаптатори сценарија нису били у школи кад је обрађивано дело Боре Станковића.
Замисао да се обједине сва дела овога писца и на основу тога сачини слика живота у Врању пред ослобођење и по ослобођењу од Турака може само са задовољством бити поздрављена.
Шта смо, међутим, добили у овој „адаптацији адаптације” – уз напомену да разумемо да постоје „уметничка слобода”, „уметничко виђење”, „савремени ауторски приступ”?
Прво, Врање са Дивљег запада: дрвени диреци, дрвене куће (исте и код хаџија и код сељака), дрвене ограде и капије; блато или прашина, и неки сфумато који разумеју само творци овога „виђења”.
Где је ту град, како су жене у белим чарапама и нанулама на штиклицу могле да одлазе у амам?
Ефенди Митина кућа је поред цркве, а у серији око ње само плотови и блато.
Затим, Софка распрема кревете налик аустроугарским из Војводине, а Бора пише да Томча склизне с постеље која је прострта по поду (посетите Конак кнегиње Љубице).
Друго, можете мењати редослед догађаја и начин понашања ликова, али не можете мењати дух који боји целокупно дело.
Скерлић је рекао – а нико није порекао – да је Борино дело „повест згажених срдаца и промашених живота” – и то, уза све „уметничке слободе”, није смело бити промењено. Уместо овога добили смо гомилу бесних, готово неурачунљивих типова који се дерњају и сваки час потежу пиштоље (отац на кћер – за Бога милога).
Софка, у роману, има обичај да стоји на капији, а стоји тако, и изгледа тако да сви који улицом пролазе сагињу главу, немају храбрости да је у очи погледају јер је то лепота од које се губи дах, која се готово не може поднети.
У РТС-овом делу Софка (коју не бисмо ни приметили у шетњи рецимо Кнез-Михаиловом улицом) силази с доксата да пита младог официра зашто је гледа.
Еј, Софка! Даље, Софка говори оцу „не могу” и „нећу” суво, као слеђена, у себи готово мртва, а не, као у серији, убалављена од суза.
Газда Марко је, најпре, крупан, а не дебео човек; он хоће да уради оно што је урадио и његов отац кад је њега женио, али сада је друго време, он је на другом месту, и другачије су околности.
Марко полази у сопче у које је смештена Софка трећег дана свадбе, он хоће да је узме али и не може да је узме, и остаје пред прагом, шаком закачен за кваку – но не улази, не силује снаху. Крај. Ако величину ове сцене наша гомила драматурга није схватила, већ нам понудила Марково „опа-цупа” – нека мења посао.
Светао лик у серији је Митка. Одлично одигран, бољи кад ћути него кад говори. Међутим, он као да је Доријан Греј: исте године и исти изглед има и као онај који бежи од Реџеповице и као онај ко једини разуме Коштану – а између та два догађаја протекло је најмање тридесет година. Зар шминкерница тог дана није радила?
Пропуста и промашаја има колико волиш: старија Ташана промењена је толико да гледаоци једва да су схватили о коме је реч; Коштана изводи класичан стриптиз – са бацањем одеће у публику (на страну то што тог раскопчавања код Боре нема, а није ни могло бити)… О језичким огрешењима да и не говорим.
Све у свему, још један галиматијас „проверене” филмске и продукцијске екипе, после којег се треба запитати у чије се име све ово ради.
Пише: Грозда Пејчић
(aуторка је професорка српског језика из Београда)
Фото printscreen Youtube (This and that продуцтион)
