Одмах су ми признали, каже др Александар Рангелов, познати лесковачки ортопед из ковод болнице, који је био независни посматрач, да су верни свакој власти која им обећа изградњу пута. Сви су им обећавали, свима су веровали и сви су их изиграли. У 21. веку то је њихов неостварени сан и заокружили су „да“.
Др Александар Рангелов, ортопед, од почетка падемије, много дана и ноћи провео је у ковод болници у Лесковцу. О томе је објавио више занимљивих прилога. Ово је, међутим његово виђење о протеклом референдуму. Поучно. Без сумње!
И би референдум. И би вече и би јутро, дан 16.01.2022. Тај дан сам провео као независни посматрач од 15х до 20х на бирачком месту број 179 у селу Војиница, 3км од села Ораовица код Грделице. На гоогле-мапс село изгледа бајно: четрдесетак црвених кровова окружено бујном природом на само 3км од аутопута. Зелено-црвена планинска идила посматрано са сателита. Када сам се са неба спустио на земљу, слика је била другачија.
Посумњао сам да ме чека неко изненађење чим је Марко, мој домаћин из Грделице, инсистирао да ми буде водич до бирачког места. Прешли смо надвожњаком преко аутопута, наставили још мало ка Ораовици и брзо се искључили ка Војиници.
Гледајући „из сателита“ поверовао сам да ме чека леп асфалтирани пут. Уместо, искорачио сам у 19. век и загребао точковима моје дачије по излоканом земљаном друму.
Да нисам имао водича, мислио бих да се ради о путу ка њиви или путу који користе искључиво дрвосече, не бих скренуо и промашио бих правац. Идила са неба претворила се у тугу на земљи.
У дилеми сам шта је туробније деловало: пут до села опасно сужен јер га свом дужином подрива планински поток, село или само бирачко место?
Државу Србију на референдуму 16.01.2022. године у селу Војиница представља бирачко место број 179 које чини соба на спрату једне напуштене куће.
До куће се стиже прескакањем преко потока оивиченог бусењем залеђене траве или ризичним балансирањем преко уске, клизаве даске. Испоставиће се касније да та даска може да издржи невероватних чак 100кг терета, па ипак нисам смео да ризикујем. До собе на спрату се стиже спољним степеништем.
Добродошлицу су ми пожелели љубазни чланови бирачког одбора на челу са председницом, професорком српског језика, запосленом на одређено време у школи у једном удаљеном селу. Лепа као горска вила, обасјавала је мрачну собу са подом од утабане земље и прозорима само са спољним крилима, а без унутрашњих.
Усијано бубњарче је грејало и повремено надокнађивало недостатак фаличних прозора.
Место није у домету па интернет преко мобилног телефона није доступан.
За разлику од wc-a који јесте доступан, али тек у суседној кући јер га на бирачком месту нема. Кроз рупу на зиду је био провучен некакав дотрајали кабл са остацима сломљеног лустера на свом крају. Од три сијалична грла на лустеру, радило је једно. Постојећа једна сијалица је била сасвим довољна док није пао мрак. Морали су да је замене јачом. Одлично смо прошли јер притом никога није ударила струја.
„Да није ово скривена камера?“, погрешно би помислио неки наивац који је по први пут у Јабланичком округу. Упознао сам много мештана. Дивни су то људи, вредни, пожртвовани и искрени. Одмах су ми признали да су верни свакој власти која им обећа изградњу пута. Сви су им обећавали, свима су веровали и сви су их изиграли. У 21. веку то је њихов неостварени сан. До тога дана нисам знао да се време понекад објективније може измерити јединицом за растојање, а растојање јединицом за време.
Три километра дели 20. од 21. века баш као што се вратите сто година у прошлост прешавши три километра од међународног аутопута.
Грађани села Војиница су масовно гласали на референдуму онако како је власт то тражила. Заокруживали су „да“.
„Ти мучени људи су заслужили свој асфалтни пут о коме маштају. Ја сам им сведок. Зато и молим у њихово име!“ – приповеда др Александар Рангелов.
Извор: ФБ Александар Рангелов
