АЛЕНО КОНЧЕ- У овуј нашу мајку Србијицу, не мож’ да туриш неки видан, ако ти је њива покре пут, мора га неки искрши, згази, да га нема више. Так’в смо народ, све ни нешто брчка у очи. (Мира Ђермановић)
Тури ја прс’ на чело и промућка мозак. С које ти нашога човека мож’ да сапреш од штету? Пцуј му мајку, татка, први ред на сарану, прети му сас тепање, он ће зинат. Наш народ се од Бога боји. Вика, несам сујеверан, али, има си премишљу, гледа онај озгор.
Е па, оној ораче, што га стопут посади, ћу га закитим. Направи крсте од две дрвцики, арно га замота сас алено конче, трешти на далеко. Ноћом да га осветлиш, ће мислиш дзвезда паднула од небо. С’г да ве видим синови мајчини, кој ће се суне накуде њега. (Мира Ђермановић)
Ономад проодим туј, видим сви ги дрвца има на број, а човек прооди, па вика:
-Глеј мајку му, овој неки мађије пра’ија.
Ја га гледам ко липцано магаре, па ћу:
-Јес’ бре! Бегај подалеко од тија видани, кој знаје куде је тој чарувано, тија знајев куде ђавол спије.
Да ви рекнем, сас алено конче мож’ ги претупаш, да ви’ш ко не пипав. (Аутор: Мира Ђермановић)
