Danas sam, izdaleka, primetila jednu grupicu ljudi koja mi je privukla pažnju. A onda se ta grupica užurbano i onako odvažno približavala, te se moglo primetiti da je reč o navodno nečem bitnom. Grupicu je predvodio gradonačelnik, a za njim su žurili ’’njegovi ljudi’’. Ta pojava je, na mene, ostavila neki čudan utisak. Setila sam se i ranijih godina, nekog drugog gradonačelnika i neke druge ’’njegove ljude’’. Ista priča. Drugo vreme.
Zašto smo skloni da jednom čoveku damo toliku moć?
Često nailazim na tekstove koji opisuju savremeno poslovno upravljanje. I gotovi svi oni opisuju moderno poslovanje koje se temelji na moralnim i etičkim organizacijskim vrednostima. Lider, menadžer, rukovodilac, vođa tima, samo su deo jedne slagalice, zupčanik koji se pokreće zahvaljujući ostalim zaposlenima u preduzeću. Čitajući ovakve članke, pomislim, ovo je jasno kao dan. Ipak, stvarnost olako demanatuje ovakva zapažanja. Jer zaposleni u Srbiji, samo je jedan broj u sistematizaciji radnih mesta. On se ne posmatra kao pokretački mehanizam efikasnosti u poslovanju, već samo i isključivo kao popunjeno radno mesto, onaj koji ima svoje parče hleba, koji u današnjim uslovima treba i mora biti ponizan i zahvalan. Donekle smo samo krivi za to. Jer, kako se često navodi, drugi nas posmatraju i ophode se prema nama onako kako sami sebe posmatramo. Poštuju nas onoliko koliko poštujemo sebe.
Lider nije funkicija, titula, novac. Lider je onaj koji svojim integritetom daje dobar primer ljudima oko sebe. Čovek koji ne mora da bude grub i prek da bi bio poštovan. Čovek, koji poštovanje i ugled stiče radom i znanjem, a pre svega moralnim vrednostima.
’’It’s nice to be important, but it’s more important to be nice.’’
dr Nataša Dimitrijević
