Виолета Јовић: Из Виолетине кухиње снова – “Кад порастем бићу баба”

Loading

КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ БАБА

Стално ме питају шта ћу бити кад порастем.

Одлучила сам: кад порастем, бићу баба!

Зато што баба свашта зна.

Не постоји питање на овом свету на које баба не уме да смисли прави одговор. Можда не баш увек у правом тренутку, онда кад ја то очекујем нестрпљиво, али увек пронађе одговор.

Кад питам нешто много компликовано, она застане, размисли, а онда слегне раменима и каже: Хајде, бога ти, шта теби све пада на памет!? А онда, кад ја сасвим заборавим шта сам уопште и питала, кроз неколико дана или надеља, онако, полако, да и не приметим, она ми лепо све објасни, тако да помислим да се она сама сетила, а не да сам је ја питала.

Хоће она и без питања да одговори!

Хоће чак и да ме научи неким знањима за које нисам ни знала да постоје. На пример, како направити свиралу од обичне гранчице зове и како научити да свираш на томе. Онда, како исплести вунене чарапе на пет игала! Како од живе живцате овце постаје најпре нит, онда клупко вуне, а од њега џемпер или ћилим. Како развити коре за питу. „Како“ и још безброј „како“ од којих свако има своје „тако“. За сваку заплетену ситуацију баба нађе начин „расплитања“.

Пре неки дан сам је питала:

„Баба, ти знаш све, зар не?“

„Не“ одговори баба. „Ја само знам како да сазнам и како да не покажем оно што не знам.“

Биће да је то велико знање, јер баба тако сигурно хода, тако вешто се сналази у кући и око ње, тако смирено и задовољно изгледа. Кад храни нашег пса, мачку, прасад, кокошке, јагњад… баба изгледа као да храни човека. У очи гледа пиле и оно јој слободно кљуца из руке. Погледом милује пса и он је никад не залаје, већ јој исто тако погледом захвали на оброку који му даје.

Понекад, кад мисли да је нико не чује, док меси хлеб и послује по кухињи, тихо запева.

И, никад се не жали. И не хвали.

О себи ћути. О другима мало, али лепо говори. Ружне речи не употребљава. И онда, када се чини да је природно да се каже која мање лепа реч, она негде пронађе или смисли одговарајућу лепу реч, јер, каже, да се на ружне речи и лоша понашања не одговара још ружнијим речима и лошијим понашањем. Не постоји лоше што се добрим не може победити. А свако добро, макар било и највеће, малим се лошим може наружити, нарушити и покварити. Треба имати стрпљења, каже баба, јер добро увек на крају победи. И, нечему нас добром научи.

Баба увек има стрпљења за сва моја питања којих, поштено, има на претек, неко би рекао чак и превише.

Зато сам одлучила: кад порастем, бићу баба!

Уосталом, имам ли избора?

Па, нећу ваљда бити деда?!

Виолета Јовић
Илустрација: Јелена Бајрамовић

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor

Discover more from Medija centar 016

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading