КРАЉ СТЕФАН НЕМАЊИЋ ПРВОВЕНЧАНИ. – (Данило Коцић, Добривоје Ј. Бошковић, “Краљ Стефан Немањић Првовенчани“, рецензија, Арка, Смедерево 2017)
I
Стефан Немања II Немањић (1166 – 24. септембар 1227), познат и као Стефан Немањић или Стефан Првовенчани, био је српски средњовековни владар (1196—1227) и први крунисани краљ међу Немањићима због чега је назван Првовенчани. Почео је да влада као велики жупан а према преовлађујућем мишљењу историчара 1217. године крунисан је као краље и подигао је државу Немањића на статус краљевине. Првовечани је и један од првих значајних писаца оригиналних житија владара-светитеља у српској књижевности, а његов стил постао је узор за друге писце. Његово најзначајније дело је „Житије Светог Симеона“ у коме је описао живот и чуда свога оца.[1]
Стефан Првовенчани био је други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањића, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, који је постао кнез и управник Зете а старији је брат Растка Немањића, оснивача аутономне Српске архиепископије.
Престо је наследио на једном државном сабору 25.3.1196. године по жељи свога оца, који се тада замонашио узевши име Симеон († 13.2.1200), али престо наслеђен мимо права примогенитуре. Након смрти оца Симеона, велики жупан Стефан морао је бранити оружјем своја владарска права од старијег брата – Вукана, који је био кнез и самозвани краљ у Зети. Кнез Вукан је мислио да има више права на престо и титулу великог жупана, а њега је подржавао и угарски краљ Емерик. Тако је почео грађански рат између двојице браће који је трајао од 1202. до 1204. или 1205. године. Привремено поражени од удружених снага брат Вукан и краљ Угарске, Стефан се склонио вероватно у Бугарску 1202. или 1203. године. Након прве пропасти Византијског царства које су разорили крсташа Четвртог похода (у априлу 1204), Стефан је вешто мењао савезе. Тако се вратио на престо и одржававао независност своје земље. Ту независност је одлучио да призна и римски папа надајући се да ће слањем краљевске круне ојачати свој углед у Србији. Према преовлађујућем мишљењу историчара Стефан је крунисан за краља Србије 1217. године, али се одржало мањинско мишљење да је било и једно крунисање око 1220. Легат римског папе Хонорије III вероватно је донео краљевски венац (круну) у тадашњу Рашку, али је нејасно и ко је извршио крунисање. Стефан је био први крунисани (овенчани) краљ у породици Немањића, због чега је касније био памћен као „првовенчани краљ”, а одатле је изведен данас општеприхваћени надимак Првовенчани, то јест првокрунисани међу Немањићима.
Игуман манастира Студенице Сава вероватно је предложио владару и брату Стефану Првовенчаном да су околности повољне да се Србија покуша и црквено осамосталити. У договору са братом Сава је отишао у Никеју 1219. године и из ње донео сагласност за самосталности српске цркве и стварање аутокефалне српске архиепископије. Стефан Првовенчани је пред крај живота боловао и архиепископ Сава замонашио је болесног брата пред смрт, вероватно 1227. године, и зато њега Српска православна црква данас слави као светог Симона.
Пре крунисања у повељи коју је издао Хиландару он се потписао као „велики жупан Стефан намесник господин све Српске Земље”. После крунисања он је у повељама манастирима (Жичи и Св. Богородице на Мљету) потписан као „Стефан, по Божијој милости венчани први краљ све српске земље, Диоклије и Травуније и Далмације и Захумља” и „Стефан, по милости Божјој венчани краљ и самодржац све Српске Земље и Поморја”. Као први од Немањића који је добио краљевски венац, назван је „првовенчани краљ” и из тог средњовековног описа је изведено име под којим је данас познат Првовенчани.
Стефан Првовенчани је умро 24. септембра 1227. године. Пред смрт се разболео и боловао је на неком од својих дворова. Ту га је нашао архиепископ Сава I и непосредно пре смрти замонашио давши му име Симон. Прво је био сахрањен у манастиру Студеници, а после тога у својој задужбини манастиру Жичи. Његове мошти су преношене петнаестак пута, од тога три преноса су била у време Карађорђа.
Стефана Првовенчаног на престолу је наследио најстарији син Стефан Радослав. Стефан Првовенчани је подигао манастир Жичу, а такође је написао „Житије Светог Симеона“, то јест биографију свог оца Стефана Немање I и чуда душе Светог Симеона после смрти тела.
Имао је четири сина, међу њима будуће краљеве Радослава, Владислава и Уроша I, затим Предислава, будућег српског архиепископa Саву II и кћерку Комнину, док поједини извори наводе да је имао још једну ћерку, под именом Ренијера.
„Живот и подвизи Светог Симеона“ (1216) су прва српска целовита биографија. Обухвата сав живот Стефана Немање I, од рођења до смрти, обухватајући и чудне догађаје после смрти у којима су се испољиле његове натприродне моћи. Дело је написано панегиричним стилом. доминантни поступци су апстраховање, идеализација и спиритуализација стварности.[2]
II
Ово дело, драма, “Краљ Стефан Немањић Првовенчани“, припада тзв. историјском циклусу драмског опуса др Добривоја Бошковића.[3]
Као и неке друге Бошковићеве драме, и ова има јасну драматургију и не превише заплетену драматургију, а у центру збивања је, разумљиво, Стефан Немањић Првовенчани. Драма је написана у десет слика и има више ликова.[4]
Прва слика: (Двор Немањића у Расу, састанак великаша). Састанак отвара Стефан речима:
,,Помоз’ Бог и добродошли, господо српска. На моју жалост, лоша вест нас је у зао час окупила. Од како вољом властеле и оца мога, уз сагласност и заклетву брата Вукана, мимо права наслеђа и примогенитуре власт преузех и лета господњег 1196. на српски престо седох, немам мира, а још мање времена да се уређењу државе посветим. Вукан дату реч и заклетву погази, и сада сваку прилику користи (да без савезника и са савезницима скупљених с коца и конопца), у крајеве којима ја управљам, упада, убија и пљачка. Тек сада видим, да ће ми тај проклети престо великог жупана – на нос изаћи.“
Великаши осуђују Вуканово понашање, а Стефан одговара: ,,Признајем, моја господо, иако знам да према окрутнима не треба милосрдан бити. Али … шта могу, када је то од мене јаче. Ја сам то од свог срца закинуо. Крв није вода, наш народ каже. Шта ја знам… Можда је то зато, што као дечак драг и као јагње умиљат беше. По цели божји дан смо се играли и много сам га волео. Чак смо у једном кревету и спавали, и то је превагнуло. Кад је тако – како на њега руку дићи?“
Потом Стефан закључује: ,,… А он је после тога, мислећи да је то нешто лако и слатко – да приграби престо – пожурио… Владајући Србијом од 1202. до 1204. године, уверио се да није тако лако народ водити и кормило државе у својим нејаким рукама држати, и у томе – као да је то ништа – још и уживати. Када га из Раса отерах, учинило ми се да је то једва дочекао и да његове грешке више никада оружјем не морам исправљати. Преварих се и себе обманух. Тај сукоб и боравак на посној земљи заостале и сиромашне Босне, истиснули су из мог срце све оно што сам за њега осећао.“
Дивећи се Стефановој надарености, властелин Светислав рече: ,,Како не би знали; то цела Србија зна. Господару, ево прилике да ти кажем и то: да си ти мудар као Сократ. Беше ми задовољство када ми рукописе твојих дела: „Хиландарска повеља“ и „Живот светог Симеона“, да прочитам даде и за моје мишљење ме замоли. О да… па то је… заиста немам речи… Можда нисам све протолковао и како ваља схватио, али оно што ми је да разумем за руком пошло – напросто ме је очарало. Па ти не заостајеш за твојим братом Савом. Усуђујем се да кажем и то – да се та осмишљена дела по мудрости и лепоти, могу и са остварењима великих Хелена мерити.“
Уз захвалност на похвалама, Стефан додаје: ,,Ех, мој добри Светиславе, далеко сам ја од Хелена… Ипак, трудим се и уживам у лепоти писане речи, јер ме она умирује и такав склад у моју душу уноси, да ми се чини да и на овом у злу и пороцима огрезлом свету, не постоје само опоре различитости и неподношљиве супротности. Хвала Богу, постоји и нешто што може срце обрадовати. Зато сам и према свом старијем брату, благонаклон и пун обзира. Да је мира у кући, можда бих и ја нешто значајно написао и угледу српске културе допринео, али није тако, и поред тога што ја као писац кроз машту јасно видим и оно што не постоји и што смртни човек не може препознати. Настојећи да не дођем у сукоб са самим собом, видим то као на тапету: једноставније, узвишеније и потпуније. Зидам оно што ће тек темеље добити. Што се пак мога брата, Саве, тиче, њега ниједан живи Србин неће надмашити.“
Друга слика: (Рас. Састанак Вукана и Стефана после пораза Вуканове војске).
Стефан (док нервозно шета) говори:: ,,Па шта је с тобом, побогу брате; не могу к себи доћи, а још мање поверовати – да си опет пред оцем, властелом и преда мном дату реч погазио и као грлом у јагоде, у рат – за који си знао да га не можеш добити – кренуо!“
Стефан, сећајући се детињства, на крају се смиловао: Ах, свемоћни Боже, гледам те – личимо један на другог, као јаје јајету – а народ од мене – да те погубим тражи… Мислио сам да сам те омрзао, али видим… да, видим и у срцу осећам – да се то није догодило… Нисам ја као ти… Пред очима су ми све оне слике из детињства… Све оне наше безбрижне и веселе игре уз заклетву – да ћемо се док смо живи волети… Као да нисмо од истог оца и мајке, хтео си не само да ме погубиш, већ и главу да ми одсечеш… Па зар је тако нешто – могуће! Не, не, не бој се; и поред тога те не могу погубити. Ако бих то учинио, било би то – као да сам себи свој сопствени живот узео.“
Слика трећа: (Велика дворана жупановог двора у Расу. Свечаност после крунисања Стефана Немањића за краља Србије, лета господњег 1219. На престолу са крунама на главама седе Стефан Првовенчани и његова супруга Евдокија. Са њихове леве стране седи његов брат и архиепископ српски, Сава. Одмах испод њих у једном реду седе њихова деца: Стефан Урош, Стефан Војислав, Стефан Радослав, Стефан Мирослав (будући монах и архиепископ српски, Сава II), кћер Комнена, полусестра Јестира, стричеви, Страцимир и Мирослав са својом породицом и епископ Никанор. На најнижем нивоу подијума украшеног одабраним цвећем, седе гости из Бугарске, Византије, Венеције, Заморја, Дубровника и Угарске. Недостаје само краљев брат Вукан. Изасланици поменутих земаља, према рангу устају, краљевском пару крунисање честитају и поклоне предају. Пре ручка устаје његов брат, архиепископ Сава, и почиње да говори).
Сава беседи: ,,Помоз’ Бог, драги гости, господо српска, духовници, браћо и сестре! Ево нама великог дана који смо дуго очекивали и најзад доживели – Србија је коначно свога краља добила и са суседним земљама се и на тај начин изједначила. Уз божји благослов, крунисање је у велелепном здању нашега краља – цркви манастира Жича – обављено. Можда је то знак с неба и награда за ревност у вери, што је обред крунисања први ерхиепископ српски и рођени брат краља слободне Србије обавио. Чини ме срећним што је мени припала дужност да ставим круну на главу овога богопохваљеног, правдом и истином украшеног, љубављу према нишчима изврсном богољупцу, световном писцу и ученом тумачу Светог писма и у војничком духу вештом и храбром владару.“
Уследиће потом Стефаново обраћање (устаје и чека да се званице умире):
,,Драги гости, господо српска, свети оци, браћо и сестре – шта после говора монаха Саве, архиепископа српског и мога љубљеног брата, рећи… Можда је најбоље ћутати, јер је више него што сам заслужио речено, а ја увек шкрт на речима бејах и само кад устреба говорих. Али, зато што је данас велики дан у српској повести и што ви то од мене очекујете и ћутањем ту жељу изражавате, морам вам се и ја са неколико речи обратити. Оно што најпре желим да кажем, радо бих прећутао, али то име морам поменути и у овом историјском и свечаном тренутку га присутним учинити и нашу радост и на тај начин увећати. Господо, немојте то к срцу примити и да весели гласови утихну дозволити, ако вам кажем да ми је жао што свеубилачки ђаво семе зависти, зла и покора посеја и срце мога изнад свега љубљеног брата, Вукана, отрова, па сада није међу нама да овај тренутак својим присуством улепша и са нама у весељу – рађање Српске краљевине прослави. Но, сада није време за туговање, и зато што је мене заокупила таква радост, да за друга осећања једноставно – места нема.“
Слика четврта: (Рас. По соби шетају Стефан и његов брата монах Сава и испрва у ходу жучну расправу воде). Стефан се жали да га жена вара, а Сава га убеђује да то није тачно. Стефан закључује: ,,Све се плашим, да си и за време литургије, о њеном кретању бригу водио… Ти си добронамеран и тако видиш цели свет, а ја ти кажем: да нема пријатељства између мушкарца и лепе жене. Лепоти, ни Бог не може одолети.“
Слика пета: (Радна соба Стефана Првовенчаног у Расу). Детаљно се описује сусрет Стефана и дворске кројачице Симке у коју се на први поглед заљубљује. Стефан је просто гута очима и диви се њеном витком и складном телу са струком од једног хвата и као женска подлактица дебелој и дугој плетеници, кокетно пребаченој између савршено извајаних и бујних груди.
Ево како Бошковић описује њихов сусрет: Не знам шта је на теби лепше… Красота, која као да није са овог света… Немам речи… Тешко ми је то изговорити, али чини ми се да је на теби све савршено, моћно, надразумно и благотворно… Сила која машту распаљује и живот унапређује; а ја сам не само краљ, него и познати песник нашег народа. Ја другујем са музом, а ти знаш да тај дар није свакоме дат. Можда се баш зато толико овом сусрету радујем и као слуга твоје лепоте осећам. Симе… ох, Симе… Од како сам те видео, твој лик ми се с памети не скида. Овако заљубљен и распамећен, чини ми се – да више ничега краљевског у мени нема…“
Симка (ошамућена оним што чује): ,,Ах, Ваше краљевско величанство…“ Следи Стефаном монолог (док седа поред ње, узима јој руке и наизменично их с обе стране љуби): ,,Не замери ми… То је јаче од мене… Знам да то једном краљу не приличи, али шта могу, када се у неком слатком савршенству без прошлости и будућности, изгубљеним осећам. Волшебан осећај који нема ни почетка ни краја; мирак је што највише од Бога узету нам вечност подсећа… Зато тај осећај није лако разумети, па ми се чини, да га само велика љубав може произвести… Љубав неуприличена смртном човеку. Није то лако ни себи објаснити, али, зашто то и чинити, када се никад боље осећао нисам…“ И онда се чују Симкине речи. „Али… ја сам сасвим обична девојка, Ваше краљевско величанство…“
Слика шеста: (Ловачка кућа усред шуме, на домаку Раса. У просторији окићеној ловачким трофејима и застртој шареним ћилимима изразито живих боја, налази се широк кревет за две особе прекривен црвеном вуненом тканином украшеном крупним везом од белог предива у коме се препознају краљевска круна и иницијали владара – СНП. Успред високог, од природног камена озиданог огњишта у коме гори ватра, налази се омањи сто (прекривен дугом црвеном чохом) и четири столице. Између кревета и огњишта су прострта медвеђа крзна са гарнитуром црвеном тканином пресвучених перјаних јастука).
Драматург описује сцену љубави. Стефан (ужива у полном акту): ,,Кад ти је лепо, онда уживај, љубави! Твоје уживање мојој мушкости годи и снагу даје. Тааако! Увијаш се као гусеница и од задовољства стењеш, а то значи – да ти се свиђа… Само настави и не обазири се на мене… ја могу у бескрај овако…“
Следи завршна сцена. Стефан каже: ,,Жена има као плеве, али, за мене на овом свету, само ти постојиш. Ти си жена коју сваки мушкарац прижељкује и тражи, али ретко нађе. Ако хоћеш, могу да ти се закунем – да ћу те још више волети. Када већ сада не могу живот без тебе замислити, шта ће тек касније бити!? Уживање је утолико веће, што више нисам љубоморан. Године су ме уразумиле и од љубоморе излечиле. Хвала богу што сам се те несносне море заувек ослободио. Осим тога, сада сам свестан и чињенице – да се оно што усрећује – не сме испустити.“ Симка (љуби га и милује по мушкости): ,,О, краљу српски у власти једне шваље…“
Слика седма: (Рас. Састанак краља са великашима у просторији за састанке). Стефан саопштава: ,,Није за веровати, моја господо, али нећу вас у неизвесности држати. Указана ми је неочекивана част. Шта кажете на то, што ми најбогатији човек у Европи и млетачки дужд, Енрико Дандоло, своју најстарију кћер, дону Ану – за жену нуди!“
Стефан добија подршку да се жени Аном, ћерком млетачког дужда.
Слика осма: (Венеција. Свечана сала дужда после венчања. Са круном на глави, за раскошним и одабраним цвећем украшеним столом за обедовање, на столицама са позлатом седе српски краљ и краљица. Иза њих стоје два лакеја са белим перикама. До краљевског пара, с једне и друге стране, седе Вукан са супругом, епископ Никанор, свештенство и званичници из Србије, а преко пута њих, дужд са супругом и родбином, кардинали, свештенство и гости из Италије, Француске и Шпаније. Фанфаре најављују говор дужда).
Дужд (устаје и после кратке паузе почиње да говори): ,,Ваша краљевска величанства, екеселенције, еминенције, даме и господо! Особито задовољство ми је да у своје име и име великог и малог конзилијума мојега града, поздравим најпре њихова краљевска величанста: мога зета, Стефана Немањића и моју драгу кћерку, а сада краљицу Србије – Ану Дандоло-Немањић, и пожелим им дуг живот у миру, разумевању и срећи.“
Уследио је и Стефанов одговор: ,,Даме и господо, тешко је речима исказати задовољство што сам женидбом ове лепе и изнад свега драге жене, и ја постао грађанин овог града на води. У трајном и незаборавном сећању ће ми остати клицање народа, песма гондолијера и вожња дуждовом гондолом по великом каналу. Венеција, бисер Сињег мора; има ли човека који се овоме граду над градовима не диви? Наравно да нема, моја господо. Али, и увек зелена Србија је масна земља и својеврсна лепотица, од које ће и Венеција велике користи имати. Желим вам пријатно вече!“
Слика девета: (Краљевски салон двора у Расу. У великој просторији се поред тапациране гарнитуре са седење, украшене атрактивном свиленом пресвлаком, налази и од ружиног дрвета направљен сто-секретар за писање, а поред великих прозора и дугачак сто за обедовање. На њему се виде сребрни свећњаци и вазе са црвеним ружама. Под од белог мермера је зстрт одабраним персијским теписима, док прозоре красе завесе од свиле и кадифе. Изнад великог огњишта од мермера, виси велико огледало оивичено раскошним рамом златасте боје. Зидове боје цигле, красе слике различите величине са мотивима из Венеције. Док краљица седи у фотељи и гледа у ватру која гори у камину, краљ јој прилази и љубазно је поздравља).
Долази до расправе краљице и краља Стефана: ,,Преварио сам се. Мислио сам да ће Србија добити краљицу по мери, а ти само на Венецију мислиш. Зато ниси ни дете од мене хтела.“
Ана (љутито): ,,Porco mondo (проклетство), брига тебе, да ли те волим или не, када те видим тако ретко и у двор најчешће, око поноћи долазиш.“ Стефан (милује је по глави): ,,O, cara mia, regina di Sеrbia, per l‘ amor di Dio (за име бога)! Послови… Зар не видиш да сам затрпан пословима, а ја о свему одлучујем. Овде се за све, ја питам. Као твој отац. (Благо, покушавајући да је загрли) Vieni qua (дођи)! Сећаш се меденог месеца у Венецији? Због оне лепоте сам те, одмах заволео. Одлично расположен, звао сам те ,ragazza‘ или ,ragazzina‘ (девојче или девојчице), а ти си се кикотала од среће. Желео сам да тако и остане, али, када си дошла у Србију, ти си постала друга жена. Наједном си се изменила. Нисам те могао препознати.“
Одговарајући на Анине речи препуне љубоморе, Стефан каже: „Уместо да те, као пас чувар, од злих људи чува, она те за срце уједа и не само твој живот загорчава и крати. Да, признајем: једну сам отерао, а друга мртва у гробу лежи, а ти си више на ону мртву, него на живу, као пас љубоморна. Мрак, мркли мрак, што ти очима вид узима је твоја сумња. Ускраћујући себи слободу, узех те из најбоље намере, и шта за то добих? Уместо краљице из учене Венеције, која би морала знати, да је прошлост гробље прохујалих дана – свађалицу којој се ни светим храмом не може угодити – заузврат добих. Chi sei i chiedimi cio che vuoi (ко си и кажи ми шта од мене хоћеш)?“
Ипак, ова слика пуна драматике, завршава се мирољубиво. Стефан каже: ,,Corragio, regina di Serbia: non piange e suspiro! No, poр carita (Храброст, краљице српска; не плачи и не уздиши! Не, за име бога!)! (грли је и љуби) Све ћу покушати да ти вратим здравље. Све жеље ћу ти испунити!“ На то Ана додаје: ,,Bene, bene, gracie, amore mio (Добро, добро, хвала, љубави моја)! Морамо се стрпети; можда ће молитве помоћи… Нада последња умире. А сада ме узми и у твој кревет однеси. То мојој души највише годи.“
То краљ и чини. Узима је у руке и полаже у кревет.
Слика десета: (Maнастир Жича, лета господњег 1227. После рукоположења од свога сина, архиепископа Саве II, у присуству епископа Никанора, калуђера и свештенства, српски краљ постаје монах Симон).
Започиње Стефан. ,,Свети оци и господо, коначно дође дуго очекивани дан, да пођем путем оца и брата свога и понесем име, како онога што је у име Господа и своје вере паганским Римљанима и цару Хадријану триста јада задао и легије му проредио, тако и милосрдног, богољубивог и човекољубивог верника, што се ни бича грдих жбира Понтија Пилата не уплаши, већ се на Господа смилова и крста на коме ће бити разапет се радо прихвати. Немојте ме због тога ни хвалити, ни жалити, ни осуђивати, јер срце моје, да услишим заповест Свевишњега и Премудрога и ставим се у Његову службу, то од мене захтеваше.
Краљ Стефан тада саопшти тајну (крсти се): ,,Нека ми Бог опрости што волех жену која беше у стању да моју мисао божанском светлошћу прожме, душу ми усплахири и као захуктали вихор је у ковитлац бацајући, крв до кључања доведе и најскривенији и мени непознат део моје мушкости откри и уму и осећањима видике за које нисам ни знао да постоје, отвори.“
На питање епископа Никанора „о каквој жени говориш када си супругу оцу послао, а Ану Дондоло оженио“, Стефан доприча. ,,О чудесној жени, свети оци. О бићу које је Бог, када је био у најбољем расположењу, створио. Беше то сестричина властелина Хранислава из Гургусовца; нећу јој име помињати и тако на њу и мој грех навлачити. Беше то милосница какву мајка није родила – више је на небеског анђела него на жену личила. Када је у цркви угледах, колена ми клецнуше и сав се у око претворих. Нисам могао к себи доћи, а ја не бејах тако млад па да ме радост живота и њена безбрижна и лепршава мисао у снене пределе (где владару једног поносног народа није место), понесе. Гледајући ту лепоту, осећао сам се као перце лак и чинило ми се да лебдим у ваздуху. Понесен тим волшебним осећањем рајског ужитија, мојој машти као да не беше краја, те онда написах и непролазна дела којима ће се и потоњи Срби дивити.“
Сам крај ове успеле, занимљиве драме, др Бошковић завршава најпре речима краља Стефана: ,,Поносан… Шта значи, поносан бити, свети оци, када ја то у себи никада нисам осетио… Овако испразан и неутешан, чини ми се да сам као сићушни мрав безначајан и да никада нисам ни постојао. Као сенка коју залазеће сунце избрише, а мрак и остало узме. Да, чини ми се да сам као пролазник на раскрсници света без почетка и циља, већ у невином зачећу угледавши Господа, себе намирио и умирио. Оно што ми је давало вољу за живот, неочекивано сам изгубио, а остало је само обавеза била.“
Потом, Сава завршава: ,,Утешићеш се, монаху Симоне. Прилазећи Богу и кроз молитву и метанисање понирући у себе, Његову милост ћеш осетити и заслужени мир наћи. А мир је највише што нам Господ може подарити, јер у њему су садржани и доброта, и истина, и љубав као део те истине. Уронуо кроз молитву у себе, изгубићеш себе и претворићеш се у ништа, па ће кроз ништавило и болови који те као Господа и Спаса нашег, Исуса Христа, на крсту распињу и сан ти рабе, заувек нестати. Осетићеш близину и чућеш глас Оца нашег небескога и видети и оно што на земљи ниси могао видети и у благодати који ће твој кратки живот бескрајно дугим учинити, уживати и оним што ти је душа највише желела, испуњен бити. Нећеш имати ни пријатеља ни непријатеља, већ ћеш уживати милину неупоредиве сласти и бескрајне милости и слободу – благодати какве смртни човек не може ни замислити. Кажу да сам попут стрица мудар, али ја ти, брате мој мили, и поред тога од овога више не могу рећи.“
Као и неке друге драме др Добривоја Бошковића, и ова заслужује пажљиве читаоце и гледаоце на „даскама које живот значе“.
Данило Коцић
- [1] Белешка о писцу: Добривоје Ј. Боковић, рођен је 4.1. 1936. године у Грделици код Лесковца. Основно и средње образовање је стекао у Грделици, Лесковцу и Нишу. Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду, а постдипломске студије и специјализацију је завршио на Универзитетима у Гетингену, Келну, Марбургу на Лану, Лондону, Торонту, Рио де Жанеиру и у највећим градовима Кине.. Аутор је поема: ,,Посланица”, ,,Чежнја”, ,,Сан и јава”, ,,Жена”, ,,Грех” и ,,Рано и позно”; трагедије у стиховима ,,Крик понора”, сатире ,,Анатомија сујете и заблуде”, комедије ,,Грделички крос”, драма ,,Растко”, ,,Српски краљеви Стефан Драгутин и Стефан Урош Други Милутин”, ,,Цар Душан Сини”, ,,Цар Лазар”, ,,Смрт вилењака”, ,,Црни Ђорђе, јуродив из Тополе”; романа ,,Сагореле сени”, ,,Валсоттино империал”, ,,Пантократора рука” и збирке приповедака у два дела ,,Колут”, као и бројних песама, ода и текста за певане композиције (реквијем, ораторујум, баладе, шлагери итд.) За комедију ,,Грделички крос” је од Удружења изавача добио прву награду за драму 2000. године, за роман ,,,Сагореле сени” ,,Златни венац” ИП ,,Књиготека” (2003), за роман ,,Валсоттино империал” међународну награду ,,Арка” (2007). Бошковић је композитор, гитариста и певач, али и члан Удружења књижевника, Удружења драмских уметника и Удружења композитора Србије.
- [2] Напомена: Опширније видети Википедију.
- [3] Бошковићеве историјске драме: ,,Растко”, ,,Српски краљеви Стефан Драгутин и Стефан Урош Други Милутин”, ,,Цар Душан Сини”, ,,Цар Лазар” и ,,Црни Ђорђе, јуродив из Тополе”.
- [4] Личности у драми: Стефан Немањић, Вукан Немањић, Дужд, Енрико Дандоло, Свети Сава, архиепископ Сава II, епископ Никанор, кардинал Ђирокастро, жупан Дабижив, властелин Светислав, властелин Колуџа, властелин Огриз, властелин Чедодраг, витез Утуличић, Симка, Двородржица, Званице, Глас из дворане
