Svetolik Stanković, leskovački književnik: Nikada više – tri školska druga, roman u rukopisu

Loading

 

ЛЕСКОВАЦ – Објављујемо у рукопису припремљени роман Светолика Станковића, изузетно талентованог лесковачког књижевника: НИКАДА ВИШЕ: Три школска друга. Ево самог почетка; комплетан роман видети у PDF.

(Тако се догодило да се људи подједнако часни и подједнако одани својој отаџбини нађу тренутно одвојени различитим концепцијама у спровођењу својих задатака.

Ми смо се три године борили за независност наше земље, хиљаде младих људи је умрло занашу ствар,задобили смо поверење света и све то зато да би се једног лепог дана удружиле присталице Немаца и присталице Руса и нама ископале јаму.

Колико се плашиш да не упрљаш руке. Па добро, остани чист. Само коме ли ће то користити и зашто си дошао међу нас? Чистота – то је идеја факира и монаха. А вама интелектуалцима, грађанским анархистима, она је само изговор да не радите ништа. Не радити ништа, стајати у месту, скрстити руке и носити рукавице. Ја, видиш, имам прљаве руке. До лаката. Завлачио сам их и у говна и у крв. Па шта онда? Мислиш ли да се може невино владати?

(Жан – Пол Сартр: ПРЉАВЕ РУКЕ )

Половином јуна хиљаду деветсто осамдесете године позвао ме отац у своју радну собу. Из фиоке повећег стола извукао је свеску формата А5, тврдих, црно – зелених корица.

– Иване, дајем ти ову свеску са молбом да је прочиташ пажљиво и сачуваш за твоју децу. Нека је читају и они, потом нека је оставе својој деци… и све тако, нека се њен садржај преноси из генерације  у генерацију, нас Рајковића. Док трајемо.

– О чему се ради? – не разумем  твој аманет у вези са једном обичном свеском?

– Кад је будеш прочитао постаће ти јасно о чему се ради, кроз какве смо несреће прошли до данас. Шта нас тек чека, не смем да замислим. Но, мени је већ свеједно. Ја приводим крају  своје трајање.

Не бих могао да одем са овога света не саопштивши ти истину о себи и мојим саборцима, али и онима против којих смо се борили. Бесомучно кидисали једни на друге и убијали се без милости. А били смо комшије, пријатељи, рођаци, школски другови.

– Опрости, тата, чему такве речи? Теби је педесет и седма година, тек си примио неколико пензија. Имаш пристојан живот, материјално си обезбеђен. Сестра и ја смо завршли факултете и запослили се, шта ти недостаје, откуд та потиштеност и црне мисли? Да ниси озбиљно болестан?

– Нисам болестан. Здрав сам, колико је то могуће човеку у мојим годинама. Није проблем у томе. Муче ме много озбиљније муке. Знаш да сам пуковник УДБ-е у пензији, али располажем сазнањима која ме нимало не радују и не дају наду оптимизму. Ја сам војник Тита и Партије и такав ћу остати до последњег даха. Тита више нема. Мој живот је постао бесмислен. Живети после њега, мени је немогуће. Партија ће се ускоро распасти. Власт ће преузети наши непријатељи.

– Који су то наши непријатељи?

– Много их је, мој Иване. У иностранству, на Западу, пре свега, а и овде их се намножило преко сваке мере. Најгоре је то што ће се Југославија распасти као четерес и прве. Све то, ја не желим да видим, јер не бих могао да преживим. Све што је чинило смисао и суштину мојега живота, нестаје. Вођа, држава, партија, идеологија. Шта сам радио целога живота? Орао сам по мору, како је друг Лењин говорио својој Надежди Крупској, док је умирао. Све се претвара у прах, дим, паучину, помешано са сузама, несрећама и крвљу. Због тога, одлучио сам да се убијем.

– Тата! Побогу, шта то говориш!?

– Не узбуђуј се. Одлука је коначна и неопозива. Тебе молим да наставиш живот као да се ништа није десило. Године и деца коју имаш обавезују те да се бориш са свим недаћама које те чекају.

Два дана касније, док сам са колегом расправљао о проблему изградње вијадукта на растреситом тлу;  веома неповољном за изградњу оваквих  објеката,  зазвонио је телефон.

Леденим гласом, сестра ми је кратко саопштила:

– Убио се тата. Дођи одмах!

Њен глас и мирноћа којом ми саопштава овако трагичну вест, поново ме уверише да је много сличнија, по карактеру, оцу. Ја сам  више повукао на мајку.

 

***

 

Годинама после очеве смрти избегавао сам да отварим свеску. Нешто ми није давло да је читам и сазнам о чему се ради. Међутим, кад су очеве пророчке речи почеле да се остварују до у детаље, одлучио сам да прочитам садржај ове мени загонетне бележнице.

Листајући, приметио сам да постоје два текста, један писан ћириличним словима, графитном оловком,  доста нервозним рукописом;  и други писан латиницом, налив пером;  испод овога  или на маргинама.

У другом тексту одмах сам препознао рукопис мога оца Добривоја. Били су то краћи и дужи коментари текста писаног ћирилицом.

Почео сам да читам од прве стране. Преносим текст без икаквих измена.

Светолик Станковић: роман/ PDF.

 

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: