Mr Zoran Cvetković: Bistrica – Crna Trava: Selo nije napušteno, renovirane kuće!

Loading

CRNA TRAVA – U Bistrici, zvanično napuštenom selu, crnotravski neimari, znanjima i veštinama, tradicionalne kuće pretvaraju u reprezentativne objekte. Bistricu sam posetio u julu 2019. godine, putujući crnotravskim putevima – od sela do sela.

Bistrica se nalazi na jednom od ogranaka Carigradskog druma, na pravcu Vlasotinci – Crna Trava i dalje, prema Bugarskoj i Turskoj. Po priči naših domaćina, prva domaćinstva osnovali su doseljenici iz Rače Kragujevačke, sklanjajući se od Turaka.

Opširnije videti o v d e:

Za razliku od drugih crnotravskih sela, Bistrica nema mahale. Domaćinstva su grupisana pored puta, što olakšava razgledanje sela. Mada, zavoleo sam udaljane crnotravske mahale.

Pripremajući se za put u Bistricu, a oslanjajući se na zvanične statističke podatke (jedan stanovnik), očekivao sam napušteno selo i oronule kuće. Međutim, već na ulasku u selo, zatekao sam potpuno drugačiju Bistricu. Bistrica nije napuštena, a nove i renovirane kuće nagoveštavaju drugi život sela. Tako, po mojoj slobodnoj i krajnje proizvoljnoj proceni, Bistrica ovih dana ima više do 20 stanovnika.

Šta i kako rade današnji crnotravski neimari

Prva generacija crnotravskih neimara, kao što je poznato, gradila je neke od najpoznatijih objekata u Beogradu, a i dalje. Druga i treća generacija je svoja građevinska znanja sticala u jednoj od naših najboljih građevinskih škola: u Crnoj Travi. Nakon toga, na redu je najčešće bio Građevinski fakultet u Beogradu. Dolaskom nekih drugih vremena, Srbiju počinju da grade neki drugi, kojima struka nije potrebna, iako im građevina ne polazi baš za rukom.

Dok sam tog julskog dana prolazio glavnom bistričkom ulicom, setio sam se neočekivano, ali ne bez razloga, jednog davnog razgovora, koji sam vodio s mojom prijateljicom, arhitektom Milicom Šterić (projektovala je, između ostalog, poslovnu zgradu nekadašnjeg Energoprojekta na Novom Beogradu). Govorila je na temu arhitektonskih izazova. Smatrala je da je jedan od uspeha arhitekte i građevinca da svoj novi objekat smeste uz vredna zdanja – da ne pokvare postojeće i da postojećem doprinesu. Govorila je i da su izazov adaptacije i proširenja postojećih zgrada.

Nisam se slučajno setio prepričanog razgovora. Jer umesto očekivanog, napuštenog sela, našao sam se u selu, koje bi moglo da se smesti u bilo koji rezidencijalni deo naših gradova. I ne samo da se uklopi, već da bude primer originalne arhitekture. Naime, retko je dvorište u Bistrici, u kome nema renovirane kuće, ili nove kuće.

Iako se ne bavim pomenutim zanimanjima, prepoznajem očuvan, tradicionalni stil, a gore pomenut izazov potpuno je razrešen. Primer su kuće i vile, koje renovira porodica Mitrović.

Negde, na početku sela je još jedan primer prelepe, savršeno urađene kuće i dobra postavka nerešivog zadatka: “Pronađite 10 grešaka”. A ruže u dvorištu i kraj ograde i da ne pominjem.

Škola u Bistrici

Po nezvaničnm podacima, do početka šezdesetih u Bistrici je bilo 48 kuća sa po 10-12 članova porodice, od kojih petoro-šestoro dece. Početkom pedesetih Bistrica je imala 60 đaka. Značajno iseljavanje počelo je šezdesetih godina, pa je škola zatvorena.

Nakon sređivanja sopstvenih kuća, domaćini iz Bistrice su se udružili, ojačali zidove škole betonskim stubovima, popravili krov s namerom, kako kažu: “Tek da traje još 100 godina”.

Ovih godina pojedini “istoričari” i istoričari objavljuju svoja viđenja istorije. Pa žrtve Jasenovca, Starog sajmišta, Banjice, Kragujevca, konačno i Dećeve, proglašavuju krivcima. Ne iznoseći svoj stav o istoriji crnotravskog kraja i svog sela, meštani Bistrice su, nakon renoviranja školske zgrade, postojeću spomen-ploču vratili na njeno mesto.

Tekst na spomen-ploči je: Spomen ploča poginulim borcima od 1912 do 1918 godine i palim borcima u Narodnooslobocilačkoj borbi od 1941 do 1945 godine. Pali borci: Đorđević B. Dušan i Nikolić M. Toma. Žrtve fašističkog terora: Nikolić B. Jelica, Veljković S. Dejan, Milošević N. Andreja, Veljković D. Svetomir i Stoičić V. Nikosija. Zahvalni građani sela Bistrice 22. jula 1956 godine.

Čekajući novu sezonu

U Bistrici ima još lepih, starih kuća, koje čekaju majstore – do neke od sledećih sezona. Potpuno sam siguran da će većina, zahvaljujući bistričkim neimarima, vratiti nekadašnji izgled.

Kada se prvi put nađem u nepoznatom mestu, bilo da je reč o evropskim metropolama, ili crnotravskim selima, pažnju mi privuku detalji, koji su stanovnicima obični i neprimetni. Slično je i u Bistrici. Iako je reč o napuštenoj kući, oronula fasada sa slikovitim detaljima, sačuvala je nekadašnju lepotu ove kuće. I dalje, nagađam šta je bilo u ovoj kući: kafana, ili prodavnica?

Dešava se da kuća ostane sama. Dešava se, takođe, da u njoj ostanu nameštaj i pokućstvo. U jednoj od osamljenih kuća u Bistrici frižider je još uvek na svom mestu.

Dalje putem, nailazim na još jednu lepu kuću, koja čeka gore pomenute majstore. Ponovo nagađam da li je reč o nekadašnjoj kafani, ili seoskoj prodavnici.

Ne odlazi mi se iz Bistrice. Iako zvanično u Bistrici nema stanovnika, sreli smo gostoljubive domaćine, koji su nas poslužili slatkim od šumskih jagoda i sokom od borovnica.

Kako stići do sela

Bistrica se nalazi na asfaltnom putu Vlasotince – Crna Trava. Od Vlasotinca je udaljena 20km i 40 minuta vožnje planinskim putem. Ako se putuje pravcem iz Crne Trave, do Bistrice je 16km i oko 35 minuta vožnje. Put je prohodan cele godine, izuzimajući snežne dane.

 

U Bistrici žive dobri ljudi, dobrodošli ste!


Zahvaljujem se:

  • Ministarstvu kulture i informisanja Republike Srbije, koje je finansijski podržalo projekat “Zaboravljena Srbija – poslednje godine crnotravskih sela”.
    (Stavovi autora teksta i fotografija nužno ne izražavaju stavove Ministarstva kulture i informisanja RS, koje je finansijskim sredstvima podržalo realizaciju projekta);
  • Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Odboru za selo, na podršci;
  • porodici Mitrović na pomoći i savetima vezanim za obilazak crnotravskih sela i mahala;
  • našem domaćinu Stamenku Mirčiću na gostoprimstvu i pričama o Bistrici;
  • prijatelju Ranđelu Nikoliću (ili samo: Lale iz Broda), koji nas je ladom nivom proveo najneprohodnijim putevima do najskrivenijih crnotravskih sela i
  • ljudima iz Bistrice, koje nisam upoznao, a čije sam kuće fotografisao, nadajući se da neće da mi zamere.

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor