“Vlasina” – intervju: Danilo Kocić: Pisanje i novinarstvo – hobi

Готово пола века бави се новинарством, иза њега је више романа, књига песама, прича и афоризама, бројне студије и публикације. Данас, у осмој деценији живота и даље неуморно трага, истражује, сакупља, пише. Недавно су из штампе изашле три његове књиге „Последњи концерт“, збирка прича, „Др Добривоје Бошковић: живот и мисао“ и „Драган Радовић: живот и мисао“. Данило Коцић по образовању професор књижевности и дипломирани правник, по занимању новинар и књижевник, новинарским и књижевним пером оставља неизбрисиви траг у времену у коме живи.

Овај врсни новинар са готово полувековним стажом може се са пуним правом назвати посвећеником свога посла. Иако је већ десетак година у пензији, у коју је отишао са места сталног дописника листа „Политика“, сада је уредник сајта „Гласник – Медија центар 016“ и са пуно жара и елана и даље се бави новинарством, публицистиком, књижњвном критиком. Данило Коцић је изузетно плодан писац, а посебну пажњу је стекао објављивањем двотомне студије „Лесковачки писци – трагови и трагања“ и „Лесковачки писци и њихово доба“. Уз све ово, треба додати да је Данило Коцић био један од „учитеља новинарства“ младој екипи тек обновљеног листа „Власина“ деведесетих година прошлог века, коју је здушно подржавао. Можда је најважније поменути да је наш саговорник изузетни заљубљеник у родни крај, у своје Дадинце и настоји да га својим стваралаштвом сачува у литератури, али и да га представи што широј читалачкој публици.

– Највећи део своје животне и радне биографије исписивао сам на југу Србије. Најпре као ученик ОШ „Синиша Јанић“, потом и Гимназије „Стеван Јаковљевић“ у којој сам, после завршених студија, радио и као професор. О нашем завичајном окружењу у великим српским градовима се мало зна, а и оно што је познато своди се на констатацију како говоримо језиком који служи за подсмех.Таква оцена не само да није тачна, него је и крајње увредљива. Мало је познато да Вук Караџић никада није посетио овај крај старе Србије. Да се то неким чудом догодило, можда би реформа српског језика изгледала другачије, говори Данило Коцић.

– Нећете веровати, али и у својој 73 године свакога дана пишем. Поред „Политике“ за коју се јављам са југа Србије, уређујем сајт Медија центар 016, а пишем и за неке недељне новине. Минуле године реализовао сам пројекте: „Говор Лесковца и југа Србије међу дијалектима српског језика“, студију „Лесковачки писци и њихово доба“, друго, измењено и допуњено издање на око хиљаду и сто страна великог формата. Недавно су из штампе изашле три поменуте књиге „Последњи концерт“, збирка прича, чији је издавач Народна библиотека „Десанка Максимовић“, „Др Добривоје Бошковић: живот и мисао“ и Драган Радовић: живот и мисао, открива нам Данило Коцић.

– У детињству, па и средњошколско-студентским данима, био сам изузетно везан за моје мало, сиромашно, али ипак прелепо село Дадинце. Остале су дивне слике из тог периода одрастања и користио сам сваку прилику да срочим неку занимљиву причу о људима који су по нечему заслужили да се о њима сазна више. О мом родном селу могу се испредати бројне занимљивости, али је можда најважни да је у годинама после Другог свеског рата, па и до самог краја 20. века имало процентуално више интелектуалаца него друга места југа Србије. Томе су кумовали многи разлози, упркос сиромаштву, имали смо заиста сјајне учитеље, присећа се Данило Коцић.

– Једно је написати књигу, а сасвим друго написати добру књигу! Подоста је у српској, раније и југословенској литератури, било тзв. „великих писаца“, јер су имали пријатеље међу критичарима и у познатим издавачким кућама. Слична је ситуација и данас. Готово о свему одлучује се у „кругу двојке“. На југ Србије се одавно заборавило. За илустрацију ћу навести пример највећег лесковачког писца 20. века, Борислава Боре Здравковића, професора књижевности са чувеног београдског Филолошког факултета. Објавио је тек стотинак песама, а готово су све антологијске. Његова чувена збирка песама „Тренуци лирике“, која је настала у посебним околностима, када се борио између живота и смрти, открива вансеријски литерарни таленат. Велики песник, иначе мој врли пријатељ, о коме сам доста писао, толико је био скроман да није желео да буде члан Удружења књижевника Србије. Стваралаштво и поезија могу се схватити као ред ствари, као лепота и утеха, ако их разумемо као васкрснуће речи. Како би прозборио Ђуро Дамјановић, поезија и стваралаштво могу се разумети и као златна ружа са мирисом бола и као жива вода са таласима бескраја. Ово време је доба грешних људи и на овај начин најбоље се нуде одговори на питање где смо и куда идемо. Наша средина, као и друге, „место је ћудљивог времена“. У моме именику све је више оних који се не одазивају на негдашње бројеве. Давно сам схватио: „Неуспешан уметник и новинар – то је велика драма”. У моме трајању све је прича, па и то да приче нема, јер је досадно као смрт, каже доајен нашег новинарства.

– Према мојим истраживањима, Лесковац је последих стотинак година имао око 150 аутора који су се бавили литературом. Данас пише око педесетак њих, међу којима је врло мало младих. У овом тренутку најпознати лесковачки књижевник је проф. др Драгомир С. Радовановић, аутор више од две стотине књига, најпознатији писац за децу је Стефан Митић Тићми, а критичар проф. др Душан Јањић, полиглота и човек из „нашег сокака“. Међу новинарима и писцима незаобилазно је име Саве Димитријевића, који понајбоље познаје дух старог Лесковца. Прочитао сам готово све што су створили писци овога краја и оцене преточио у неке од мојих студија. Захваљујући појединим институцијама, попут Народне библиотеке „Десанка Максимовић“, Народне библиотеке „Радоје Домановић“, Културног центра и још неколико установа, писци „завичајног круга“ имали су прилике да се представе широј читалачкој публици. Власотинце је такође имало и има одличне писце. Најпознатији песник је, ван сумње, Радослав Шушулић, некада познати новинар Радио Лесковца. Као изузетне ствараоце поменио бих мог драгог колегу и гимназијског професора, мр Луку Крстића, а последњих година талентом и радиношћу истичу се Саша Станковић, професор књижевности и Срба Такић, директор Народне библиотеке „Десанка Максимовић“, прецизира Коцић.

– Мој „новинарски стаж“ дужи је од пола века ако, да се мало нашалим, рачунам и прве прилоге објављене у ОШ „Синиша Јанић“. Захваљујући изванредном професору Драгиши Костићу, школа је била расадник младих новинара и радио-репортера, који су се оглашавали преко радио станице, а глас се преносио звучником и чуо у школском дворишту. Тада сам имао притајену жељу да се бавим новинарством иако, да будем сасвим искрен, нисам о том послу знао готово ништа. Као студент, писао сам повремено за студентске новине и тада сам, сећам се као да је било јуче, добио прве хонораре. Били су довољни да сам недељу дана могао да гледам филмове и купим омиљене слаткише. Могло би се рећи да је новинарство чудно занимање: када се једном сусретнете са тим занатом, тешко га је оставити. Давно је чувени новинар „Политике“ Мирослав Радојчић изговорио: „Новинарство је добар посао који би требало што пре напустити!“ Садашње српско новинарство изгубило је ону драж коју је некада имало. Ипак, има подоста талентованих, младих, образовних новинара, који су спремни на сваку врсту новинарског подвига, а да ли ће у томе успети не зависи само од њих него и других, бројних околности које се намећу, каже наш најпознатији новинар и књижевник.

– У нашој земљи одавно не постоји права књижевна критика. Све издавачке компаније, добро је познато, имају „своје критичаре“ који о делима тих кућа пишу само хвалоспеве. Да би неки талентовани писац објавио књигу код неког афирмисаног београдског издавача потребно је много напора, стрпљења и среће. У књигама завичајних писаца увек сам тражио тзв. добру страну. Лоших је ионако превише. Сећам се једне анегдоте коју ми је давно испричао проф. др Никола Цветковић, некадашњи управник Народне библиотеке у Лесковцу. Ево је укратко. После једног писменог задатка у лесковачкој Гимназији „Станимир Вељковић Зеле“, улази професор Бора Здравковић и, уз кратке коментаре, истиче шта је добро, а шта лоше у ђачким радовима. Узима тај истински велики професор, мудрац свога посла, моју вежбанку и каже: „Никола, прецртао сам ти све, сем једне реченице и због ње си добио петицу.“ Прича има срећан завршетак. Управо због те једне, једине реченице, Цветковић је студирао књижевност и одбранио докторат на Филолошком факултету у Београду! Раније, као млад професор, понашао сам се као да сам у „ђачкој кожи“. Нисам тражио од ученика његово незнање, него знање, истиче наш саговорник.