Godina nova. – ’’Oprosti mi lijepa moja, ako sam tužan, ja tugu nisam birao…’’, otkida se Akijeva duša sa zvučnika u mojoj sobi. Reči su nalegle pod teretom smisla, ipak, tuga me danas pronašla nije…Prvi sneg je upravo pao. Kažu, svaka pahulja je jedisnstvenog oblika, baš poput ljudi. Plešu po nebu kristali leda. A kada ti ledići dodirnu meki obraz, ne možeš da se ne razveseliš.
Odbrojani su skoro svi dani u kalendarskoj godini. Žurno hodam u nepoznato. ’’U ponoć biću tu i ljubiću te tad, u ponoć poželi…’’, pevao je Delča o ljubavi i želji. Tačno u ponoć, kažu, zamisli želju. Zamisli!
Ovaj put želim da manje želim. Dosta je, neka je. Taman. Jer se želja otrgne iz grudi kao razbojnik. Ne zna za red i mir. Ustreptala, nestalna i nestrpljiva, napravi haos od reda. Zastani! Kažem sebi. Lako je poželeti, a kud ćeš sa neostvarenim željama? Podgurkuju se i sapliću neostvareni snovi u tebi. Zadihano čekaju svoj red. Otuda nemir, buka i bes. Vetrovi ti se kovitlaju u grudima dok zlurado upireš prst u druge. Tražiš krivca jer nećeš sobom da se baviš.
’’Moje srce je kao ptičje gnezdo, u mojoj duši zmije kidaju lance…’’, uvode me Goblini, sada već u mračne hodnike duše. Ostavljam ovu Godinu za sobom. Polako koračam ka nečem novom koje me u isto vreme raduje i plaši. ’’Sve je tu…a gde je Nataša, muči me to’’, pevuši Neša Leptir. Lutala jesam. Lutam još uvek, tražim neki svoj smisao. Tražim od života sve.
U Novoj godini, ostaviću prošlost u tragovima svojim. Neka mi novogodišnja zdravica donese neke bolje i vedrije dane. Poželeću samo da budem bar malo bolji čovek nego što sam bila. I praštaću sebi i drugima, onako kako luckasti i sjajni Dino Dvornik melodiše:
’’Sve ono što se desilo nije bilo namjerno, uvijek sam te volio, oprostit’ ćeš mi to…’’
dr Nataša Dimitrijević
