Želja pod prstima. Volim da sedim u tišini svog stana i da osluškujem kako dišem. To me umiruje. Pogled mi je gotovo uvek usmeren kroz jedan veliki prozor u dnevnoj sobi. Posmatram noć koja se onako, zimski nametnula i spustila nad kućama i zgradama okolo. Otpuštaju se misli iz mojih kovrdža kao duhovi koji su se uguravali tokom dana. Tu su svi ljudi koje srećem i sa kojima tokom dana razgovaram, tu su moje misli, planovi, želje i ostala htenja koja se gomilaju od jutra do mraka. A dan je dug iako je zima.
Lepršaju ove misli-duhovi van mene kao nepozvani, a još i pripiti gosti koji nikako da odu, dok mene umor savladava.
Ponekad sam, čini mi se u stanju samo da pomeram nožne prste koji jedini odaju znake života. Telo mi je teško, ali mi je pogled lak.
Čovek mora nekako dan da savlada vlastitom snagom duše i tela. Mnogo se tereta nakupilo, mnogo tudjih zahteva i prohteva, očekivanja i nadanja.
Tačno je da su drugi ljudi naporni. Isto tako je tačno da gotovo uvek nešto traže od nas.
Ali, naporni smo i sami sebi. Postavljamo sebi ponekad besmislene zahteve i ciljeve.
Želja će nas na kraju savladati kao umilno mače koje nam se pod kožu uvuče i ne možemo ga se otarasiti.
Na koncu svega, kako dan završiti drugačije ako ne sa željom pod prstima koju stegnutih pesnica odnosimo u san.
I tako svako jutro dočekujemo, zar ne?
Stegnutih pesnica sa željom pod prstima.
dr Nataša Dimitrijević
