Vesnik 017: “Krvava granica” – svedočanstvo o herojima kojima su ostali na Košarama i onima koji su sa nama

VLADIČIN HAN – Uz evociranje uspomena jednog potresnog poglavlja života punog emocija i dela naše istorije, povremeno na ivici suza, u Centru za kulturu u Vladičinom Hanu, protekla je promocija knjige „Krvava granica“ potpukovnika u penziji Dragutina Dimčevskog, našeg sugrađanina.

Svedočanstva o najkrvavijim borbama na granici naše zemlje sa Albanijom tokom ratnih zbivanja 1998. i 1999. godine pred mnogobrojnom publikom na književnoj večeri, mimo uobičajenih očekivanja, izneli su saborci Dimčevskog, njegove tadašnje starešine, kao i vojnici kojima je komandovao – Zoran Lubura, brigadni general, Mirko Starčević, general-major i vojnici, Igor Kostov i Ivica Mihajlović. Svi su se oni u jednom složili – da nije bilo Dimčevskog, koji je bio i komandant i saborac, i pretpostavljeni i drug, i vojnik i hroničar jednog teškog perioda za sve, a naročito za one koji su se u to vreme našli zaista na krvavoj granici, priča o jednoj herojskoj epohi i njenim akterima, s vremenom bi pala u zaborav.

„Zbog čega „Krvava granica“? Zbog svih onih koji su svoje živote položili na njoj. Ovom knjigom, SUBNOR je imao nameru da podigne još jedan spomenik herojima 53. Graničnog bataljona,“ rekao je Lubura, koji je o knjizi govorio ispred izdavača, OO SUBNOR-a iz Vranja.

General-major Mirko Starčević, govoreći na promociji, naglasio je da ako neko mrzi rat, to su vojnici i poželeo mladoj publici da, kao prethodne genetacije, nikada ne dožive rat i da pišu istoriju punu mira. Dimčevski i njegovi prijatelji, koji su uveličali ovaj događaj, nisu bili te sreće.

„Naš prijatelj je svoj put krčio znanjem, požrtvovanim ispunjavanjem svojih vojničkih dužnosti, bio je strog starešina, a istovremeno i čovek koji je o svojim vojnicima brinuo kao o svojoj deci. Kada je oružje utihnulo, znalo se da je ta mlada vojska preživela zahvaljujući njemu, a da nije bilo svih njih, graničara, koji su bili prvi na udaru albanskih tetorista i NATO snaga, ni ishod za sve nas ne bi bio isti. Ova knjiga slikovito priča o dramama i ranama i svaka stranica zalivena je krvlju,“ izjavio je Starčević.

On je knjigu okarakterisao kao naučno delo, slavnu epopeju tih dana, sa gorčinom, tugom i bolom koja govori o 108 poginulih pripadnika vojske na Košarama, ostalih na večnoj straži, koji su se pridružili svetom Lazaru, čuvaru Kosova.

On je rekao i da nakon 5. oktobra vlasti nimalo nisu poštovale ljude iz tog ratnog doba, ali da je situacija posle 2015. godine počela da se menja.

O maltene prvim vojničkim danima na Košarama pričali su tadašnji mladi vojnici, Mihajlović i Kostov, uz silom potisnute emocije, povremeno glasovima koji se kidaju. Obojica su za kratko vreme „okusili“ miris baruta i krvi, spoznali tugu izgubljenih drugova, prijatelja…

„Za samo par dana, od kada sam prekomandovan na karauli Košare, poginulo je pet vojnika u napadima tetorista. Trojica su bila iz moje klase. To je bio samo početak. Ipak, nismo dozvolili da zauzmu granicu i zbog toga mi tesko pada kada neko kaže da su Košare pale, jer su oni samo došli do objekta u kome već odavno nije bilo vojske, koja je bila tada raspoređena duž granice, i tu su bili zaustavljeni. Sve do potpisivanja Kumanovskog sporazima. Ova knjiga nije epsko delo, to je istorija i nadam se da če služiti na čast mladim generacijama. Ponos je preveliki, svakog dana preživljavam Košare. Naši saborci su dali ono najvrednije što su imali – život,“ rekao je Kostov.

Govoreći o tome kako je „Krvava granica“ nastala, Dimčevski je pričao o potpisivanju Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 1244, povlačenju sa KiM, obilasku porodica nastradlih mladića kojima i pored najveće želje, nije mogao da pruži utehu, premeštanju 53. graničnog bataljona u Brus, a onda i njegovom zvaničnom gašenju na današnji dan.

„Drago mi je što je promocija knjige danas, baš na taj dan u, slobodno mogu da kažem, mom Vladičinom Hanu, gde živim 20 godina. Gašenjem bataljona, sve je odlazilo u zaborav. Počeo sam da prikupljam sećanja svojih saboraca i uz svoj dnevnik počeo da pišem. Naslov knjige je proizašao iz samog sadržaja knjige. To je sećanje na one koji nisu više sa nama, koji su svoje živote dali za slobodu i nas, koji smo ovde, da svedočimo o borbi jednog slobodarskog naroda,“ rekao je Dimčevski, podsetivši da je o Košarama snimljen i dokumentarni film, ali i da je čuvena bitka „ušla“ u udžbenik iz istorije za osmi razred.

Na kraju ovog druženja, prisutnima se obratio i Goran Mladenović, predsednik opštine Vladičin Han.

„Kada oružje utihne, patriotizam se iskazuje na drugačiji način. Dimčevski i ja smo se zajedno borili za promene u državi i u Vladičinom Hanu. Posebno mi je zadovoljstvo da je dobitnik i Belog orla, odlikovanja predsednika Srbije,sa mačevima drugog stepena. Zašto je ova knjiga značajna, istorijski pečat? Tokom bombardovanja 1999. godine kada je NATO alijansa bombardovala našu zemlju, svakog dana se postavljalo pitanje hoće li NATO ući kopneno u Srbiju. Metode ratovanja zapadne alijanse su potpuno iste širom sveta. Amerikanci ne šalju trupe, već oružje, logostiku… Kao sada u Ukrajini. Tako je bilo i 1999. Pokušavali su na razne načine i glavni pravac su im bile Košare. Zahvaljući ovim ljudima ovde, sve vreme bombardovanja, ova ekipa je uspešno odolevala i sprečava albanske teroriste da prodru na teritoriju Srbije,“ rekao je Mladenović podvlačeći da se problemi u složenim političkim trenucima moraju rešavati diplomatijom.