ЛЕСКОВАЦ – Објављујемо приказ проф. др Живана Стојковића, познатог историчара, ГОДИНЕ У АРВИЛУ (роман, Београд 2023) аутора Светолика Станковића, може се рећи, једног од најбољих лесковачких и српских књижевника нашега доба.
Најавећи геније је онај који заплетен у уметности
остаје на трагу природе.
ГЕТЕ
ЗАДИВЉУЈУЋА ЛУЦИДНОСТ
Лесковачка и српска књижевна баштина ове године обогаћена је још једним делом изузетне садржине скромног и ненаметљивог, ћутљивог, озбиљног, али и оштрог полемичара Светолика Станковића са акронимом ГУТЕ (Генијалност, Уметност, Таленат, Енергија), који на наше чуђење непотребно избегава. Наслов књиге је „Године у Арвилу“ посве необичан и изазован са жељом да потврди латинску мудрост „Vita brevis, ars longa“ – „Живот ( је) кратак, уметност (је) дуга“. И зато је аутор трагао за градом или насељем што представља скуп генијалних умова који су отпутовали у вечност снагом свог стваралаштва и обогатили човечанство недостижним делима уметничке и књижевне провенијенције. По нашем поимању определио се за насеље Арвил, општини у североисточној Француској у регону Лорена у департману Мези, који припада префектури Верден. То би се оправдало и прихватањем студиозног изучавања најстаријег периода човечанства истакнутог књижевника и председника Српске духовне академије у Параћину Мирослава Димитријевића о српским Медима. У овој угледној академији Светолик је добитник неколико престижних награда и књижевник трагалац за одговорима на круцијална питања развоја човечанства у сфери културе, без које не би оно ни постојало. У вези са тим прихватио је и латинску мисао: „Amicus Plato, sed magis amica veritas“ – „Платон ми је пријатељ, али ми је истина већи пријатељ“ или „Истина је изнад сваког пријатељства“. Код Светолика је овај угледни умственик на путу за Арвил уочио ретко виђену животну снагу („ Aura vitalis“) и вештину памћења (Ars memorica) па му је у једној од књига, коју сам са задовољством прочитао, посветио ПОСЛАНИЦУ за памћење, а у новој га означио са четири С (Светолик Станковић сатиром сатире). Тако се Гуте осмелио да зарони у тајне дубине људског знања и да оне који то заслужују смести у Арвил, град бесмртника, који су снагом свога стваралаштва и мудрости допринели да човечанство опстане захваљујући најважнијим темељима знању, култури, уметности, слкарству, књижевности и мудрости. За себе је прихватио скромну улогу новинара који ће успети да разговара са тим највећим умовима људског узрастања и опстанка и да их замоли за одговоре на најделикатнија питања опстанка и даљег развоја људског рода. У ствари, ради се о громогласном изливу његове ерудиције, нагомиланом знању на основу безброј прочитаних књига, способности да их разуме и упије снагом свог скривеног талента, да их обогати својим размишљањима спреман на сваку врсту нових сазнања. Или како би то рекао Анри Фредерик Амел „С лакоћом урадити оно што је другима тешко, ето талента, учинити оно што је немогуће таленту ето генија.“ И наш Светолик (што одмах асоцира на свети, а може и светао лик) без резерве је прихватио мисао Николе Милићевића: „Можда би се могло рећи да је књижевност најверодостојнија и најпоузданија повјест народа“ лишена сваке могуће идеолошке заблуделости и недопустивог тумачења. Књижевност има чудотворан и опојан мирис правог живота испуњеног радостима, усхићењима, али и горким сазнањима о неправди, заблудама и осудама. Култура је саставни део прошлости људског рода у различитим облицима организовања, а књижевност, уметност и сликарство незаобилазна ризница и императив за разумевање историјских процеса и догађаја. Као историчар, а у овој прилици и читалац, енергично тврдим да свака историографска обрада појединих питања или догађаја захтева врло сериозан приступ свим гранама културе, која у највећем броју случајева пажљивом конзументу објашњава и више него често сувопарни документ, односно историјски извор. Чак се и митологија често преплиће са стварним догађајем па је треба прихватити са пуно озбиљности. Зато захваљујемо књижевнику Светолику на идеји да нам као сериозан новинар књижевницима, уметницима, громадама бесмртности поставља најнеобичнија питања и обликује њихове одговоре збуњујући нас чињеницом о ауторству одговора, који су на највишој лествици умовања и истине. Но, да би се разумео овај феномен потребно је најпре прочитати „Светоликов портрет“ који је саопштио књижевник Мирослав Димитријевић на крају књиге преносећи аутобиографски опис живота аутора. Има ли бољег сведочанства о историјским приликама у новоствореној држави СФРЈ после Другог светског рата. Опијеност читањем књига, љубав према литератури постала је Светоликова животна опсесија, а стручно опредељење за живот само је била нужност опстанка. А сама чињеница да се као времешни изданак легендарне Бабичке горе, која се означава и као Лесковачка Света Гора враћа њој и тражи стари Брест посвећујући му посебну књигу. А у подсвести му је и мисао да је управо тај тајанствени кутак југа Србије лесковачки Арвил у који би врло радо сместио и неколико врсних његових књижевника и уметника, рачунајући највероватније и себе, јер је већ увелико на тој путањи мудрости и бесмртности, препуштајући првенство угледном Мирославу Димитријевићу чије тајанствено, магично и снагом уверљивости јако истраживање историјске прошлости Србског народа као најстаријег народа довољан доказ. Не може се снисходљиво прихватити чињеница да је ренесанса настала у Италији, а да се не укаже на величанственост и недостижност фресака које су красиле српске манастире још у доба Немањића или, на пример, запоставити значај Винчанске културе. Браво Гуте.
3. април 2023.
Лесковац
(Проф. др Живан Стојковић)
