Синоћ је у Читаоници Народне библиотеке „Радоје Домановић“ у Лесковцу одржана трибина Представљање нових издања Сабраних дела Бранка Миљковића у шест књига (издавач Нишки културни центар, 2015-2019).
На трибини су говорили уредници издања Горан Станковић, књижевник и уредник у Нишком културном центру, као и проф. др Горан Максимовић са Филозофског факултета у Нишу.
Приказани су: Инсерт из документарног филма „Бранко Миљковић, Принц поезије“; Интервју – Бранко Миљковић говори о поезији и њеним облицима; Песма Бранка Миљковића „Изгубљена за оне који живе“ у интерпретацији двојице студената српске књижевности, као и песма „Између два дана“ – Милан Младеновић / Бранко Миљковић.
ГОРАН СТАНКОВИЋ – Рођен 1958. у Нишу. Од 1989. до 1999. године радио је као главни и одговорни уредник књижевног часописа “Градина”. Од 1999. до 2002. године био је директор Нишког културног центра. Од 2002. године је уредник у истој кући. Пише поезију, прозу, есеје, приказе и бави се приређивачким радом. Објавио 8 књига поезије, 2 књиге прозе (у коауторству са Стеваном Бошњаком и Зораном Пешићем Сигмом) и један роман. Књигу изабране поезије „Биће скоро пропаст света“ објавио је 2012. године (издавач: Културни центар Новог Сада). Приредио тематске блокове “Врт: Острвологија / културологија пустих острва” (“Поља”, 456/2009), “Пусте утопије – културологија напуштених и недоступних простора” (“Унус Мундус”, бр.37/2010), „Реалне утопије – личне утопије, микронације и друге стварности које враћају осмех на лице“ („Градина“, 62-63/2014), као и зборник текстова „Апокалипса / теорија, пракса и естетика пропасти света“ („Службени гласник“, 2013). Од 2004. до 2012. био је колумниста “Политике” за Интернет и дигиталну културу, а од 2017. је колумниста електронског и штампаног издања магазина „Галаксија Нова“. Награде: “Просветина” награда за књигу “Terra incognita” (1997), награде “Бранко Миљковић” и “Печат вароши Сремскокарловачке” за књигу “Четири доба” (2000).Члан ПЕН центра Србија и Српског књижевног друштва.
Горан М. Максимовић (Фоча, 1963), редовни професор за област Српске књижевности (Српске књижевности 18. и 19. века) на Филозофском факултету Универзитета у Нишу. Као гостујући професор предавао је на више универзитета у земљи и иностранству: Нови Сад, Крагујевац, Бања Лука, Источно Сарајево, Марибор, Белгород, Кемерово, Москва, Санкт Петербург, Велико Трново, Темишвар, Букурешт, Арас, Поатје, Праг и др. На Филозофском факултету у Нишу обављао је више функција, а између осталог био је и декан Факултета од 2010-2016. године. Објавио је више радова у научним часописима и зборницима, саставио је три антологије и приредио за штампу више писаца српског 19. и 20. века. Објавио је следеће књиге научних монографија и расправа: Умјетност приповиједања Бранислава Нушића (1995), Магија Сремчевог смијеха (1998), Домановићев смијех (2000), Српске књижевне теме (2002), Тријумф смијеха – комично у српској умјетничкој прози од Доситеја Обрадовића до Петра Кочића (2003), Свијет и прича Петра Кочића (2005), Критичко начело (2005), Искуство и доживљај (2007), Комедиографски Орфеј и други огледи (2010), Идентитет и памћење (2011), Критичка гозба (2012), Заборављени књижевници српског 19. вијека (2013), Казивање града и други огледи (2014), Симо Матавуљ и Бока Которска (2018), Критичка перспектива (2021), Земаљско и небесно (2022).
