ЛЕСКОВАЦ – Преминула је позната лесковачка песникиња Славица Блажић Беба.
Na FB Slavice Blažić zapisano je: Svima koji su poznavali moju majku Slavicu Blažić – Bebu, obaveštavamo da se je Majka predstavila Gospodu. Sahrana je sutra, u ponedeljak, u 13.00 na SvetoIlijskom groblju. Sin – Milan Ljubičić
Славица Блажић Беба рођена је 10. октобра 1948. године у Соко Бањи од мајке Бисерке и оца Каменка Блажића. Блажићи потичу из Војводине – Баната, Зрењанин. У град на Ветерници долази 1951. године где се школује до средње школе и затим образовање наставља у Нишу. Мама је Милована и Марине и бака Петру и Ђорђу Љубичићу. Члан је КК Глубочица. Радове објављивала у часопису Наше стварање и зборнику Глубочица између обала. Заступљена је у Лексикону писаца лесковачког краја. Добитник је признања за активно учешће у раду и манифестацијама КК Глубочица. Верно прати свој животни кредо: Направи корак, бар један! Схвативши да је човек све оно што иза њега остане, осмелила се да својим првенцем, збирком песама ,,Просуте’’, најави своје присуство и долазак у ваше домове. Живи и ствара у Лесковцу.[1]
Њен рад опширно је представљен у студијама Д. Коцића “Лесковчаки писци – тргови и трагања” и Лесковчаки писци и њихово доба”
ПРОСУТЕ (…) Како и чиме се одбранити, како опстати у овом ружном свету од којег лепшег нема, зато што је, изгледа, за нас једини. Где наћи сламку спасења и смисао постојања, чиме испунити космички тренутак додељеног нам живота. Шта чинити да не останемо узалудни, никоме потребни под звезданим пространством? Ова и слична питања обележа вају суштину човековог бивствовања, а ишчитавамо из стихова Славице Блажић Бебе. Највећа вредност ових стихова је у непосредности, у скоро наивној чистоћи линије и ,,једноставности саопштавања’’. Та чиста линија песникових хтења и немира у суштини је интимна исповест. Покаткад песникиње речи асоцирају, да се послужимо Ујевићевим на ,,пружене руке’’ жељне светлости и љубави…[2]
Поезија Славице Блажић ,,Бебе’’ поставља вечито актуелна питања. То су питања о верности или неверности. Поетеса ,,Беба’’ без патње и бола открива своју још увек недовољну исказану интиму. Поетеса ,,Беба’’ је вешто ходала лирским стазама и избегла је да исприча, да опише она путовања од љубави до мржње, од среће до самоће, од хтења до ћутања. Истину зна само њена интима. У траговима тих личних тајни не дознајемо шта губи. Срећа је варљива. Љубави има. Има и хтења. То је тај њен мали живот.[3]
Први утисак о поезији Бебе Блажић би, по неком очекивању, упутио читаоце да су песме шкрте, оскудне у речима, можда недопеване. Међутим, ако се ваљано продре у суштину понуђених стихова, може се осетити онај други лирски слој који потврђује начело да у поезији не треба повлачити сувишне потезе. Дакле, у довољној мери су размишљања и запашања. Нема у тој поезији излетничких, допунских објашњења, што је иначе једна од врлина савремених поезија. Читаоци те утиске извлаче и доживљавају сами.[4]
Вулкан страсти, покриве и презирном самоћом, сазрева у интиму. Романтично понирање у себе, поетеса ,,Беба’’ поставља питања на која не очекује одговор. Најрадије би хтела да се све то заврши њеним ћутањем.
Жеља за лепотом додира остају у њој, у њеној дубокој интими. Врло често поверујемо да негује мит о лепоти, јер праве чари и њихове врлине остају само у мирису доживљаја. Магије нема. У њеном стваралаштву има лирских порука.
Поетеса ,,Беба’’ остаје у својој лирској тишини без подсмеха, без осећања кривице и не дозвољава да се спомену издаје, ни њена, ни његова, јер је заиста лепо и присећање на ту прошлост.[5]
Славица Беба Блажић не жури пред животом, пред собом и пред светом. Напротив, све гледа отворених очију са сталном потребом да има свој, богат свакодневни живот. Каже:
Кида се јато
Топло као ноћ
кришом бежим
и звезду у дану видим.
Несумљиво је да је песникиња у појединим песмама мислила и тугом уобличавала дубље изреке, које су девет пута сузом умиване. Ауторка дубоко и болно осећа своју егзистенцију, осећа је у свакодневном живљењу које је тако далеко од њених хтења. У песмамама има много сутона, мало рађања сунца и радовања животу али и такав живот вреди живети. Иако у њему нема цвркута птица, нема пејзажа. По песничким законима Славице Бебе Блажић треба трпети и трпети:
Некада кренем
левом путањом
где снови владају
упутим ли се десном
истине шибају
на пола пута леве и десне
простирем тело о оба смера.[6]
СЛАВИЦА БЛАЖИЋ БЕБА – ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ
ЧУЈЕШ ЛИ ЈЕ
У срцу падају кише
Нема неба
Држи палчеве да магија оде.
Плеши по тактовима.
Живот је горко вино,
за њу нема среће.
Све се могло као некада.
нестало је све – није нашла пут.
Отишла је у ноћ јецаја…
Остао је сан
Чујеш ли је?
Данас је плесала за обоје.
ЗЕЛЕНЕ ДОЛИНЕ
Уз руб неба
Пламен звезде плави
Бди
Док је ноћна тама пије
Сред срца
Цвета сан
Сакривен од
Олујног неба
Зелене долине
Уздахом окрене
Дарују само снове
Док звезде не побегну
ПРЕД ВРАТИМА
Облак недовољно растегнут,
Снови застали.
Чује се зов,
Ноћ не жури.
Заспала зора,
Пред вратима НЕПОЗВАНА
ДО БОЛА
Звона градске цркве зову на јутарњу службу.
У мојој души одзвањају јача,
до бола,
звона туге.
Крилатим корацима крочих
у свете одаје.
Код очију слепа,
хватам поруке из песме
црквеног хора.
Руку ми узима кума стара,
а спокој ме мири.
Парох свети осмех
подари ми веру.
Предајем се,
а свети храм са парохом и кумом старом
Воде ме опроштају и помирењу.
ЗАЈ
На мрачној страни улице
живи стара виолина.
У кући од камена,
у тихој песми утеху тражи.
Живи…
Није желела ђивот показни.
У новом свету тишине,
незнани странци брону о њој,
Они ће увек бити ту,
и нестаће са њеним умом,
кад је не буде више.
Шта има?
Јаз преголем.
Уморна…
А, још свира стара виолина.
[1] Славица Блажић, Просуте, Филекс, Лесковац 2005.
[2] Дејан Ђорђевић, рецензија, Просуте, Филекс, Лесковац 2005.
[3] Станко Ђорђевић, из рецензије, Просуте, Филекс, Лесковац 2005.
[4] Миша Цветановић, из рецензије, Просуте, Филекс, Лесковац 2005.
[5] Боркица Миловановић, из рецензије, Просуте, Филекс, Лесковац 2005.
Напомена: У посвети ове збирка Славице Блажић је записано: ,,Сину Милану, мојој Божанској радости’’. Збирка садржи три песничке целине: Непозвана, Раскршће и Моја река Ветерница. Ево прве песме Непозвана из првог дела – Кад бих знала да се питаш,/ да ли смо облаке изнад нас/ довољно растегли,/ дошла бих непозвана// Кад бих знала да си тужан,/ замолила бих зору да не жури,/ не долази,/ дошла бих непозвана.// Кад бих знала да си без сна,/ замолила бих јутро да на тренутак/ донесе дан, дошла бих непозвана.
[6] Верица Баторевић Божовић, Гледање у себе (о збирци С. Блажић ,,Просуте’’), Помак, бр, 34-6, децембар 2006, стр. 35.
