Борислав Бора Здравковић (1930, Брестовац, Лесковац, професор књижевности, новинар, дугогодишњи уредник Нашег стварања). Објавио збирке песама: Тренуци лирике, Лесковац, 1967, На падинама сна, Лесковац, 2000. Заједничке збирке: Препознавања, 1962, присутан у часописима. Члан је Књижевног клуба Глубочица и Удружења писаца. Добитник бројних награда за књижевност.[1]
Лесковачки песник Борислав Бора Здравковић и по животној биографији и песничком трајању (пола века), али пре свега по начину певања и схватања поезије и живота, најоригиналнији је поета на јужносрбијанским просторима. Здравковић је својом поезијом, која има све одлике модерне лирике, бежао од тзв. ,,модернистичких егзибиција’’ и ,,нејасних кованица’’ и у томе остао тврдоглаво доследан, па донекле и старомодан. Осећајући ,,нови песнички звук’’, који њему као врсном песнику и професору књижевности није био прихватљив, клонио се писања, а када је то чинио, радио је са мером и у свом маниру.[2]
Здравковић је, видели смо из оцене Драгољуба Трајковића, али и ставова других критичара, које помиње у Прегледу лесковачког књижевног стваралаш тва већ првом самосталном збирком Тренуци лирике показао раскошан таленат и наметнуо се као зрео песник. Све остало је – историја.[3]
Здравковићева прва збирка, Тренуци лирике је књига несумњиве песничке вредности, и поред извесних падова и клонућа. Борислав Здравковић је песник напорочног талента, а у појединим тренуцима творац стихова антологијске вредности, које будући састављачи антологија српске поезије не би смели мимоићи. Јер, то су стихови који се памте, казују наизуст и воле.[4]
[1] Зборник писаца лесковачког краја, Лесковац, 2003. године.
[2] Д. Коцић, Пола века песништва Б. Здравковића, Наша реч, 8. октобар 1999, Лесковачки дневник, јануар 2000.
[3] Имао сам привилегију и част да се годинама дружим са Бором Здравковићем – у дописништву Политике, Културном центру, Радио Лесковцу, на бројним књижевним сусретима и најчешће у – кафанама. Он је био и остао рођени песник и за њега је дружење са искреним пријатељима било и више од живота. Остало је – остало!
[4] Године 1962. у издању КК Светислв Вуловић појавила се позамашна књижица поезије четворице песника под насловом „Препознавања“. У њој је око осамдесет песама чији су аутори Борислав Здравковић, Јосиф Стефановић, Бранко Перошевић и Раде Јовић.
Оригинално издање најпознатије збирке Боре Здравковића – Тренуци лирике
(Напомена: Налази се у Народној библиотеци “Радоје Домановић” у Лесковцу
ВИДЕТИ ОВДЕ ОРИГИНАЛНО ПДФ ИЗДАЊЕ: Борислав Здравковић: Тренуци лирике (2)
БОРА
Бори Здравковићу
На вечерњем небу изнад уснулог града
Блистава, сјаји једна звезда више
Ваздигао се песник високо, до вечности
Добричина, душа мека, људина
Шта да вам кажем, нема збора
Није више таквих к’о што бејаше
Професор, поета, Здравковић Бора
Улице града остадоше тужније
Не мери их лаганим ходом боем
Стихотворац златастих јесени
За које мисли да нису његове
Осамљен, бременит временом
Шапуће нујно, ‘’Туђе су то јесени’’
Што тако мучно самују у мени
Кафане су празније и немуште
Без његових мудрих досетки
Казаних уз горку резигнацију
Над чашом пунијом чемера
него пића
Ми, који учисмо од њега поезију
И како се испијају чаше горчине
Остадосма само бедни аматери
У тешком првом, и другом занату
Далеко иза њега, нема више збора
Један, јединствен и недостижан
Бејаше и остаде, боем и људина
Тихи човек, узор песник, Здравковић Бора.
Аутор песме:
Светолик Света Станковић, познати лесковачки књижевник
Пример за углед: Борислав Бора Здравковић, највећи лесковачки песник
