Miroslav Radojčić, novinar “Politike”: “U novinarstvu je sve lako osim pisanja!”

У новинарству је све лако осим писања! – чувена је реченица Мирослав Радојчића, изузетног новинара „Политике“.

Izvor: UNS

Мирослав Радојчић је припадао послератној генерацији новинара „Политике”. Врло брзо је прешао пут од београдске рубрике до извештавања из Британског парламента. Са 29 година био је наш први дописник из Лондона, али и најмлађи страни извештач са Острва. Имао је партијску књижицу Савеза комуниста, али никада није био од оних „партијских кадрова”. Никада није био уредник. Десетак година је живео у Њујорку, а често је био у улози „нашег специјалног дописника” са разних светских дестинација и жаришта
У хладно фебруарско вече 1958. године Скадарлија је одјекивала од марша тореадора, уз које су фудбалери Црвене звезде и Манчестер јунајтеда, после утакмице у Купу европских првака, славили. (Да, да, противнички тимови су ишли заједно на вечеру!) Млади енглески фудбалери, „Бејзбијеве бебе“, били су очарани београдским дочеком, а негде пред свитање секретар енглеског шампиона је понудио, тада већ бившем „Политикином” дописнику из Лондона, да буде њихов гост и да крене са њима у Лондон. Била је то одлична прилика да Мирослав Радојчић за нову гарсоњеру, у којој је имао кауч и две фотеље, купи и тепих. То му је био мотив да тркне, да се на брзину спреми за јутарњи лет. Када је стигао на аеродром, схватио је да му је пасош остао у другом сакоу. Док је поново „отрчао“ до куће, авион је већ одлетео. Тешио се да ће бар моћи да се наспава после бурне ноћи. Негде око поднева пробудио га је уредник тражећи да одмах дође у редакцију и напише „ин мемориам” фудбалерима Манчестера чији се авион срушио код Минхена.
„Ето, тако ја већ 40 година живим на вересију”, рекао ми је један од највећих југословенских новинара Мирослав Радојчић, неколико година пред смрт. Овог августа се навршава 101. година од када је рођен у Сарајеву, а напустио нас је у јануару 2000. године у Београду. Више од шест месеци су трајала убеђивања да направимо интервју за тадашњи „М магазин“. Обично би у кратким телефонским разговорима рекао да га не занима да било шта прича и присећа се, а ја бих му одговорио да га потпуно разумем, али да ћу га свакако опет звати. И тако је у једном моменту „поклекао“. Имао је 77 година, сачекао бих га испред стана преко пута Цркве Светог Марка, а онда бисмо лагано ходали Булеваром до кафане „Гргеч“. Сели бисмо за сто, он би одмах наручио пиво и ракију, такозвани „бетон“, и разговарали смо. Виђали смо се с времена на време, и увек је био исти сценарио, од куће до „Гргеча“, „бетон“ и повратак назад.
Приликом тог првог сусрета, одмах је објаснио зашто је невољно пристао да прича: „Новинарство ми је упропастило живот и једино што желим је да умрем.“
„Онда сте вероватно, као човек од речи већ осмислили сопствени некролог”, питао сам га са полусмешком.
Његови текстови су у то време носили печат оригиналних. Реченица: „У новинарству је све лако осим писања“, преноси се са колена на колено и сведочи о „мукама белог папира”, онога што се данас зове – празан екран.
„Никада нисам желео да будем новинар. Мрзео сам да пишем, али су ми се у животу све ствари дешавале случајно. Нисам имао снаге да напустим новинарство, а када сам открио да то није за мене, већ сам био славан. То је одвратна професија јер се никада не радујеш. Увек размишљаш шта ћеш да пишеш следеће. Не ужива се у оном што је објављено, нема се времена за то. Читавог живота сам се будио у мукло доба ноћи и устајао чим би ми пала на памет нека идеја или наслов. Ко не зна за те несанице, за та нагла буђења, тај вероватно никада неће сазнати шта је новинарство.
„Уместо да се радујем што летим у Африку, размишљам како ћу оданде да се јавим. Живот дописника је посебно мучан јер те свако јутро чека празан лист хартије. А ми смо били сиромашна и искомплексирана нација, па сам увек морао да заслужим то ‘што су ме негде послали’. Пут у Африку памтим по томе што сам срео једну разводницу у Уједињеним нацијама, са којом сам провео ноћ. Мала је то успомена за једну Африку.“
Радојчић је имао обичај да се, чим негде буде именован за дописника, посвађа са југословенским амбасадором, чисто да се одмах зна да неће слушати никакве инструкције нити друговати са њима. Његов дописнички стан у Лондону био је прекривен новинама, а у фрижидеру је увек држао само теглу сенфа. Једна од југословенских лепотица, тадашња мисица која га је у то време посећивала, препричавала је пријатељицама: „У Мировом стану ништа нисам видела осим новина, новина и новина.“
„И тамо је, као и овде, сваких десетак дана, долазила нека жена да ми поспрема стан. Могла је да ради шта хоће, само да ми не помера новине које су биле разбацане на све стране. У том нереду сам се одлично сналазио и чинило ми се када би то неко средио да бих тотално пропао.”
У Лондон је отишао као „фина незналица“, толико фина да у почетку није знао енглески језик, па је писао углавном о оном што види. Највише се уплашио када је без докумената и пропусница, у лето 1953. године, ишао у Источни Берлин да извештава о тамошњим немирима. Физички је био изнурен када је једном карго авионом летео изнад реке Иравади у Бурми и писао извештај, док се све око њега тресло.
Кроз своју новинарску бележницу и писаћу машину провукао је све тадашње светске фаце, од државника и моћника, преко холивудских звезда, до спортиста. Једном је на путовању за Индију, пратио и Тита. Најинтригантнија жена коју је срео је глумица Ширли Меклејн, а за Мерилин Монро каже да ни изблиза није била тако глупа као што су се труди да је представе. Извесно време живео је и на Булевару сумрака, код наше прослављене кошаркашице Љубице Оташевић, за коју је тврдио да је била лепша и од Софије Лорен.
„Љубице се сећам још као клинац. Када би она прошла улицом, нама би застао дах. Помогао сам јој да дође у Лондон, а она ме је касније дочекала у Лос Анђелесу. Тамо сам упознао Керија Гранта, њеног пријатеља, са којим сам десетак пута доручковао. Он јој је средио да буде дублерка Софије Лорен у неким филмовима. Био је толико образован да ме је понекад било срамота да разговарам са њим. У њеном стану сам упознао и Мариона Бранда, који ми је био крајње антипатичан јер је показивао све симптоме надобудне холивудске звезде.”
Најупечатљивији утисак му је био када је срео Луја Армстронга, који га је у хотелској соби дочекао потпуно го, док му је нека жена масирала врат.
„Када сам га видео голог, мало сам застао, на шта је он рекао: ‘Само ти уђи, нема никаквих проблема.’ Заиста је био прва светска труба. Сећам се да смо јели неку кајгану.“
Његови извештаји о убиству Џона Кенедија у Југославији су били прво јутарње штиво. То му је и најузбудљивији новинарски доживљај иако за та четири најдраматичнија дана америчке послератне историје није изашао из свог стана у Другој авенији у Њујорку. Памти да је стално буљио у телевизор, држећи у једној руци телефон. Када је предао последњи извештај, заспао је вероватно најдубљим сном у животу. На тепиху, поред телефона.
„Није то неки новинарски подвиг, такав догађај једино коњ не би умео да опише“, каже ми између два гутљаја, пива и ракије.
Радојчић је сматрао да је телевизија много гори проналазак од атомске бомбе и увредио би се када би му неко на улици рекао да га зна са телевизије. Упркос његовом пословичном односу према сопственој слави, мало је новинара према којима је суд читалаца био тако усаглашен – „Миро национале”.
Вероватно је једини који је са Ивом Андрићем успео да проведе пет дана. Било је то у време борби за ослобођење Београда, бежећи од пуцњаве, склонио се у једну зграду у близини Зеленог венца, где је на трећем спрату налетео на човека са шеширом и наочарима, како огрнут капутом чита неку књигу Проспера Меримеа. Пет дана и пет ноћи провели су разговарајући. Андрић му је причао како пише споро и тешко и како некад врло дуго „преко кољена“ ломи једну реченицу. Тада Миро није ни помишљао да се бави новинарством, али је касније, на наговор уредника, описао тај незаборавни доживљај.
„Дуго ми је требало да се одлучим да тај сусрет ставим на папир. Било ме је, некако, срамота да пишем о таквом великану, плашио сам се да не изневерим великог писца.“
То се није десило.
Невероватне су његове новинарске пустоловине. А било је на том озбиљно трновитом путу, иако сада све звучи као нека бајка, и неодсањаних снова. Није могао да прежали што се није остварила уредничка замисао да се дружи месец дана са Хемингвејем, који је требало да дође у Југославију, по неке хонораре.
„Тај гонич среће био је спречен да допутује, а убрзо после тога се и убио. Нисмо се срели, а баш сам се надао”, каже Миро.
Као врхунски шахиста, имао је и договорену партију са Че Геваром, али Миро тог дана није био у Њујорку, а Че је већ следећег отишао у Боливију одакле се више никада није вратио. Много времена и живаца је потрошио тражећи интервју од Кенета Каунде, тадашњег замбијског председника.
„Новинар јурећи једну ствар пропусти стотине других. Никада нисам успео да добијем тај интервју од Каунде, али сам тада налетео на двеста Лозничана, који су правили брану испред реке Замбези и са њима сам усред Замбије, јео пасуљ. Свачији живот је мала литература.“
Као дописник у то време озбиљног националног листа имао је статус ретке зверке. Расло је занимање и за његов живот ван новинских стубаца, био је интересантан и онима који нису читали новине. Знало се да је миљеник жена, каваљер, искусан у испијању алкохола, његови преноси са тениског турнира у Вимблдону били су незаборавни. А веровало се да лептир-машну носи и на пиџами.
„Одувек сам био спортски тип и никада нисам научио да везујем кравату. Онда су ме саветовали да узмем лептир-машну на копчање јер на тим конференцијама у лондонском Форин офису нисам могао да долазим баш раздрљен. Тако сам увек у џепу од кошуље носио лептир-машну и оловку. А овде сам упамћен као промотер те машне.”
После неколико тих „бетон” сусрета у „Гргечу“ као да је Миро опет мало ушао у улогу интервјуера: „А где станујеш?“
„Ту близу, у Невесињској улици.“ „Пази, не завидим ти ни на томе што си млад, нарочито не на томе што мораш да пишеш, али на тој Невесињској завидим. Лепо јој је име, Невесиње, мала је улица, на почетку су цвећаре а на крају кафана ‘Трандафиловић’. Добро је што си освојио ту позицију…”
„Имаш неког песника, кога волиш?“, било је следеће питање новинара Радојчића.
„Ух, много, Брану Петровића посебно, Васка Попу, Милана Ракића…“, изговарао сам као на испиту.
„Данас ћемо Ракића“, рече Миро и поче у „Гргечу” да рецитује: „Наша је љубав била кратког века, тренутак један – тек годину дана, и растави нас нагло судба прека, без уздисаја, без суза, без рана. У свађи нам је прошло пола дана, у помирењу мучном, пола ноћи. И бежао сам из нашега стана тражећи мира у пољској самоћи…“
Ракићева „Обична песма“. Онда смо причали о алкохолу. „Видиш, мени је требало 77 година да утврдим да је и вода пиће, и то врло пристојно. Пре него што сам отишао у Лондон, нисам пио, а онда не знајући шта ћу са рукама, почео сам, чашицу по чашицу, и тако се човек навикне.”
Да је новинарство ризична професија илуструје чињеницом да је усред Њујорка пао на улици, не знајући да му је перфорирао чир.
„Одмах су ме пребацили у најближу сиротињску болницу, где нас је било педесет у соби. Сигурно бих умро да тог дана међу тим болничким креветима предавање није држао извесни доктор Антони Кашић, наш човек који је пре педесет година отишао из Дубровника. У почетку сам се опирао идеји да ме пребаци у своју болницу јер нисам имао да платим. Рекао ми је: ‘Ако умреш – платио си, ако преживиш – наћи се неко.’ После су ми објаснили да ме је спасло то што не пушим. А мени је, опет, било жао што никада нисам пушио. Цигарете ми некако иду уз новинара.”
Тада су му забранили да пије годину дана.
„Не сећам се како је прошло једанаест месеци. Онда сам 29 дана пре истека тог рока купио флашу вина. И сваког дана сам је гледао и одбројавао, као у војсци. Попио сам је наискап.“
Занимало ме је како живи после свега, какве су му навике остале.
„Не пада ми тешко што живим сам, коначно сам са једном умном особом”, рекао је и одмах се насмејао. „Уколико нисам у кафани или са својим пријатељима, стенографима из ‘Политике’, онда читам. Тренутно су на репертоару ‘Браћа Карамазови’ на енглеском. Те страсти се никада нећу одрећи. А храним се обично из конзерве.”
Осетио сам да са Миром могу о свему, па и о љубавном животу.
„Моја срећа је била што нисам био заљубљиве природе, па сам могао да мењам жене. Да сам знао да и оне у томе уживају, наплаћивао бих своје услуге”, опет се насмејао. „Швалерацију нисам озбиљно схватао јер сам свако вече ишао у кревет са истом муком, мислећи шта ћу ујутру да напишем. А има и другачијих људи, рецимо мој син не личи на мене, више је на своју мајку – заљуби се па промаши живот за читаву деценију.”
Једини брак који је Миро имао трајао је седам година, и то са једном од најлепших Београђанки, балерином Бранком Милановић. Тврдио је да та љубав није била последица „самртног пролећа“, већ више случајности. Причао ми је о томе како је он ту више био сапутник, а често и сапатник.
„Мој пријатељ, тенисер Ика Панајотовић, имао је саобраћајну несрећу. Живео је преко пута ‘Политике’ и опорављао се. Једино што је могло да га орасположи било је да дође Беба Лончар. И тада сам срео Бебу у његовом стану. У међувремену је дошла и једна прелепа девојка која је рекла да се зове Бранка и да је Икина девојка. Рекао сам да је Ика заузет. Била је узнемирена, питала ме је да ли је Ика воли. Рекао сам јој да не знам одговор на то питање. Тако смо се упознали, док је Ика био са Бебом Лончар. У то време сам живео у Америци, а следеће године смо се Бранка и ја венчали иако је она била седам година у вези са Иком. Тада сам имао 39 година и да се тада није десило, вероватно не би никада. Моја жена је имала дијагнозу – патолошка љубомора. Нисам знао да постоји та болест, али с временом се мој живот претворио у пакао. Стално је проверавала где идем, прелиставала ми телефонски именик. Никада нисам живео као светац, али разлога за такве сцене није било. Обилазили смо разне лекаре, све док једног дана није пала на улици. Тада ми је један доктор саветовао да се вратимо у Југославију, како се не бисмо вукли по психијатарским каучима. Она није добро говорила ни енглески. Једно време смо успели да јој нађемо посао, да буде балерина, али ни то јој није помогло. Вероватно сам био једини новинар који је тражио да се врати из Америке. Нисам спасавао свој брак, него мајку свог сина. И овде смо прошли све и свашта, од Института у Палмотићевој до болнице на Авали. Ко кроз то није прошао, тај не зна шта је живот. Развео сам се и пристао да четврти пут одем у Лондон, како не бих био у њеној близини. Да њој буде лакше. Онда је једног дана узела пилуле које не иду са алкохолом и син, када се вратио кући, нашао ју је мртву.“
Ту смо мало застали. Али ни преостале теме нису биле веселије. Није могао да сакрије вербални грч због распада Југославије, али и распада своје куће „Политика“. То је период с краја деведесетих када „Политика“, и после озбиљних грађанских демонстрација, није видела ништа осим Милошевића, коме је беспоговорно служила. „Избегавам да пролазим поред те зграде. Сваког јутра ми стиже бесплатни примерак новина у којима сам живео и писао, али немам снаге да их отворим. Ставим их са стране, на под, фино их сложим. Када се скупи доста тих папира, дам пријатељу, да то на пијаци прода као стару хартију.“
Констатујем да је то јако добра инвестиција и онако узгред питам га да ли жали за нечим.
„Да сам послушао оца, проживео бих живот једног лепог малограђанина. Био би то можда здравији и чистији живот, али није ми жао. Једино ми је криво што сада немам више новца да могу опет да будем каваљер.“
Пратим Мира до куће. Рецитује ми Брану Петровића, да не остане дужан. И каже: „И даље ти завидим на оној Невесињској.“
Мени се не растаје, па чисто да чујем још коју реч: „Има још једна ствар на којој бисте могли да ми завидите.“
Гледа ме и чека пуцањ.
„Ви нисте успели са Хемингвејем ни месец дана, а ја са вама више од пола године.“
Смеје се: „Ајде, ајде, и немој да ми ставиш неки пробисветски наслов.“