LESKOVAC. – (Др Наташа Димитријевић/Југмедиа). – Jуче сам у продавници поред касе угледала „Вучићеве шпагете“. Знате оне које нам је обећао да ће нас у ово немило доба економске кризе (за коју су криви сви осим наше државне политике), прехранити. Стајале су у неком гвозгеном боксу, са поносито болдованим вриштећим ценама, које би требало да пренесу неку поруку купцу. ‘’Мислимо на вас’’.
- Утешно зар не? Да неко тако брине о нама.
- Обичном човеку који би неким туристичким чудом залутао у наше српске крајеве, ове шпагете би заиста изгледале као и сваке друге шпагете. У најбољем случају, шпагете осредњег квалитета.
- Нама, жилавим и искусним становницима земље Србије, као неком чуду природе, ове шпагете не делују као неки маркетиншки или политички трик.
- Оне су, заправо, аларм за узбуну”!
- Купци их опрезно заобилазе посматрајући их као неко провиђење којим се најављује тотални распад овог квази система. Да, да, систем се још увек није распао до краја. Опстаје на жилицама. Напиње се попут струне, пре него оде доврага.
- Преживели смо корону, сукобљавали се око вакцина, обожавали Јокића. Потом га у жару емоција, како обучно бива у нашем срчаном народу, издашно пљували. Обожавали наше кошаркашке репрезентативце, а онда је на ред дошао, сасвим неочекивано, баш пред сам крај наивног лета (лета увек таква бивају), Паризер.
- У народу је одјекнуо, након извесног шока, мук. Јер таква је психологија човекове главе.
- Таман кад смо помислили да смо светска сила која у спорту вечито и у инат свима пркоси, нас је колективно, без икаквог напора и стратегије, вешто понизио један, наизглед наиван, комад саламе.
- Ми смо народ који се навикао на понижења. Нама не треба јак и мудар статешки непријатељ да нас потчини кад смо у томе, ми сами, одувек били прилично способни.
- Сећам се једног јутра на гробљу, биле су задушнице. Киша је падала и упркос временаким непогодама и блатњавим ципелама, било је доста народа који се обрео око тужних споменика. Чекали су да „поп прође“. Призор је био отужан. Парцеле разбацане без реда и правила, трава нарасла до колена, по која капела поносно се уздизала уместо малих, скромних споменика. И као у неком филму Бате Живоиновића, попови су јурили од гроба до гроба опевајући научене стихове, реда ради. Све је наизглед нормално.
- Јер је овде живот одавно постао, реда ради.
- И као што нас попови неће спасити на „оном свету“, тако нас ни салама неће спасити на овом.
- За крај, остали су ми стихови Тагореа у мислима, док с презрењем посматрам наше обичаје као и пркосне шпагете у продавници:
„Чезнем да те оставим заувек
Али се не усуђујем,
страхујући да би могла открити мој кукавичлук.
Зато поносито дижем главу
и долазим весео у твоје друштво.
- То нам је, изгледа, једино остало. Да поносно дижемо главу упркос бесмислу који нас сласно гута.
- Као да је укусан сендвич са паризером.
др Наташа Димитријевић
