Leskovac: Drugačiji od drugih (elektronsko izdanje), piše Danilo Kocić

Loading

ЛЕСКОВАЦ – До краја 2024. године биће објављена коначна верзија публикације “ЛЕСКОВАЦ – време, људи, догађаји (другачији од других)”. Ово је. радна верзија!

Данило Коцић ЛЕСКОВАЦ – време, људи, догађаји (другачији од других), PDF

Видети овде: Данило Коцић: ЛЕСКОВАЦ (другачији од других)

Данило Коцић: ПРЕДГОВОР

  • НИСИ лоше описао мој живот. Суочио сам се са прошлошћу. Са тајнама и  заверама. Од речи, до речи препричавао снове. Проналазио пролазност времена у својим и туђим очима. Скривене приче повремено ме изненадиле. Сазнао о нијансама забрањених порока. О сумњивим лицима и бољем животу. О сведоцима времена и новим јутрима. Имао прилике да упознам сличности истих боја. Распознао мирисе земље у завичају. Видео срушене мостове после силних киша. У даљини разазнао звук бубљева. Налазио нове рецепте за игре спаса.
  • Повремено каснио да испуним своја надања. Скривену лепоту налазио у тренуцима ћутања. У интервалима самоће. И одсјају далеких звезда. Лице љубави било је шифра свих мојих жеља. Са завичајног узвишења видео други свет. [1]
  • Записао си о мени истиниту причу трајања. „Волео си њу као изабрану лепоту. Млада, лепа, заносна, божји дар. Био си млад и жедан кише. Једном си прибележио туђу мисао о лепоти. Допала ти се, јер је освојила твој простор жудње Где је љубав према лепоти, ту почиње уметност! Тада си више него касније схватио смисао младости. Тада си разумео значај пролазних авантура. И тада си најбоље уписао бесмисао умирања.
  • Разумео сам, макар повремено, оно друго време. Било је притајених ноћи и ветрова као опомена. Често сам стајао без иједне речи. Нисам мисли о времену које се котрља. Није било сећања на кровове детињства. И није било невештом руком урађених цртежа.
  • Сат са сеоске школе одавно је заразно ћутао. Остао је без гласа и једне сказаљке. То је била избледела слика прохујалог доба. Све је мирисало на тугу и боје које не препознајем. Видео сам упрошћене тренутке дана. Гледао старински намештај који је бележио време. И чуо свој промикли глас у планини.
  • Дуге кишне дане памтим као сагорелу свећу. Док из прозуклог сећања израња траг прошлости. И лебди између мене и провалије као сенка дана. Повремено видео дотеран свет. Када су славе. Умирања. И свадбе. Тада моје невино лице нагло израста.
  • Схватио сам колико је живот дубока провалија. Колико је окамењен као највећа опомена. И колико слободан као везани пас. Тада понајбоље препознајем своје уплашене очи. Придајем неким догађајима значај великих празника. Недељне дане памтио сам по породичном ручку. Тада сам био сажаљиво миран и озбиљан. Нисам хтео да изгледам сумњичав и неваспитан. Веровао сам у време будућих нада. У дане који се чекају као светла мајска јутра. У песме које славе победу. И приче стараца које су лековите.
  • Догађало се да сажаљиво презирем себе. Неповерљиво сам озбиљан. И, нарочито у младости, био ненадано сумњичав. Осећао сам се као рањено псето које цвили. У огледалу тога трептаја видео сам често страх. Препознавао уплашене и сиромашне горштаке. И све то чувао као највећу тајну детињства. Невешт у ћутању, говорио сам себи у браду. Повремено ме посматрали уз забринут осмех. Одговарао сам тугаљиво, али самоуверено.
  • Истина је далеко, али се назире! Тешио сам се незнањем других, око мене. Опет ћутао и тако говорио! У таквом стању, писао сам сладуњава писма. Касније, смејао сам се невештом рукопису. Мислио сам да је спас у пијанству. Нисам упао у ту замку живота!
  • Усамљен, повремено сам тумачио своју несрећу. Уморан од лутања још у детињству. Гледао туђе, непознате пределе. У своју слику нисам сигуран. Око мене су биле разне непогоде. Бол! Страх! Ужас! Фијукао је ветар и падао снег, али се нисам бојао. Био јачи од летњег пљуска.
  • У лепоти невремена видео друго лице. Своје очи нисам препознавао. Нагнут над понором таме, бежао у пролазност. Тражио оно друго време. Време пре истине, ако је уопште има! И време пре сваког времена страха. Ишао завичајном кривудавом реком. Друга обала била далеко, зарасла у коров. Бацио камен, да проверим туђе заседе. Гледао у небо које је претило немиром. Тада сам личио на уплашену срну. Очи биле замагљене од несталних речи. Био сам друга сенка своје сенке. Нисам имао храбрости да се радујем истини. Из страха. Опет из страха. Из непозваних крајева.
  • Свугде и одједном, стизали су непожељни гласови. И да су били знани, тешко бих разабрао смисао. Старачке речи нису препознавале нове гласове. Тада сам схватио: човек другог доба је други човек! Из дана у дан, смешим се отсутно. Глас ми је пресечен и тугаљив. Хтео бих, не могу да заплачем. Не могу да изговорим ниједну реч. Не могу да пожелим ни капи воде. Поразило ме време. Глас није могао поново да изда, одавно се то десило. У очима сам приметио неспокој. И сумњу. И лажан поглед, као кроз маглу.
  • Све је стало, као да се ништа није десило. Ни поглед, ни глас, ни сузе! Нема ничега. Не личим ни својој слици из овог доба. Не могу да се сетим ни младалачког трајања. Једино је добро што не распознајем појмове. Ни мржњу. Ни бол. Ни време. Као да сам странац у недођији. Као да сам на пустари. И као да сам необријан, зарастатао у несећање.
  • Покушавам да пронађем макар распукли глас. Не успевам, немоћан да остварим оствариво. Данима лежим без погледа у небо. Неухваљив за своју мисао. Не чујем ни шумове протеклих дана. Не сећам се властитих превара. И успомена које нестају у магли. Само примећујем сенке свога тела. Несталне су, као да су утваре. Не могу да их зауставим иако трчим. Тада ми сину мисао као провиђење. Нема сигурнијег пута од смрти. Долази као похабана реч. Као застао, мукли глас у планини. И као прича којој нема краја. Тако настаје нови живот наде. Као да сам га одавно познавао. Као да сам са њим водио дуге приче. И као да сада видим његово друго лице.
  • Време је било нестално, препуно изазова. Учинило ме се да не води никуда. То је та превара која ме стално пратила. Сви заврше онако како не би желели! Живот постаје давно прочитана књига. Љуља се као звоно са сеоске цркве. Моје родно село, нема ни цркву, ни звона. Само су око мене пролазна времена. Бол. Страх. Радост, тек неколико трена! Празне очи, без суза.
  • Осећам повремено мирис врелог млека. Долази ниоткуд као издата мисао. То је та записана, потиснута успомена детињства. Варљи бескрај. Изненадна тишина. И речи које изговарам, а немају значења. Нагло долази месечина, мутних облака нема. У тој ноћи прозуклог ћутања, радознали сам сведок. У глави осећам умор, као да вране галаме.
  • Волео бих да припадам некој другој магли. Неком другом времену. И неком другом простору. Због прекинутог сећања. Због несталности мојих година. И због изненадно препекле тишине која много боли. Сада ни сагорала ватра више ме не узнемирава. Осећам се као ожеднели косач у планини. Жалостан. Уплашен. Немоћан. Обузет унутрашњом мржњом што постојим. Личим на огладнелог просјака. Нико том човеку без наде не да ништа. Моли, али не вреди. Стиди се због људске глупости и сиромаштва. Осећа као да је на тренутак сишао са планине. Плаши га пуста ноћ, без звезда. Киша прети да једној, дода нову муку. Тада личим на усамљено дрво са брисаног простора. Окружен нејасним светом тајни. Окружен напуклим камењем људских мука. И покидане одломке сећања на заборављене године. Очи су ми уморне од напорног дисања. Рука застале у покрету због несна. Загледан у себе ка да се и не препознајем.
  • Одједном, све се преокренуло, као по наређењу. Од радости, гутам своје дисање. Примећујем само њу и њене дивне очи. У њима препознајем боју тамне ораховине. Иако не говоре, распознајем по погледу срећу. Речи некада могу да нестану, али и да кажу све. Не бојим се страха од било каквог сведочења. Помало осећам као да нестајем у забране сећања. У мојим очима има и наде и очаја. У њима се скрива цела моја неисписана биографија.
  • Нисам господарио ни временом, ни својим причама због слабог памћења, слабог вида и депресије, која ме сламала у годинама поцепаних ципела. Једино, знам да идем незнаним путевима, док сам у себи слушам зов погребне музике и покушавам да пронађем неко залутало спасење.
  • То је било моје нестварно огледало самоће, моја слика света који је био непознат и моја слика неке далеке светлсти од које тражим одговор на питања која још нисам поставио.
  • Ово није нимало узбудљива, аутобиографска прича-роман о мојој залуталој личности, о времену које се повремено раскомотило, о одрастању, о настанку неких нових нада, о страхотама живота и пролазним авантурама које су ме натерале да мислим о безизлазу.
  • Давно сам сазнао да је једна од формула старења „проклето одустајање од једне по једне навике“. Само понекада, у тој деоници моје тишине, осећао сам потребу да „ослободим причалицу који је чучао у мени“. Тада сам мање, много мање, него у годинама одрастања, размишљао о усамљености, старењу и смислу људског живота.
  • Ко је имао навику да живи удобно, срећник је, али, бар у моме окружењу, таквих је било премало. То је привилегија које је дата појединцима. Ипак, када неки људи остваре све, или готово све, нису задовољни до краја; уверавају себе да су заслужили више. Мисле да то није био комплетан живот и да би га требало поновити, али у другачијој варијанти, са мање бола.
  • У годинама истрошеног трајања заносио сам се како би било најбоље да причам тихо, готово без гласа, јер сам уверавао себе да ћу тако најдаље отићи и да ће ме сабеседници боље разумети. Тада би ми се чинило да моје приче нису безличне, да имају своју обојену слику трајања и друго лице мога првога лица. Тако сам могао и да будем путник без пртљага, или бар сувишног терета.
  • Нисам припадао људима новог доба иако сам део те стварности. Ово време подсећало ме да је прошло оно што је било добро за памћење и прави повод да се части поднапито друштво у затуреној провинцијској кафани или на скрајнутој железничкој станици, која је одавно зарасла у коров.
  • То је повремено позорница која је видљива другима, јер смо сви знали да се живот одвија далеко од тог видокруга, најчешће иза кулиса које су спремна да сакрију сваку тајну и наметну нову врсту изненађења. Сетио сам се Кафкиног стиха: „Ако си промашио живот у овом уклетом граду, промашио си цео свет.“
  • Људи из мога окружења нису били пророци, ни свеци; више несрећници или скитнице којима је било довољно да се негде склоне од невремена и зиме. Имао сам среће да будем нешто мања скитница од већине и нешто мање сиромашан од оних које сам познавао у старој униформи.

%

  • Живот нам често, као и поезија, нуди свет стишане, непретенциозне мудрости и ироније, брижљиво биране и упечатљиве слике. Неке ствари најинтезивније утичу на нас када их прихватама тако што их негирамо. Због тога ми се чини више него тачним мишљење једног писца да „уметност прозе почиње када престане прича“.
  • Сталним лутањем по прошлости, у пределе мог детињства, све гласније потврђујем истину о вечитом проклетству човека сукобљеног са властитом судбином. Питао сам, такође као други песник, при летошњој шетњи мојим Забрђем, када ћу се затурити одвијање тог глувонемог филма који се зове – гола пролазност!
  • Једно је оно што мислимо да смо, или шта хоћемо да будемо, а сасвим друго што стварно говоре наши животи. Искусни сабеседници кажу да, ако се нађеш у невољи, можеш да рачунаш на разумевање и помоћ само оних људи који се налазе у сличној ситуацији!
  • Људи који буду поспане слуге и узнемиравају свемоћне господаре морају унапред да знају шта их чека. Јер, накнадне истине су болне и треба их се клонити. Много пута се показало да људи више воле лажи од истине, да су им потребна чуда, нада и вера.
  • У мом родном селу све је накако слично, а док сам се једном смејао у кафани, питали смо се зашто то чиним. Оговорио сам самоуверено: Човек се смехом опрашта од своје прошлости!
  • Моја сећања немају ни почетак, ни крај, моја сећања нису ни дневник, ни новинарство, а далеко су да буду део неке добре приче. Постоји стварост која тече. Исписујем луде године ране љубави и љубави које су се појавиле мимо моје воље. У животу се заиста не може урадити све, али се може урадити доста. Свако има памет за своје разлоге, али је данас потребно имати макар и мало памети и за туђе разлоге. Зато, негде сам и то прочитао, с времена на време тражим друге у себи и себе у другима!
  • Људи се, природно, боје времена које пролази, живота који нестаје, ужасавају се старости и бране од зависти и чини. Време, ма колико брзо текло, и мимо наше воље, не успева да однесе све наше забораве! Живот је, дочух некада, свесни избор и свесно жртвовање живота. Мој пријатељ Добросав, док спушта главу на кафански сто, говори, а као да мумла: „Мајко моја, зар трезан да умрем?!“
  • Одговарам му да у данима, али и ноћима, чувамо сећања, јер стрепимо да време не уништи све мирисе прошлости и пролазности.
  • Када човек умре, говорио је један француски писац, пред њим се отварају врата заборава. Тада постаје све релативно, па и то шта сте радили у животу.
  • Знао сам доста људи који су увек били помало бунтовници, увек су мислили својом главом и гледали живот широко отворених очију. Прибележио сам мисао једног писца: Сваки човек је дужан да од свог живота начини песму!
  • Бити свој је, дакле, свесни избор, свесни напор и свесно жртвовање тој слободи: Рећи па умрети! – како би казао један писац.
  • То вам је као у оној исконској причи: Прво беше маглина. Онда Бог рече: „Нека буде земље и нека буде неба…“

%

  • Ветрови су морали да дођу и дошли су. И све наше зоре! Људи каткад носе у себи живот као „звучну празнину или као неизрециву слику бола“. Чинило ми се да сам, с времена на време, „уморан од речи као море од својих валова.“ Тада ми је, као и једној песникињи, било нормално што се осећа мучнина, потреба да се побегне од папира, оловке, књига, да се данима, сем новина, које, углавном површно, имитурају живот, не прочитам ниједну књигу!
  • Речи испредају неке страшне поруке. И онда долази ћутање као утеха и као лек од дубоке патње. Живот заиста не би имао смисла ако се не би покушало да оствари неоствариво. Некад се у томе не успева, али вреди покушати. Писци, на пример, могу да понуде речи, а и то је довољно да се покуша немогуће!
  • И смрт се мора схватити као део живота, јер се и сама вечност састоји од тренутака пролазности. Живот се проживљава сам од себе. И тако нестаје у једном трену!
  • Све може, дакле, у један тренутак да се слије, а пролазност је вечна и нама преостаје да се боримо са њом, са тренутком који она поништава иако је, заправо, он све што имамо!
  • Поново откривам старе дражи лутајући својим животом. Нека тешка тишина лежи над мојом прошлошћу. Није ли то страх од заборава? Прибележих речи непознатог филозофа: Живот мора да садржи појединости о смрти. Као мисао казана реченицом и завршена тачком!
  • Све чиме се овај наш живот исказује – мисли, осмеси, речи – све тежи ка својој непоновљивости, ка другој страни реке где је наша нада, а ипак се све понавља као зимски дан који бисмо хтели што пре да заборавимо!
  • Философија паланке можда најбоље одсликава живот, сведочи о изокренутом феномену даха, о духу затурених предела, о мајстору привидности нашег трајања. Сви наши животи би могли да се пресликају у том препознатљивом миљеу, без наде на повратак, али и без страха од оригиналности.
  • Људи, поготово они склони промишљању о животу и његовој пролазности, природно, имају неколико варијаната успомена. Свако сећање је, у ствари, једно поновно сањање прошлости која је остала вечито да живи, макар као привид, у сенци варљиве садашњости!
  • Болест се каткад тајанствено заврши, па постаје нека врста чудеса. Тада човек постане свестан близине смрти и тада почиње на посебан начин да цени живот. Ако ми је већ подарен живот, волео бих да га проживим на најбољи могући начин!
  • Велики ствараоци су као пророци, свеци. Што су више за живота били уклетији, то су после смрти били славнији. Међу култним легендама „времена бола“ сигурно спада и прича о Ван Гогу, сликару, који је за време свог кратког живота продао, колико се сећам, само једну слику, да би после смрти био један од најцењенијих сликара свих времена! Он се, и као уметник и као човек, уклапа у ту трагичну слику стварности: био је самоук, сиромашан, непризнат, потресале су га необичне кризе, свакојака чудеса, коначно и лудило, које се завршава самоубиством, врхунцем саможртвовања!
  • Колико сам пута чуо да неко има „сјајну каријеру“. Шта је каријера једног ствараоца? „Каријера, то је нешто друго, нешто што замара пажњу, одузима време, исцрпљује таленат. То је, говорио је један писац, „библијско име за новац!“
  • Наравно, има писаца, има их и у мом крају, који су били окренути обичним животним страстима, а не слави. Њих, једноставно, то није занимало, а неки су подсмешљиво говорили како и немају времена да постану славни, јер „журе да остаре.“
  • Срећа у људском животу можда је саздана од једног лепог сунчаног дана, лепог погледа на околину, у две – три пријатне речи, па можда и у самој могућности обраћања некоме!
  • Свако време је, можда, и најпогодније за сањаре и луталице, јер поставља питање власти, сна и ноћи! Идеали моје младости су се загубили у магли, у неким завејаним траговима где је остао други, недовршени живот. Крошња липе у дворишту наше куће била је мој зелени кров трајања. Можда се у тој завичајној крошњи крије смисао мојих најлепших успомена, мој опстанак и неисказана тајна наше давно затурене тишине!
  • Старост је и мимо наше воље временски искорак ка последњем чину. Тада нам се пролазност, више него икада раније, чини неочекивано брзом, можда и смишљеном подвалом против наше савести.
  • А живот је и сама прича, можда мирисни дах даљине или згуснути збир времена који се противи забораву и дубокој загледаности у пролазност.
  • Идем као сенка, испред мене је река дубока као лакат. Не знам где сам. У прошлости или времену које ускоро треба да дође. Огледала су од старости пожутела!
  • Путовањем у прошлост није могуће не изгубити се. Вребају вечита клатна између ђаволског проклетства и анђеоског спасења. Што дуже покушавам да одгонетнем чудесну лепоту родног краја, то више осећам тајанствени шарм детињства, али и месечине која се меша са сузама, или неухватљивом шуму звезда у далеким висинама. Био сам осуђен, као и други, мени слични, да изнова проживљавам трагичност своје судбине.
  • Ипак, сећања на младост, ма колико саздана од кишних дана, много су лепша него долазак старости, јер, како би рекао један песник, „путник путује ка својој срећи, својој смрти.“ И за својим „нормалним животом“, а нормалан је онај живот који нас стално опомиње.
  • Сећање о минулом времену је део моје, али и туђих биографија. Сећањем истовремено бежимо и од света који је препун илузија, страсти, мржње, трагичне љубави. Зар није вековна човекова тежња да буде другачији, бољи, мудрији. Човек бива тога свестан исувише касно, када је то сазнање животне промашености такво да је за нову причу недовољан још један живот.
  • „Ови проклети празници имају повластицу да нас свирепо подсећају на протицање времена, а како ли је оно лоше испуњено, како је пуно патњи!“, прибележио сам речи једног заборављеног песника.
  • Покаткад ми се чини да моја туга траје сувише дуго, као да потписујем уговор са ђаволом и као да се стално возим кроз минуле године, лањске снегове, бежећи од свог живота. Тако и најчешће стижем до оних дана када је живот био пред мојим очима када је обећавао чуда!

%

  • Када нас живот позове на „мало ћутањa најбољи лек постаје свет давних година које покушавамо да проживимо на нови начин. Тада и најбоље сазнајемо да вредимо, у ствари, онолико колико смо другима потребни!
  • Наше животе су каткад прогутале пусте и тужне баналности. Зато смо и често бежали у свет романтике. Волео сам, док сам био сасвим млад, да читам аутобиографије обичних људи. Биографије су сличне, а ипак толико различите да су ме чудновато привлачиле. Списи о властитом животу су и нека врста опроштајног концерта и погледа на време младалачких снова.
  • У нестварној збиљи, у пределу пуном башти, пропланака и сунчане долине, продавао сам своје дане детињства сањарењу о некој лепшој сутрашњици. Тада, као и сви млади, нисам могао да разумем да су то били моји најлепши дани живљења.
  • Касније пристиже сурова реалност, долазе ненајављено многе битке и порази. Коначно, тихо, најчешће крадомице, пристиже време када више нема избора, јер се једноставно мора да путује у пределе вечите тишине!
  • У отужној гардероби скитнице многи су проводили своје животе, тихо, ненаметљиво, стално у страху, а сада, када их испраћају пријатељи, личили су на праву велеградску господу. У овој провинцијског тишини, осећао сам да сам негдашњим моћницима, а то се чинило и мојим пријатељима, били део њиховог низа непознатих бројева које би требало проћердати за само један нови дан њихове величине. Најтеже нам је падало што смо, мимо своје воље, морали да бележимо наше дане у знаку њихових слава и пригодних свечаности. И зато, вада, нисмо ни жалили њихову смрт, али се као људи нисмо томе ни радовали!
  • Биле су то моје поруке туге из камена. То моје планинско село, насеље ћудљивог времена и многих непредвидљивости, волело је живот и људе, волело је да дочека ноћобдије, свираче, залутале путнике и оне који су овде намерачили да проведу дане без сна. Ту сам, са тим људима, можда и прерано, схватио суштину илузије живота и свега онога што се кретало око мене и врзмало у мојој младалачкој глави.
  • Била су то сулуда младалачка времена. Сада су само друга састајалишта. На истим местима, као ми некада, млади, заљубљени, несташни, пуни неостварених прохтева, воле се, бар ми се тако чини, као и ми пре много деценија на исти начин сањају оне исте снове. И њима данас, као и нама некада, сметају старији. Сада смо ми ти старци које не желе да виде у својој близини, јер се боје да ће им се снови загубити у данима свакодневног оговарања и надолазеће измаглице.
  • Има оних који у „годинама потпуног конфора“, крај седме деценије схватили као тотално мирне и слободне, када је преостало само да се „опустите и пишете.“ То више није доба „личног луксуза“ и великих надања, већ време велике надмоћи прохулаког живота над остатком судбине. То је, дакле, време када више нема времена. То је доба када су одавно сведени најважнији рачуни и када је преостало још мало наде и још више туге. То је време када се у тишини говори више него у узаврелој галами после отварање ко зна које флаше црног вина.
  • Ту, у мојим мислима, затурени је Дневник успомена. Све остало је пролазно. И рођење. И живот. И смрт. Само остају очи да сведоче. Када и оне утихну, нема потребе за новим причама. Моја биографија трајања нема срећан крај. Једина је утеха што је слична другима. Завршавамо на исти начин. Збогом, и довиђења! Самоћа је лековита. Долази ненадано! Тихо. Као незвани гост. У било које доба дана. И тада почиње нови, последњи корак.
  • Добар дан, вечита тишино![2]

[1] Post festumТо је израз који се користи у значењу прекасно. Етимологија нас упућује да је овај појам потекао из латинског језика, од истоимене  речи, у значењу после свечаности.  Post festum се још преводи као пословица: „После боја, копљем у трње“, што значи да је после завршетка борбе у којем је познат исход беспотребно се даље борити када је пораз (или победа) очигледан! Ово је закључак ове студије;  прилог из моје књиге Време сенки – светионик (позајми ми моју мисао).

[2] Данило Коцић, Опроштајни концерт, збирка прича

ИЗВОР И ЛИТЕРАТУРА: Лесковац: другачији од других

Данило Коцић: Лесковачки писци и њихово доба (Лесковац 2021)

Данило КоцићВикипедија

Данило Коцић: Лесковачки писцитрагови и трагања, први том

Данилo Коцић: Лесковачки писцитрагови и трагања, други том

Данило Коцић: Лесковачки говор међу дијелектима српскога језика

Данило Коцић: Панорама лесковачког песништва (1944 – 2014. године)

Данило Коцић: Хумор у делима лесковачких писаца

Данило Коцић: Брислав Здравковић: “Тренуци лирике“, живот и мисао

Данило Коцић: Изабрани списиОдИзмаглице” (трилогијаромани) доАутобиографије

Данило КоцићИзабрана дела, (Народна библиотекаДесанка Максимовић” – Власотинце)

Данило Коцић: “Др Жак Конфино и Лесковац

Данило Коцић: Проф. др Тихомир Петровић: Живот и мисао (хрестоматија и коментари

Данило Коцић: “Време сенки“, роман у песми

Данило Коцић: Др Добривоје Бошковић: Живот и мисао (хрестоматија и коментари)

Данило Коцић: Афо(к)ризми и друге (не)згоде

Данило Коцић: Афоризми са тужне пруге

Данило Коцић: Изабрани списи

Данило Коцић: Аутобиографијавреме сенки (I), како сам победиоПолитику

Данило Коцић: Дневник на распусту, песме за децу

Данило Коцић: Чудна лађа. песме за децу

Данило Коцић: Песма жени, поема

Данило Коцић: Говор камена, песме

Данило КоцићЗванична страница Града Лесковца

Данило Коцић: Град ЛесковацФБ страница

Данило Коцић: Википедија –  Лесковац

Народни музеј Лесковац-званичнаванична ФБ страница

ЛЕСКОВАЦ КРОЗ ИСТОРИЈУ

Историја Лесковца

Лесковац: Железничка станица

Лесковац, НАТО агресија

Брдо Хисар

УСТАНОВЕ КУЛТУРЕ

Народни музеј, званична страница

Народно позориште, званична страница

Народна библиотека, званична страница

Историјски архив, званична страница

Лесковачки културни центар, званична страница

Туристичка организација

 

ОБРАЗОВНЕ И ДРУГЕ УСТАНОВЕ

Технолошки факултет Лесковац, званична страница

Висока пословна школа

Висока текстилна школа

Гимназија Лесковац, историјат

Медицинска школа, Лесковац

Техничка школа “Раде Металац” 

Економска школа

Музичка школа, званични сајт

Пољопривредна школа

Списак основних школе у Лесковцу

ВЕЋА МЕСТА У ЛЕСКОВАЧКОМ КРАЈУ

Лесковац – списак насеља, звaнични сајт

Грделица

Вучје

Брестовац

Печењевце

РЕКЕ И ПЛАНИНЕ

Јужна Морава

Река Ветерница

Река Власина

Грделичка клисура

Планина Кукавица

ПРИВРЕДА

Лесковацпривреда

Лесковац: Српски Манчестер

ЛЕСКОВАЦ – СПОРТ

Лесковац: Спорт, историјат

Лесковац: Градски фудбаски клубДубочица

Лесковац: Рукомет у Србији и Лесковцу

ЗНАМЕНИТЕ ЛИЧНОСТИ ЛЕСКОВЦА И ОКОЛИНЕ

Знамените личности Лесковца и околине

НАСТАВАК ИЗВОРА ЗА ПИСАЊЕ 

https://novinardkocic.wordpress.com/author/danilokocic/

https://novinardkocic.wordpress.com/author/danilokocic/

https://novinardkocic.wordpress.com/author/danilokocic/

https://novinardkocic.wordpress.com/author/danilokocic/

https://novinardkocic.wordpress.com/author/danilokocic/

https://novinardkocic.wordpress.com/author/danilokocic/

https://novinardkocic.wordpress.com/author/danilokocic/

https://novinardkocic.wordpress.com/author/danilokocic/

https://wordpress.com/post/novinardkocic.wordpress.com/22859

https://wordpress.com/post/novinardkocic.wordpress.com/22859

https://novinardkocic.wordpress.com/2023/11/15/zoran-m-jovanovic-nek-me-minev-zbirka-pesama-i-prica-na-dijalektu/

https://novinardkocic.wordpress.com/author/danilokocic/

https://novinardkocic.wordpress.com/2023/11/11/jelena-dokic-profesorica-iz-vlasotinca-sta-izdvaja-logiscool-od-drugih/

https://novinardkocic.wordpress.com/2023/11/11/marija-popovic-vlasotinacka-pesnikinja-kad-bolje-razmislim/

https://novinardkocic.wordpress.com/author/danilokocic/page/2/

https://novinardkocic.wordpress.com/2023/11/09/primer-za-uzor-prof-dr-nebojsa-ivanovic-rodom-iz-vlasotinca/

https://novinardkocic.wordpress.com/category/uncategorized/page/2/

https://novinardkocic.wordpress.com/author/danilokocic/page/2/

https://novinardkocic.wordpress.com/2023/11/

https://novinardkocic.wordpress.com/2023/11/05/dragan-stosic-kako-starite-sve-vam-je-manje-vazno-sta-drugi-misle-o-vama/

https://wordpress.com/post/novinardkocic.wordpress.com/22924

https://novinardkocic.wordpress.com/2023/12/09/nebojsa-dimitrijevic-direktor-narodnog-muzeja-leskovac-101/?fbclid=IwAR37QtgzmuHdGZj3Oxqg1XKoBgGFRfnQ0QyVD7vv177E8AZSzfS0vOjjzEo

https://medijacentar016.com/index.php/2023/11/09/nebojsa-dimitrijevic-direktor-narodnog-muzeja-leskovac-101-predgovor/

https://novinardkocic.wordpress.com/2023/12/16/danilo-kocic-leskovacki-pisci-i-njihovo-doba/?fbclid=IwAR1_CxeN9CW2zn55hksWnyNbTlOXOPPJbTb5gEgJyVJARxUZDH9IMHxeKUc

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: