Nikolaj Timčenko, pisac i novinar: Život i misao”, piše Danilo Kocić

Loading

НИКОЛАЈ Тимченко (6. децембар 1934 – 29. децембар 2004) рођен је и умро у Лесковцу. Дипломирао је на Групи за југословенску књижевност Филозофског факултета у Београду. Радни век је провео као новинар и лектор листа Наша реч (Лесковац). Уредник лесковачког часописа за културу, књижевност и уметност Наше стварање у два наврата (1961-1968, 2002-2004). Књижевни критичар и историчар, есејист, филозофски писац. Расправе, огледе и приказе објављивао је у свим значајнијим српским и југословенским листовима и часописима. Рукописна заоставштина Николаја Тимченка садржи више томова есејистичко-критичких и монографских радова. Задужбина „Николај Тимченко“ и Лесковачки културни центар објавили су 2008. године  Библиографију Николаја Тимченка, рад Дејана Вукићевића, која обухвата 1161 Тимченков рад и 62 текста о Тимченковој личности и његовом раду.

НИКОЛАЈ ТИМЧЕНКО: Извори, литература и грађа

Данило Коцић: Лесковачки писци – трагови и трагања, I том

Данило Коцић: Лесковачки писци – трагови и трагања, II том

Данило Коцић: Лесковачки писци и њихово доба, I-II, Лесковац 2021.

Данило Коцић: Сликање меморије – изабрана дела, Лесковац 2020

Николај Тимченко и „Наше стварање“

Доктораска дисертација о стваралаштву Николаја Тимченка

Задожбина Николаја Тимченка

Знамените личности Лесковца и околине (Википедија)

Докторска дисертација о раду Николаја Тимченка

Данило Коцић:  НИКОЛАЈ ТИМЧЕНКО – ЖИВОТ И МИСАО, ДОПУЊЕНА РАДНА ВЕРЗИЈА, 

 

Данило Коцић: Николај Тимченко – живот и мисао, Лесковац 2024. године

НИКОЛАЈ Тимченко (6. децембар 1934 – 29. децембар 2004) рођен је и умро у Лесковцу. Дипломирао је на Групи за југословенску књижевност Филозофског факултета у Београду. Радни век је провео као новинар и лектор листа Наша реч (Лесковац). Уредник лесковачког часописа за културу, књижевност и уметност Наше стварање у два наврата (1961-1968, 2002-2004). Књижевни критичар и историчар, есејист, филозофски писац. Расправе, огледе и приказе објављивао је у свим значајнијим српским и југословенским листовима и часописима. Рукописна заоставштина Николаја Тимченка садржи више томова есејистичко-критичких и монографских радова. Задужбина „Николај Тимченко“ и Лесковачки културни центар објавили су 2008. године  Библиографију Николаја Тимченка, рад Дејана Вукићевића, која обухвата 1161 Тимченков рад и 62 текста о Тимченковој личности и његовом раду.[1]

Пред сам крај прошле године (29. децембра) само што је напунио седам деценија живота, умро је у Лесковцу Николај Тимченко, књижевни и филозофски мислилац, писац, познат и цењен и ван оквира средине у којој је живео и стварао.[2]

Од библиотеке до куће, 29. децембра одлазеће (2004) године, наш драги пријатељ и колега филозоф и књижевник Николај Тимченко је превалио последњу деоницу животног пута, зауставивши се тачно на половини. У библиотеку није могао да се врати, дома свог насушног није могао да се домогне. Смрт га је сустигла пренаглашено. Изгледало је да се враћа, а заправо је одлазио. Недостајало му је само неколико десетине корака. Предухитрен је нагло утихлим дамаром. Позајмљене књиге срунуле су се из њего вих руку и с њима треном склонила и она врховна – Књига његовог живота. Заувек![3]

[1] Николај Тиченко, Смисао приповедања, Алтера (О српској прози  20. века, огледи, студије, портрети), приредио Владимир Мичић, Београд 2013, стр. 313. Напомена: Николај Тимченко је Рус по оцу, Србин по мајци. Отац Александар Владимирович Тимченко (Харков, 1894-1975, Лесковац), правник по образовању (дипломирао на Правном факултету Московског универзитета) избегао је пред црвеним терором у Србију 1920. године. Мајка Василија, рођена Хаџи-Ценић (1909-1990), домаћица. Супруга Ружица, девојачко презиме Стефановић (Лесковац, 1934-2009), професор француског. Кћерка Јелена (Лесковац, 1960), удата Мушицски, професор француског и енглеског језика, мр енглеске књижевности (супруг Бранислав, др хемије), Унуци: Александра и Никола

[2] In memoriam; Д. Тасића, Наше стварање, 4-1/2004/5, стр. 520. Опширније: Одласком овог јединственог интелектуалца, град на Ветерници изгубио је једног од својих највреднијих знамења. Где год да се, минулих деценија, у нашој културној, посебно у књижевним и филозофским круговима, изговорило име Николаја Тимченка, изговарало би се и име његовог града – Лесковца.

[3] Посмртно слово Саше Хаџи Танчића на сахрани Николаја Тимченка, на Светоилијском гробљу, 31. децембра 2004. године. Текст објављен у Помаку, бр. 29/30. јануар-јун 2005. године, под насловом Уписан у енциклопедију мртвих и наднасловом Сањана бесмртност Николаја Тимченка. Од данас име Николаја Тимченка уписано је у Кишову ,,Енцикло педију мртвих’’, да би трајно живело. Ненадана смрт над њим уздигла се као морска корњача у канџама орла који је, испустивши је, убио Есхила коме је прорицано да ће бити усмрћен предметом који ће пасти одозго; отишао је у природу да би се круг делфијског пророчанства затворио; и на крају оно што је човек избегавао сусрело га је тамо где то није ни очекивао. Николаја Тимченка смрт је сусрела на улици. После митске, ево савремене, урбане приче о човековој судбини и његовом неумитном крају. Све се одиграло онако како се одиграло, јер човек своју судби ну не може избећи.  Смрт, смрт, смрт – шта је то, уосталом? Антрополог и тумач књижевних и уметничких дела, Николај Тимченко наставиће да тамо, у његовом царству, одгонета чудо умирања. Овде, са нама, бавио се Данилом Кишом, колико и Ехилом, смислом уопште, примерима из многих цивилизација и култура и свог родног града. С књигом склопиле су се године и дани његовог живота, библиотека му је била и остала други дом, духовна кућа његовог стваралачког бића. На самој граници старе и нове године, заправо на непојмљивој граници овог и оног света, затитрала је његова племенита душа задњи пут. Ни слутили нисмо обојица да ћемо се у Библиотеци последњи пут срести и – растати. Знали смо да је човеку сваки дан последњи; да умиремо свакодневно. Али и да дело остаје трајан белег наше кратковиде присутности на животном путу од рођења до Књиге, и од ње до вечности. Поносим се тиме што сам био пријатељ и колега, а он био храбар грађанин, поштен и добар човек, врстан и уман зналац. Родни Лесковац не само да му се није одужио, него није ни умео да поштује и вреднује оно што му је он дао и завештао.

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor