Danilo Kocić, novinar: Kratka istorija Leskovca – Leskovačka gimnazija (XII)  

Loading

ЛЕСКОВАЦ – ЛЕСКОВАЧКА ГИМНАЗИЈА – Радош Требјешанин, који је са др Сергијем Димитријевићем, Храниславом Ракићем и мр Слободаном Младеновићем учествовао у стварању, како и сам пише, ,,импозантне књиге’’ ,,Сто година Гимназије у Лесковцу, 1879-1979’’, појашњава у XXIV броју ,,Лесковачког зборника’’ (1984) да та књига није обухватила обраду биографија наставних достигнућа, научних радова и уопште доприноса култури и културно-прогресивној еволуцији Лесковца, његове околине, па чак и своје домовине – неколико стотина наставника Гимназије у току једног по историју наше нације бурног периода.
Требјешанин, сем неколико изузетака, потанко описује рад чак 135 професора и сарадника Гимназије. Међу њима се налази и опис животописа Радоја Домановића.

Река Власина, историја њене (не)мирне ћуди!

Ево неколико занимљивих података о неким професорима и сарадницима Гимназије на почетку њеног рада и у првим деценијама XX века онако како их наводи Радош Требјешанин.
Димитрије Алексијевић, професор и директор школе, постављен је 24. октобра 1902. године, а премештен 8. марта 1903. Поред старешинске дужности, залагао се за повраћај школске зграде у којој је био смештен батаљон  XVI пешадијског пука српске војске из Ниша, али у томе није успео, те је школа радила у старој гимназијској згради ,,до реке’’.
Димитрије Алексић, свештеник, предавао је у школи хришћанску науку од постављења, 20. октобра 1886. до смрти, 19. августа 1889. Рођен је у Алексинцу, 14. септембра 1856. а завршио је Богословију у Београду. Алексић је у Лесковцу 1885. године председник Друштва Црвеног крста, а касније и Друштва Св. Сава. Године 1887. издаје у Лесковцу црквено – књижевни часопис ,,Црквени гласник’’, који уређује до своје смрти. Био је власник часописа. То је први часопис штампан у Лесковцу. Писао је приповетке, песме, беседе. Алексић је у Лесковцу штампао 1889. године и прву књигу ,,Утрте стазе’’ у којој се у стиховима велича прогнани митрополит Михаило. Године 1887. дао је оставку на службу, али је поново враћен 1889. ,,пошто се опоравио’’.
Павле Аршинов, професор и директор школе, постављен је 6. октобра 1890. године, а премештен 2. септембра 1894. Првог октобра 1892. године отпуштен је из државне службе јер је одрекао месном среском начелнику да потпише честитку краљу Александру поводом његовог проглашења пунолетним и ступања на престо. Поново је враћен на дужност 1. марта 1895. године. Од 20. јула 1890. је члан Управног одбора новоотворене Ткачке школе у Лесковцу. Члан је и Окружног просветног одбора и у том својству је вршио инспекцију 1893.  школа у срезовима пољаничком, пчињском и масуричком. Аршинов је прво био социјалиста и са М. Ценићем је уређивао партијски лист ,,Борбу’’. Касније прилази Радикалној странци и 1893. године изабран је за обласног радикалног посланика за Лесковац у врањском округу. Био је дуже времена члан Просветног савета краљевине Србије. Написао је неколико књижица из области агрономије, народне економије и пољопривредног задругарства. Павле Аршинов је рођен у Зрењанину 10. децембра 1855. године. Природне науке је студирао у Прагу као питомац Текеланијума. Године 1885. је пребего у Србију. Када је 4. јула 1892. године молио министра за премештај у Београд у молби је навео да је ,,у Србији већ десет година’’. Школске 1891/92. године био је министров изасланик за преглед школа у срезу јабланичком, а 1894. године премештен је у нишку Гимназију за предавача.
Станислав Бинички, предавач ботанике, физике и хемије, на дужности у лесковачкој Гимназији је од 21. септембра 1894. до 3. маја 1896. када је добио одсуство и отишао у Немачку да студира музику као државни питомац. Станислав је рођен 1872. године у крушевачком селу Јасики, на Западној Морави, где му је отац био командир потоњерске чете. Његов отац је политички емигрант из Чехословачке. Године 1877. почетком децембра, као командант дивизије, ослободио је Прокупље. Станислав је студирао и завршио природне науке на В. школи у Београду. Предавао је музику и нотно певање. У школи има ђачки хор и оркестар. Диригент је грађанског хора ,,Бранко’’ у који по први пут уводи и женске певаче. Тек 1895. године, након десет година од свог оснивања, ,,Бранко’’ постаје мешовити грађански хор. Са школским хором, а и са ,,Бранком’’ ишао је на екскурзије до Врања и Ниша. Компоновао је народну песму ,,Месечина – чибричина’’. То је његова прва и позната корачница. Компоновао је за коло и песму ,,Донке, мори Донке’’. У знак сећања на Биничког, Лесковчани су организовали познати грађански хор ,,Бинички’’, који је Станислав 1926. године посетио. Има података, истина не и убедљивих, да је Бинички у Лесковцу сакупљао народне песме и мелодије. После студија у Немачкој, Бинички се није враћао на дужност у лесковачкој Гимназији.
Ђура (Коњовић) Бранковић, учитељ вештина, прешао је 1879. године из Војводине у Србију и убрзо променио презиме Коњовић за презиме Бранковић. Учио је Нижу реалку у Сомбору 3 године, а шести разред је завршио у Вишој реалки у Панчеву и техничке науке у Будиму ,,докле су тамо били немачки професори’’. Бранковић 1885. године прелази у полицијску службу и отуда моли да хонорарно предаје цртање и краснопис. Једно време је и срески порезник. Године 1886. и то 5. априла, постављен је за за предавача у Гимназији по молби и предлогу старешине завода Милоша Милојевића. Тада је добио II класу и плату 1750 динара годишње. Поново одлази за среског начелника у Власотинце, али се у Гимназију враћа 15. априла 1888. године пошто му је дата у школи прва класа и годишња плата од 2000 динара. Напреднички лист ,,Видело’’ напало је Бранковића 1891. године, 29. септембра, за ,,нељудско понашање у школи и према ученицима’’. (…) Касније је предавач у Богословији у Београду, у којој је пензионисан 1898. године.
Нема трагова да је Бранковић оставио у Лесковцу који уметнички рад веће вредности. Радио је, зна се, диплому ,,Бранка’’, а тај рад је добио награду 250 динара.
Милутин Витковић, професор. У Лесковац је премештен из нишке Гимназије 1. новембра 1894. године, а отишао је у Гимназију у Врање 1. септембра 1898. Витковићев отац Гаврило Витковић пребегао је из Аустро-угарске у Београд средином XIX века. Старином су из Невесиња где и данас стоје зидине куће Витковића. Умро је у Врању 1899. године у 34 години живота, од туберкулозе, коју је добио у рату 1878. године. Умро је у тренутку када му је жена, учитељица Персида, родила сина Миодрага, који је погинуо у рату 1916. године као ђак-добровољац. Предавао је хемију са минералогијом, физику, геометрију, зоологију, ботанику и немачки језик. Витковић је у Лесковцу члан Управног одбора Ткачке школе са хонораром од 5 динара од седнице, члан је лесковачког гимназијског друштва ,,Душан Силни’’ и руководилац ,,витешког одељења’’. У овом друштву вежба мачевање и рвање. Председник је лесковачког аматерског позоришта ,,Југ Богдан’’, које је основао 1896. године са професором Петром Поповићем. Њих двојица су и Нишу 1893. године обновили тамошње позоришно друштво ,,Синђелић’’.
Са Радојем Домановићем корекно се дружио и понашао. Наталију, супругу Домановићеву, бранио је као школски изасланик од оптужби учитељица лесковачке основне школе, иако је приговор учитељице Живковић био мотивисан. Сматра се да је са Домановићем био један од организатора буне професора против старешине завода Косте Ивковића. Аматерско позориште које су Витковић и Петровић организовали у Лесковцу није прво. Наиме, такво је аматерско позориште у Лесковцу било одмах после ослобођења 1878. године. О томе говори и уверење општине у Лесковцу бр. 70. од 10. јануара 1879. године, које је она дала Фотију Иличићу, познатом вођи путујућег позоришта, а које је овај тражио ради регулисања радног стажа.
Милана Давидовац–Грбић је политички емигрант из Аустроугарске у Србију, где 25. новембра 1911. године подноси  ову молбу: ,,Славно министарство, дописата слободно сам замолити славно министарство да би ме благоволело поставити за наставницу у неком од својих завода за предмете: историја, српски језик, немачки језик и земљопис. Положила сам испит зрелости на Великој гимназији у Новом саду, а три семестра филозофије слушала сам у Бечу и Загребу. Вежбала сам се у практичном раду годину дана у вежбаоници Учитељске школе у С. Карловцима, а уписаћу се и даље на свеучилиште, док не дипломирам или ћу се подврћи испиту који ми славни наслов одреди’’.
Милана је рођена 25. новембра 1889. године у С. Карловцима. За време окупације 1915-1918. године остала је са децом у Лесковцу, а муж јој је био на Солунском фронту. Бугари су јој нудили да служи и да предаје немачки њиховим официрима. Она је то одбила. Радила је у фабици мармеладе за све време рата и од те зараде издржавала себе и своју децу. Милана Грбић је једина жена са звањем професора коју је добила 1912. године лесковачка Гимназија, не рачунајући неколико учитељица које су предавале женски ручни рад током XIX века, почев од оснивања школе 1879. до окупације 1915. године.
Урош Грбић, предметни учитељ IV класе. ,,Пошто није хтео да служи туђега краља’’ пребегао је у Србију из Аустроугарске заједно са Миланом. Постављен је за предавача немачког језика 16. јануара 1912. године. Професура му је призната 1914. године. Факултет је учио у Бечу. Године 1920. премештен је у Јагодину. У рату 1912-1913. је добровац, а у Првом светском рату био је као каплар на Солунском фронту шеф војног магацина у Сакуљеву. Рођен је у Сремским Карловцима, 2. јануара 1885. године. Предавао је, поред немачког језика, и математику, земљопис и хемију. Био је одличан математичар и педагог.
Прокопије Гребенаревић, суплент. Предавао је од 11. септембра 1895. године до 1. септембра 1898. године када је отпуштен из школе јер није имао положен професорски испит у року од три године активне службе. Предавао је српски језик, историју Срба и као резервни официр, гимнастику. Студирао је у Београду и као студент добио је награду београдске општине за рад ,,Краљ Урош I Велики’’. Рођен је у Лесковцу 1871. године. Године 1896. на приредби прославе преноса костију Вука Караџића из Беча у Београд држи предавање у школи ,,О животу, раду и заслугама Вука Караџића – нашег великана’’. Одговарао је за присуство годишњој скупштини професорског друштва на којој је Радоје Домановић прочитао своју познату Резолуцију против владе и неправде која се чини просветним радницима. Гребенеревић је гласао за Резолуцију и због тога је био ,,кажњен’’строгогом опоменом директора школе’’. У Лесковцу је члан управе друштва ,,Душан Силни“, где је био и вежбач и предавач. У друштово је увео око 70 ученика школе. Касније је чиновник министарства привреде, а 1907. године службеник Државне статистике. Умро је 1915. године од тифуса, који је добио на фронту српске војске против аустроугарских пукова на Церу.
Милош Димитријевић, суплент. Постављен је 10. октобра 1910. године као почетник, а јавио се на дужност и 1919. године одмах по повратку са Солунског фронта. Студије је завршио у Београду, а професорски испит полагао је 1913. године. Предавао је српски језик. Године 1912. ратни добровољац. Са српском војском прешао је Албанију. У Француској је организовао курс за српске гимназисте избеглице из домовине. Почетком 1911. године дошао је оштар сукоб са старешином завода Алексом Станојевићем. Сукоб је настао око часова певања. Наиме, Димитријевић је предавао певање хонорарно, па када је постављен стални наставник за овај предмет, настало је међусобно оговарање. Димитријевић је писао и песме. Оснивач је ђачког литерарног друштва ,,Истрајност’’. Написао је драму ,,На прагу’’, али је остала необјављена. Активни је члан Касине и њене Читаонице. Умро је 1940. године у Београду.
Лука Дожудић, свештеник, пребегао је из Аустрије у Србију 1879. године. Постављен је одмах за учитеља Основне школе у Лесковцу, а потом и за хонорарног предавача хришћанске науке у Гимназији. У С. Карловцима је завршио Велику гимназију и Богословију. У Гимназији предаје и немачки језик. За предавача у Гимназији тражио је да се постави преко нишког владике који је молбу препоручио. Постављен је за предавача Гимназије 29. децембра 1879. године.
У лесковачкој Гимназији показивао је скромне резултате. Често је из немачког језика било највише слабих оцена. У Лесковцу је 1880. године основао читаоницу у згради градске касине. Лесковчани су га звали ,,Поп у капуту’’. Лепо је певао. Пензионисан је као учитељ и предавач 1808. године. Умро је у манастиру Петковици, у Мачви, као архимандрит и старешина манастира под монашким именом Лукијан.
Сретен Л. Дожудић, професор. То је син Луке Дожудића. У Лесковцу је завршио Нижу гимназију, а у Београду на В. школи природне науке. Године 1897. положио је професорски испит. Петог септембра 1894. премештен је из Чачка у Лесковац где остаје до 1. септембра 1898. године, када је премештен у Лозницу.
Јован Ђорђевић, професор. Рођен је у Лесковцу 12. децембра 1868. а умро у Београду 25. априла 1954. године. Завршио је у Лесковцу основну школу и Нижу гимназију, а Вишу гимназију у Нишу. У Београду је студирао историју. А када је 29. октобра 1892. године дипломирао историјску групу наука на Великој школи, учествовао је у демонстрацијама гимназиста поводом отпуштања из државне службе професора Јована Николића.
Петнаестог новембра 1892. године поднео је министру просвете молбу за постављење за предавача у гимназији. У тој молби стоји: ,,Из приложеног уверења види се да сам завршио Филозофски факултет Велике школе, стога молим г. министра да ме постави за предавача пиротске Гимназије или у ма које друго место у коме има гимназије. Моје сиромаштво познато је г. министру просвете, зато се и надам да ће ме што скорије поставити за предавача те да потпомогнем и себи и својој фамилији – оцу, мајци, браћи и сестри’’. Исте године послат је у параћинску Гимназију, а наредне године премештен у Врање, одакле долази у лесковачку Гимназију 7. септембра 1903. године. За полагање професорског испита јавио се 1894. године. Професорска тема му је била: ,,Историја совјета од 1804. до 1886’’, а испитна клаузула ,,кратка историја жупанства под Властимировићима и њихов однос према Византији, Бугарској и Хрватској’’. На усменом делу испита полагао је општу и националну историју, упоредни земљопис и језик – српски и немачки. Председник испитног одбора био је Љуба Ковачевић. Испит је завршио 13. априла 1894. године. Испитни одбор, у коме су су били поред Љубе Ковачевића још и Јован Цвијић и Љуба Јовановић, Хенрих Лилер и још један испитивач, чије је име написано нечитко у документу, донео је и Ђорђевићу саопштио своју одлуку: По свршеном испиту, Испитни одбор, узевши у обзир домаћу радњу, претходни испит, клаузулу и усмени испит, решио је једногласно да приправник Јован Ђорђевић није положио професорски испит и дао му једногласном одлуком оцену слаб, па му је ту одлуку одмах и саопштио’’. Поново је Ђорђевић полагао професорски испит 1897. године и положио га са задовољавајућом оценом.
Јован Ђорђевић је често долазио у сукоб са колегама. Године 1903. дошао је у Лесковац са казном укора директора школе због клевете и увреда колеге и пашенога, професора Ракића.
Јован Ђорђевић се бавио проучавањем српске историје и нарочито историје Лесковца и његове нахије. Он је фактички први историчар Лесковчанин и истраживач лесковачке историје. Дао је завидан прилог историји свога завичаја, који су многи касније користили као изворну литературу. Написао је уџбеник ,,Историја српског народа’’, који је служио у школи као приручник за наставу историје. За ову књигу члан оцењивачке комисије Стеван Сремац рекао је да је ,,добра и да се као уџбеник може у школи користити’’. Књига је доживела IV издања 1924. године. Њено прво објављивање било је у Врању 1901. године.
Године 1907. говорио је на светосавској прослави у Лесковцу о теми ,,Српске школе у прошлости’’ а 1927. године на прослави педесетегодишњице ослобођења Лесковца о историји града и нахије Дубочица.
Јован Ђорђевић је објавио 15 историјских радова од 1901. до 1921. године. Објављивао их је у годишњим извештајима гимназија у Врању, Нишу и Лесковцу, у Годишњици Николе Чупића, Братству итд. Један део радова је објавио самостално, као посебна приватна издања. Јован Ђорђевић се политички није ангажовао, а припадао је самосталцима. Предавао је историју, земљопис и немачки језик.
Михајло Ђуровић, професор и директор школе. Ђуровић је други по реду постављени предавач и први старешина Гимназије у Лесковцу. Дужност старешине школе примио је 16. септембра 1879. године. Премештен је у Београд 1. септембра 1881. године, где је умро 1887. године као професор Учитељске школе.
Завршио је студије словенске филологије у Београду на Великој школи као ванредни студент. Професорски испит је положио 1880. године, а тема је била из области филологије словенских језика. Пре доласка у Лесковац био је учитељ, па суплент Гимназије у Алексинцу, где је заступао директора школе годину дана.
У Лесковцу се заузимао за подизање нове школске зграде. Биран је за општинског одборника. Као први оснивач и организатор лесковачке Гимназије показао је доста умешности и напора. У недостатаку наставног кадра и сам је предавао српски језик и земљопис.
Стеван Живковић, професор. Рођен је у Лесковцу где је учио основну школу и Нижу гимназију. Студирао је у Београду на Великој школи историју и земљопис. Прво место службовања, 1. септембра 1902. године, било му је нишка Гимназија, одакле долази у Лесковац за суплента 7. септембра 1903. године. Професорски испит је положио 1907. године, 21. марта. Ђаци су га звали ,,Стева Монблан’’ зато што је често говорио ученицима о својим утисцима приликом пролаза кроз тунел Монблан у Швајцарској. Иначе, ученици су се прибојавали његових деформисаних прстију и његових ,,кокаваца у слепоочнице’’.
Ђура Илић, професор, постављен је 16. септембра 1889. године у лесковачку Гимназију, а премештен у Врање 1. маја 1895. предавао је ботанику, зоологију и немачки језик. Рођен је у Панчеву, а природне науке студирао је у Прагу. Дипломирао је на универзитету 1881. године, а потом пребачен у Србију. Професорски испит је положио у Београду 1892. а тема рада је била ,,Змије у Србији, њихов живот и развитак и њине разлике’’. Бавио се проучавањем флоре и фауне у врањском округу и томе показао значајне резултате. Бугари су га стрељали као родољуба српског 1916. године негде око Сурдулице где су га нашли на прикупљању биљака и гмизаваца за своја научна истраживања.
Коста Ивковић, професор и директор школе. За директора Гимназије у Лесковцу изабран је премештањем 1. септембра 1894. године из Ниша, где је поново враћен 21. октобра 1897. године. Ивковић је краљев народни посланик. Биран је за одборника општине у Лесковцу 1895. године. У лесковачкој Гимназији формирао је Фонд сиромашних ученика, а у дворишту школе установио је и засадио велики школски парк. У школи је установио и ђачку књижницу и написао правила за управљање књижицом.
После буне наставника у Лесковцу 1897. године, Ивковић је постављен за директора Велике гимназије краља Милана у Нишу. Ивковић је све оптужбе које су професори упућивали на његову аресу одбио; признаје да је у школи завладао неред, али је то правдао тиме што је дуже времена остајао у Народној скупштини, па је његов заменик Витковић одиста допустио појаву анархичности у школи, па чак и појаву мита и боемисања професора по кафанама. У прво време у Народној скупштини Ивковић је гласао за чисто мушке гимназије, без женске деце, али је касније, када је упорно тражио да се у лесковачкој Гимназији отворе V и VII разред и то реалке, тражио да се изузетно за новоослобођене крајеве одобри ученицама упис у гимназије. Но његова молба није прихваћена, јер је министар просвете од раније планирао затварање Гимназије у Лесковцу. Ивковић је рођен у Сакулама код Зрењанина, 16. августа 1854. године, а математичке науке је студирао у Прагу. Године 1878. је пребегао у Србију и учествовао је у српско-турском рату 1878. године као добровољац. Био је секретар српске војне управе у Ћустендилу. После мајског преврата 1903. године као напредњак је пензионисан. Умро је  1910. године, 22. јануара, у Књажевцу, где је живео као пензионер. Написао је књижицу ,,Српска гимназија у XIX веку’’ и са чешког језика превео књигу ,,За слободу’’ од Јана Холчека.
Трандафил Коцић, ђакон, предавао је хришћанску науку, хонорарно, прво у Приватној женској, а потом у Државној гимназији од 19. марта 1913. до бугарске и немачке окупације Лесковца 1915. године. Повлачио се са српском војском до Призрена. Одатле је враћен кући. Бугари су га стрељали 1916. године као родољуба и члана Националног друштва у Лесковцу.
Павле Лотић, професор, у лесковачкој Гимназији је од 14. новембра 1893. до 8. септембра 1894. године. Професорски испит је полагао 1894. године. Предавао је српски језик, историју Срба и немачки језик. Био је 1894. године министров изасланик за ревизију школа у Јабланичком срезу. Када је суспендован поводом резолуције Радоја Домановића, рекао је у Нишу: ,,Нисам био на скупштини, али бих гласао за резолуцију’’.
Милан Мајзнер, професор. У лесковачкој Гимназији предавао је српски језик, историју и музику. Једно време је хоровођа ,,Бранка’’. Студирао је класичну филологију и конкурисао за универзитетског предавача, али у томе није успео.
Михаило Марковић, професор и директор школе. У лесковачкој Гимназији је од 17. септембра 1912. до окупације Лесковца. Тада је имао 27 година службе у просвети. Он је обавио спајање државне и приватне гимназије, а успео је да у Лесковцу отвори 1913. године још V и VI разред. После ослобођења је поново у Лесковцу у својству директора Гимназије.
Светислав Матић, професор и директор школе у Лесковцу је од 17. септембра 1911. до јесени 1912. године, када је предао директорску дужност. Био је бесплатни управитељ Приватне женске гимназије. Иначе је познат као писац уџбеника зоологије. У Народној библиотеци у Београду радио је на каталогизацији рукописа.
Ћира Милић, професор, дошао је у Лесковац из Јагодине 3. септембра 1907. године, а премештен је у Ужице 31. децембра 1908. године. Предавао је српски језик и земљопис. Учествовао је у Лесковцу у покушају организовања аматерског позоришта и градске читаонице са библиотеком.
Милош Милојевић, професор и директор школе. Постављен је за директора Гимназије у Лесковцу 2. септембра 1881. године и на тој дужности остао је све до 2. октобра 1890. године, када је премештен за Београд. Рођен је 1842. године у Црној Бари, у Мачви. По завршетку велике гимназије, студирао је право у Београду, а после завршетка правних наука, наставља студирање словенске филологије са књижевношћу и руским језиком у Москви и историјске науке у Немачкој. Милојевић је све испите на овим катедрама давао са одличним успехом. Као студент је постао члан Имперасторског друштва љубитеља јестаственог знања и члан Антрополошког и археолошког одсека академије у Москви. У Србији је судски чиновник, гимназијски професор и најзад од 1874. године управитељ другог одељења страначке богословије у Београду и са тог положаја долази у Лесковац. Посветио се просветитељском раду у српским областима под Турцима. Године 1891. путовао је илегално по Старој Србији, прикупљао народне умотворине, обављао описе старина, испитивао стања школства у Старој Србији и Макеоднији. Од 1879. године је краљев народни посланик и истакнути првак Либералне странке. У Лесковцу је, поред службе народног посланика, председник и оснивач пододбора друштва Св. Саве, Стрељачке дружине, пододбора Црвеног крста, један од покретача часописа ,,Братство’’, управитељ Привредног завода у Лесковцу, организатор пребацивања српских књига свих врста на бугарску и турску територију, достављач разних новинских пошиљки Србије устаницима на турској територији, достављач награда тамошњим српским учитељима, итд.
Члан је Српског ученог друштва и дописни члан САНУ. Биран је за предавача руског језика на Великој школи. У оба српско-турска рата је командант устаничких одреда у биткама на ибарском и дежевском ратишту. Имао је чин активног мајора српске војске у резерви. Одликован је низом одликовања међу којима и орденом Таковског устанка II и V реда, орденом Белог орла, Медаљом за храброст, итд. У Лесковцу је радио на одржавању певачког друштва ,,Бранко’’, часописа ,,Црквени гласник’’ у коме је сарађивао и општем народном просвећивању гонећи без милости ,,кафанске и туђе песме’’, туђе књиге, нарочито оне ,,из Бугарске’’ и слично. И поред свих дужности, обавеза и болести, која га је стезала са последицама сушења руке и тешке астме, Милојевић је у школи задржао наставу српског језика у два старија разреда. Он је у школи формирао дружину која је сваке седмице давала читаве приредбе. Био је изузетно вредан пажње подухват који је имао сврху и да ученике увежбава у писању радова и вештини рецитовања, говорништва и певања народних песама. У наставничком колективу је био тактичан и мудар. За десет година колико је био старешина ове школе, у њој се није појавио ниједан кофликт међу наставницима. Једино му се десила ђачка буна против отпуштања наставника Јована Николића. Ђаци су написали краљу молбу да помилује њиховог професора и краљу је лично предали када је овај долазио у Лесковац 1882. године. Са старешинском бригом, Милојевић је буну стишао на тај начин што је два ученика искључио са предавања са правом полагања разредних испита у јуну исте године. Истерани ђаци били су одлични ученици и ванредни испит им није задавао бригу. Оба ученика су изгубили и благодејање. То им се није могло надокнадити. Један од тих ученика је био Прока Биволаревић, касније пуковник српске војске, који је погинуо у свом шатору од грома на српско-бугарском ратишту 1913. године.
Милојевић је написао и издао већи број књига. Стално је сарађивао у часописима СУД, ГИЧ, ,,Братство’’, ,,Црквеном гласнику’’ итд. Издао је и две књиге наодних песама и две књиге својих путописа по Турској и Србији. Издао је и ,,Житије Свете Петке српске’’. Своју прву књигу Тодор Станковић, познати ниши устаник и родољуб посветио је Милојевићу овим речима: Теби највиђенији родољубе,/ Теби највећи народни учитељу и просветитељу свога времена,/ Теби који си живом речју, пером и мачем непрекидно и неуморно кроз цео свој живот србовао,/ Теби велики Србине, теби Милошу С. Милојевићу посвећујем ову књижицу, коју писах идући стопама твојим’’. Тим речима Тодора Станковића и устаника могу се приписати и речи љубави свих Нишлија.
Лесковчани су своју Споменицу поводом педесет година од ослобођења Лесковца 1928. године такође посветили Милојевићу речима: ,,Највећем националном раднику у овим крајевима пре и после ослобођења, Милошу С. Милојевићу, професору и књижевнику’’.
Светозар Милосављевић, професор. Као радикала, министар просвете премешта га са дужности директора београдске Велике гимназије у Лесковац 15. маја 1882. године по потреби службе. Иако није дошао на дужност у Лесковац, примио је плату за те месеце. Тим поводом, Милосаваљевић, каснији министар у радикалској влади, написао је министру: ,,Ја се по вашем налогу премештам од директора велике београдске гимназије за предавача ниже Гимназије у Лесковац по потреби службе. Пошто сам убеђен да је тај премештај учињен не с тога што је захтевао интерес школе и наставе или што сам починио какве кривице већ из сасвим других мотива које нисам рад овде именовати и пошто се тиме јавно и на најочигледнији начин омаловажавам и понижавам, а ја нисам вољан то трепети, то подносим оставку на државну службу, с уверењем да сам 13 година вршио професорску службу поштено и савесно а тако исто и остале послове које су ми поверавани.’’
Властимир Милутиновић, суплент, дошао је из Београда и постављен је за предавача немачког и српског језика у лесковачкој Гимназији, 23. новембра 1913. године. По потреби службе. У Лесковцу је прихваћен хладно, а поверено му је најраспусније одељење са 50 ученика. Био је то четврти разред у коме је био и велики број ученика са школским казнама. Ту одлуку је прихватио храбро, јер је, почетник – предавач Четврте гимназије већ стекао извесно искуство у раду са ученицима. Забранио је ученицима да устају при уласку и изласку наставника из учионице. Поништио је све ученичке казне и оправдао све неоправдане изостанке.
Јован Николић, предавач. Као дипломирани студент Духовне академије у Русији и слушалац историјских наука у Бечу, постављен је 11. августа 1881. године за предавача хришћанске науке у лесковачкој Гимназији. Био је присталица идеје Светозара Марковића, а најжешће га је оптуживао Лука Дожудић. Тврдио је да Николић учи ђаке непослушности. Николић је, пак, говорио да Дожудић као поп за време великог поста једе кријући месо печено, ,,вадећи га у кафани из џепа мантије’’.
Риста Николић, професор и директор. У лесковачкој Гимназији је од 1. октобра 1892. до 1. марта 1892. године, када је премештен у врањску Гимназију. Предавао је српски језик и историју. Запамћен је његов савет слабијим ученицима: ,,Тражи од Бога већу памет!’’
Петар Ј. Петровић, професор. Био је предавач српског језика у лесковачкој Гимназији од 1. септембра 1894. до 17. октобра 1896. године када је премештен у Београд за писара Министарства просвете. Поново је у лесковачкој Гимназији од 1. септембра 1904. до 2. септембра 1905. године. Рођен је у Сомбору 1860. године.  Петровић је писао драме и песме. Звали су га ,,Његош мали’’, што је имао исто име и презиме и што је певао песме као и велики црногорски песник. Учесвовао је у формирању градског аматерског позоришта у Лесковцу са Милутином Витковићем, као што је у Нишу, опет са Витковићем, радио на обнови тамошњег грађанског позоришта ,,Синђелић’’.
Јосиф Подградски, предавач. Године 1883. побегао у Србију из Аустроугарске и 11. маја исте године постављен за предавача немачког језика где остаје до јануара 1888. када је премештен у Београд. Подградски је Словак, католик. У Лесковцу је примио православну веру са целом породицом у којој су били жена и пет ћерки. Замењивао је директора школе Милоша Милојевића. Писао је чланке у ,,Црквеном гласнику’’ у Лесковцу, а на словачки језик превео је,,Хасанагиницу’’, а сам је написао драму ,,Лепосава’’.
Аврам Поповић, суплент. Као дечак пребегао је из Турске (Вучитрнска нахија) у Србију, у којој завршава гимназију у Нишу и Филолошки факултет у Београду. У Лесковцу је од 2. септембра 1905. до 19. септембра 1909. године када је премештен у Ниш. Тада је имао пет година службе и професорски испит није положио, што су му просветни органи замерали. Рођен је у селу испод Копаоника, на турској територији. Оженио се ћерком Стевче Михајловића и са њом имао два сина од којих је Владета био оснивач Катедре енглеског језика на Београдском универзитету 1920. године.
Поповић је предавао српски језик, а написао је више књига и радова од којих су познати ,,Горки Ибар’’, ,,Устанак у Ибру на Копаонику 1804’’, ,,Врх Лаба – Беласица и жупа Врховина у средњем велу’’,,,Гаврило Смиљанић, писар Карађорђев 1806-1813.’’ итд. После ослобођења 1918. године, Аврам Поповић је био директор Гимназије у Косовској Митровици.
Мирко Поповић, студент, постављен је 21. новембра 1887. године за суплента. Године 1892 (28. октобра) премештен је у Зајечар, па у Ниш, 23. октобра 1895. године, одакле 1897. године долази у Лесковац за директора школе и по потреби службе.
Поповић је рођен у Товарнику, у Срему, 1865. године. Природно-математичке науке студирао је у Грацу и Бечу. У Лесковцу се оженио ћерком Михајла Ђуровића, бившег директора лесковачке Гимназије 1879. и 1880. године. Са њом је имао две ћерке. У недостатку наставника певања, сам Поповић води школски хор. Једно време је и председник певачког друштва ,,Бранко’’. Ценећи тај његов рад, лесковачка Саборна црква га уписује за добротвора Фонда сиромашних ученика Гимназије у Лесковцу. Поповић је министров надзорник основних школа у Нишу. Умро је у Београду 1936. године.
Александар Пржић, учитељ вештина IV класе. Постављен 1904. године и остао у Лесковцу све до 1915. године када су га Бугари стрељали у Сурдулици. Имао је 66 година. У Лесковцу је формирао курс за слушање немачког језика. Заједно са супругом, Лесковчанком учитељицом, добротовор је Певачке дружине ,,Бранко’’, а помагао је и ђачки лист ,,Напредак’’. Као уметник радио је само диплому ,,Бранко’’. Од других уметнички радова није запамћено да их је било. Његов син је др Илија Пржић, познати правник и професор београдског Правног факултета.
Миленко Ранчић, предавач, први је наставник који је дошао у Лесковац и који је започео организационе радње отварања гимназије до доласка М. Жујовића. У Лесковац је дошао августа 1879. године. Обавио је први упис ученика и извршио прве пријемне испите. Рад је обављао у основној школи званој ,,Ча Митина школа’’. Био је прво учитељ у Тополи, а после је ванредно завршио филозофски факултет. Предавао је српски језик, који му је био струка и по потреби, земљопис и немачки језик. Из Лесковца је премештен у Крагујевац 1882. године, где остаје све до 1898. године када је отпуштен из државне службе пошто ни до тада није положио професорски испит. Касније је службовао у Архиву Србије до коначног пензионисања 1908. године.
Михајло Рувидић, суплент, постављен је 28. децембра 1879. године, премештен у Лозницу 27. јануара 1881. године. Рувидић је рођен у селу Липолисић у Мачви. Као ученик Учитељске школе у Крагујевцу избачен је јер је био учесник познате Ђачке буне, која је била надахнута идејама Светозара Марковића. Рувидић потом одлази у Немачку где је у Цириху и Лајпцигу студирао природне науке.
Милан Свирчевић, професор, политички емигран из Аустроугарске. У Србију је пребегао 1881. године, примио српско поданство и био постављен за предавача у лесковачкој Гимназији 27. октобра 1882. године. Наредне године иде на лечење у Београд, а 1884. године, 7. августа, доживљава нервни слом и напушта државну службу.
Александар Станојевић, професор и директор. У лесковачкој Гимназији је од 12. септембра 1909. до 12. октобра 1911. године. Станојевић је студирао природне науке. Писао је уџбенике хемије са минералогијом и геологијом, коју је употребљавао у настави. Станојевић је члан Главног просветног савета и Професорског друштва.
Милутин Татић, предавач, рођен је у Новом Саду 1856. године. Студирао је географију, геологију и историју у Прагу и Бечу. У Србију је пребегао 1881. године. У лесковачкој Гимназији је од 22. септембра 1882. а 1890. по молби премештен је у Београд ,,да би био што ближи својима’’. Наредне године је по молби премештен у Лесковац ,,где се окућио’’. Татић је један од оснивача и стални хоровођа певачког друштва ,,Бранко’’.
Јеротије Топаловић, професор и директор. У Лесковцу је од 3. семтембра 1907. до 10. септембра 1909. године. Топаловић је био и директор Приватне гимназије за женску децу у Лесковцу што су били и остали директори од 1907. до 1912. године. Поред Приватне гимназије, Топаловић је покретач у Лесковцу 1907. године Вечерње занатлијске школе. Био је резервни официр и председник гимнастичког друштва ,,Душан Силни’’ у Лесковцу. Студирао је математичке науке, а професорски испит је положио после четири године од завршетка студија.
Живојин Хаџић, професор и директор, био је претходно окружни и школски надзорник округа врањског, па директор Гимназије у Лесковцу од 8. марта 1903. до 1906. године, када је разрешен дужности. Хаџић је студирао природне науке, а 1894. године положио је професорски испит. У школи је предавао физику, хемију и јестаственицу. Погинуо је 20. јула 1913. године од бугарске артиљерије као командант чете на Кочану.
Ђорђе Цветковић, професор од 5. септембра 1906. до 20. септембра 1909. године. У школи замењује Хаџића на дужности директора. Предавао је математику, физику и зоологију. Студирао је природне науке.[1]
Светозар Цветковић, суплент, предавао је математику од 24. јуна 1903. до 17. марта 1905. године, када је премештен у Врање. Био је добар математичар, али је замуцкивао и када је изговарао ,,ма..ма…т…ка’’. Ђаци су то тумачили да им псује мајку.
Стева Чутурило, учитељ језика. Из Крагујевца је Чутурило премештен у Лесковац 20. јануара 1889. године, а у Лесковцу је од 11. септембра 1889. године дао оставку на државну службу због чега је кажњен петнаестодневном платом.[2] Писао је уџбенике и његов Буквар је дуго био у нашим школама у употреби.[3]
[1] Цветковић је упао ноћу у стан Горче Младеновића, због његове ћерке, у коју се био заљубио. Скандал је заташкан и заљубљени Цветковић није био кажњен.
[2] Чутурило је био на челу лесковачке делегације 1889. године која је ишла у Београд на честитање новом краљу приликом доласка на престо.
[3] Радош Требјешанин, аутор опширног чланка у Лесковачком зборнику о наставницима лесковачке Гимназије 1879-1979. године наводи да су датуми по старом календару, у облику као у изворним документима. Поред школске администрације Гимназије, извор је проналазио и у Архиву Србије, Фонду Министарства просвете, Просветном гласнику од 1881-1918, Календару – шематизми Кнежевине до 1882. и потом Краљевине Србије до 1918. године, часопису Наставник од 1887. до 1918. године, у годишњим извештајима Гимназије у Лесковцу од 1895-1914. године, досиеима наставника, али у дневној штампи, периодичној публикацији итд. Требјешанин наводу да има и мешања звања наставника. То је зато што је све до 1898. године у школи постојало звање предавач поред звања професор. Посебно је било звање учитеља језика и вештина. Напоредо је фигурирало и звање наставник, као опште и за предавача, професора и учитеља. Уводи се звање суплент које траје до положеног професорског испита када се стиче звање професор.

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor