Dr Nataša Dimitrijević: “Ništa se nije promenilo, priča iz čekaonice

Loading

LESKOVAC. – Radna je nedelja. Veče je. Sedim u čekaonici u Domu zdravlja i primećujem da, iako sam odavno bila, ništa se nije promenilo.

  • Ako ste pomislili na gužvu, red i čekanje, nije to u pitanju. Čekati se mora. Treba biti strpljiv i poštovati red i rad lekara. Iako smo narod koji je navikao da kritikuje gotovo svaku profesiju, lekarska je možda i najomraženiji u Srbiji. Kao i u svakoj profesiji, mesta uvek ima kako za pohvalu tako i za kritiku. Ali tako je u svim našim institucijama.
  • Posmatram okolo, ne nalazim na kakvu lošu sliku niti stičem loš utisak. Naprotiv! Moja lekarka je izuzetna žena. Sto kažu ljudi, poznaje svoj posao.
  • Smeta mi nešto drugo. Ono na šta smo navikli da viđamo po javnin institucijama i što, na žalost, smatramo normalnim.
  • Kako je gotovo kraj radnog vremena, žena koja obavlja poslove čišćenja i održavanja prostorija (nećete mi zameriti ako kažem čistačica), namrgođeno i osvajački pronosi kofu sa metlom, sa jednog kraja prostorije na drugi. U čekaonici je tišina, napolju se mrak već odavno spustio, a bolnička svetla polagano doziraju sliku naše realnosti. Čuju se samo njeni koraci, ovde-onde čuje se glasni šut stopalom u vrata i po koji šut u kofu sa vodom.
  • Kao kada ste nestašno dete, a majka ljutito čisti za vama uz primetno, neverbalno negodovanje. Tako i sada. Oseća se neka naelektrisana energija, neki loš vajb, koji se emituje iz njenih ruku i nogu. Približava nam se sa kofom i prljava voda se leluja iz nje. Primećujem kako jedna žena podiže svoja stopala ne bi li joj dopustila da spere pod ispod nje. Poslušno dete, pomislim.
  • Čistačica ćuti, ali kao da joj čitam misli. Gunđa u sebi zašto lekari imaju veću platu od nje kada ona obavlja mbogo teže i prljavije poslove.
  • I to je naša stvarnost. Prvo jedva dočepaju posla, a potom proklinju dan kada su se zaposlili. I večito ostaju sa pitanjem u glavi, zašto bi poštovali autoritet kada njih niko ne pošuje. I zašto ostali imaju veću platu. I kako se znao red u Titovo vreme… A to je vreme daleko od idealnog.
  • I niko prst na čelo da stavi. Da zasuče rukave i krene iz početka. Da sebe učini boljim, kvalitetnijim i korisnijim članom društva. Da poštuje svoj i tuđi rad.
  • Recimo, za početak, da se nasmeši. Dovoljno pristojno. Ljubazno. Ne previše. Onako kako svaka poslovnost zahteva. Bez psovki, šutiranja vrata i ostalih pratećih prostačkih elemenata. Ako je to, u ovoj zemlji, ikako moguće.

 

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

%d bloggers like this: