Ogledalo vremena: Jovan Dimitrijević, pisac: “Morska priča”

Loading

Морска прича. – Данашњи дан је одисао папреношћу. Толико је било топло да је човек морао ући у воду ако би желео да се намокри. У првим јутарњим сатима, силаском до обале мора закључио сам да нисам био највреднији. Плажа је већ била добро посећена. Прошао сам поред лежећих прилика, које су на сунцу увелико пекле своја недужна тела и зашао у слабо посећен део плаже. У ствари, ту где сам се припремао да скинем све са себе, никог осим мене није ни било. Песак је већ пружао довољну количину топлоте која је нарочито погодовала мојој изарченој кичми. Лешкарио сам и сунчао се, не обраћајући много пажње на околину. У далеку солунску луку упловио је један брод. У следећих пола сата слушао сам мелодију таласа који су се обијали о стене на обали. Онда је у мој видокруг упловила једна госпођа, која је најпре снимила околину, одабрала место у мојој непосредној близини и са себе стресла оно мало крпа, у намери да осунча сваки део свога тела. Убрзо смо остварили визуелни а потом и аудитивни контакт. Како су нам се животна интересовања преклапала, имали смо о чему разговарати током наредна два и по сата.
Вечерње сате користим за шетњу по граду. Волим да студиозно посматрам и анализирам понашање људи. Та врста забаве ми је једнака гледању филма у којем има хорора, комедије, трагедије, акције, мистерије, фантастике…
Навукао сам мајицу преко главе, обукао неке устесне бермуде и крочио на шетајућу површину. Тако дотеран, у врло пријатној приморској атмосфери, промичем поред изложених лажипара и уличних свирача. На сваком кораку наилазим на ресторане отвореног типа где посетиоци у своја грла трпају триглицериде, холестерол, шећер, алкохол и остале гастрономске задовољштине, углавном салату токсина. У свом том неартикулисаном сазвучју, иза себе одједном чујем нечије обраћање, уз осећај да је упућено мени.
– Добро вече.
Окренуо сам се и угледао непознато лице које је гледало у мене и поновило:
– Добро вече, како сте?
– Добро вече, Но… да ли се познајемо од некуд?
– Наравно, познајемо се. Пар преподневних сати смо провели заједно на плажи.
– О, госпођо, извините, ви сте сада обучени па вас нисам одмах препознао.
– Ја сам вас одмах препознала.
– Како вам то полази за руком?
– За руком не али за оком полази, још како.
– Откријте ми тајну, молим вас.
– Нема тајне. Како на плажи тако и овде, запазила сам вас, ви сте по читавом телу тако шланг!

Jovan Dimitrijević, pisac: “Kočebarski”, treća zbirka priča pred čitaocima

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor