После краћег времена, тачније након пет дана враћам се песми БЕЗ БЕЛЕГА, СВЕТОЛИКА СТАНКОВИЋА из разлога што је свеобухватно изразила судбину МОРАВЦА који је у тешким тренутцима носио највећи терет радног и ратног опстанка Србије а када тескобе прођу и када треба да то буде препознато то се не дешава, јер све те успехе и славу присвоје ДИНАРЦИ!
Е, Светолик Станковић је то увидео и користећи свој таленат,интуицију и свој специфичан склоп неког који моравац али са брда а са брда је ипак видик шири!
Зато бих позвао јужносрбијанске песнике који су удружени у клуб Глубочица и Групи поезије 016 и интелектуалце и новинаре југа Србије да бар је причитају.’Сматрам да само 23 људи примети једну овако антологијску песми несхватљивим и тужним догађајем!
Изнео бих једно моје искуство од пре годину дана из Лебана, када сам за време Парадајз феста изложио моју најновију збирку поезије поред неких педесетак излагача разних производа и умотворина.
За два дана и ноћи поред мене је продефиловало неколико хиљада људи из Лебана и других места југа па и шире Србије, само сам продао једну књигу а нисам доживео да је ико пришао и бар прелистао књигу.Напоменуо бих чињеницу да сам ја десет година предава математику у лебанској гимназији и да ме многи људи познају а многима сам био и професор!
Питам се колико људи нашег југа Србије уопште чита ако не књиге а и објаве на интернету попут ове објаве великог писца Србије Светолика Станковића! Питам се Quo vadis моја Србијо!
%
Б Е З Б Е Л Е Г А
Не куните нас свете сени
Предака јужносрбијанских
Што о вама не знамо ништа
Вековима ‘артија и перо
Бејаху далеко од нас
Од записивања зазирасмо
Вазда и једнако се бојећи
Да је то обична беспослица
Работа доконих и сумњивих
У дослуху са силама нечастивим
Док су други народи писали
Своју историју, ваздизали себе
Победе славили, о поразима лагали
Ми се скривасмо од туђина
Његовога мача, коца и вешала
Тражили места главама
Нашим и нејачи наше
Усрдно молисмо Свевишњег
Да синове до рала подигнемо
Кћери на огњишту судњем удомимо
Најпосле одлазисмо са овога света
У тврду и недајну прљушу нашу
На вечни починак, једино добро
На усудном нам земљином шару
Прах костију помешан са земљом
Заплови васељеном у вечност
Измирених рачуна са небом
И свима који остадоше иза нас
Осим са убицама нашим
Вазда нам остајаху дужни
А ми им праштасмо
Не знајући да ће све поновити
Са последњим груменима земље
Која нас покри на вјеки вјекова
Нестајасмо као да нас није било
Без знака и белега, речи помена
Историја није марила за нас
Епска нас поезија заобилазила
Јунаштва нам заборав покри
Гинусмо кад је требало
Много више но што се морало
Не марисмо за ордењем
Ни јуначким песмама о нама
Вазда смо другима уступали
Славу победа и јунаштва
Туђе смо груди ордењем китили
Кобна је то грешка наша
Заблуда коју никако да схватимо
Усуд са којим се рађамо и умиремо
Такви смо ми Јужносрбијанци, свилки
Да дајемо Богу божје, цару царево
Вазда остајући кратких рукава
