Дејан Ђорђевић
НАГРАДЕ С’М ВОЛЕЈА КО ДРОГУ
Узимам ги једампут годишње
к’д за песму, к’д за неку причу
с’д ги имам ко к’д роде вишње
време сушно, а оне претичу.
Седим т’кој у голему собу
наређам ги ко у шерпу ћувте
па си мислим, куде ћу с’ овуј робу
вреднос нема, ал’ је дошла мувте.
Да продавам, вајду нејћу видим
да ги бацам, греота од Бога
да поклањам, и ја се постидим
не знам шта ћу, живота ми мога.
С’д тек видим к’ква ми је грешка
цел живот с’м на њи кидисаја
ви не знате, тој је борба тешка
исто ми је ко да с’м ги краја.
Трчаја с’м, молија, дворија
разни жири, бајна удружења
док ги нес’м сви њи намолија
преживе си разна понижења.
Не је л’ко, и стра те увати
с’ другу страну, они те прозивав
па си мислиш: колко да ви платим!
с’м да те у уста не узимав.
Кво да радим, неје ми се дало
трчаја с’м да постигнем славу
с’д тек видим, неје ми требало
могаја с’м да изгубим главу.
Еве, с’д с’м у гроб с једну ногу
све признајем па нек ми се суди
награде с’м волеја ко дрогу
казујем ви ко на браћу, људи!
Дејан Ђорђевић
