Столе Лејка је лажан лик. Измислио га је Зоран Јовановић да кобајаги пију у кафани и засмејавају народ. Лејка је Зоран и дилује књигу, а наручује се путем мејла stolelejka69@gmail.com
Његово правило је – ја па ја. Од оца са малим ја па ја и мајке тастатуре, родио се Столе Лејка. Копиљак и недоношче, двострука личност. Овако о својој новој књизи препуној хумора „Вика ме Лејка“, говори њен аутор Зоран Јовановић из Лесковца.
Књига је заправо збирка одабраних прича на локаланом дијалекту, прича које је Јовановић објављивао на свом Фејсбук профилу. Главни лик Столе Лејка је, наравно, измишљени лик, али читаоци који су помно пратили његове досетке, „животне мудрости“ и догодовштине дуго су веровали да је реч о стварном лику, о Јовановићем другу или комшији.
„То је привукло пажњу неких људи, углавном женског пола, па су уследила питања о Лејки у смислу – ко је одакле је, могу ли да га упознају и слично, па сам једног дана буквално био приморан да напишем да је реч о измишљеном лику“, прича Јовановић за Југмедиу.
Столе Лејку срешћете у кафани, уз „ћебапчике, моче и винце“ где се у друштву са аутором бави свакојаким темама.
„Е, Зоћо, Зоћо…. (Зоран Јовановић, п. н), теби ти до зајебанцију а ја се осећам ко југо из 1986.годину“, један је од дијалога.
Лејка је, пише аутор, отишао. „Ипак, не бринем за њега. На растанку ми је рекао: „Ћу се врнем“
Столе Лејка и аутор ћаскају и пребиру по својим мукама и поред казана за печење ракије, на утакмицама уз СМС поруке, на пијаци, па опет у кафани, где је Лејка „стручњак“ за „Толстојевског“, политику, али и за жене.
„Лејка је нестао као вентил моје душе, као потреба да своје мисли ослободим свакојаких глупости у стварном животу“, објашњава Јовановић.
А колико је тај вентил, тај разговор с алтер егоом био потребан аутору види се из самих прича: „Откачи ме Столе Лејка за јутарњу кафу с ракијицу. Три дана га викам а он све се вади на неке обавезе. Јебем ли га, навико се некако на њега па дан дође отпразан ако не прочешљам с њега, уз кафу, све“.
Ово је четврта по реду књига Зорана Јовановића. Претходно је објавио књигу сатире и две књиге афоризама. Јовановић је дипломирани економиста и сарадник Југмедие, која је помогла штампање књиге „Вика ме Лејка“.
Зоран М. Јовановић рођен је новембра 1969. године, ради у Пошти Србије. По струци магистар економских наука од 2010. године, писањем се бави од 2006. године. Рад мр Зорана Јовановића опширно је представљен у студијама Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2015) и „Лесковачки – трагови и трагања“, друго издање (Лесковац 2016).
Јовановић је добитник бројних награда. Овде наводимо само неке од њих:
Награђен на конкурсима за поезију:
- у Суботици 2009. на конкурсу књижевног клуба Иродалми НАГРАДА за песму на тему Вино-Боеми-Роми,
- конкурсу УСКОР-а „Драган Жигић“ године ПРВА НАГРАДА за поезију
- На конкурсу „Јадарски Одисеј“ издавачке куће Поета, специјална награда за родољубиву поезију 2013. год.
- на конкурсу књ. Клуба Соколово Перо, у Соко Бањи 2013. године, трећа награда
- на конкурсу у књ. Клуба Душан Матић у Ћуприји 2013. год. награђен повељом „Бата Ждерић“ за песму написану у глоси.
- Фестивал поезије у Барајеву 2014. године – друга награда за љубавну поезију
- УСКОР, 2014, Београд – специјална похвала
на конкурсима за афоризме
– на конкурсу „Милован Илић Минимакс“ у Новом Саду, 3. награда, 2011. и 2013. године
– на конкурсу „Оловко не ћути у Барајеву“ 2011. године 1. награда и 2012.год. 3. награда
– на конкурсу КК „Душан Матић“ у Ћуприји за 2012. годину 1. награда
– Сатирична позорница Жикишон 2014. Параћин – специјална награда „Зоран Матић-Мазос“ за афоризиам који најбоље описује карикатуру Зорана Матића Мазоса
– Сатирична позорница Жикишон 2015. Параћин – специјална награда „Зоран Матић-Мазос“ за афоризиам који најбоље описује карикатуру Николе Оташа
на конкурсу за кратку причу:
- у Лесковцу 2010. гoдине на конкурсу удружења писаца Лесковца, „Вукашин Цонић“ друга награда
- У Београду, 2014. године на конкурсу књ. Клуба Мала Птица, прва награда
На песничким маратонима и сусретима песника
– друго место по оцени жирија публике на песничким сусретима у Алексинцу 2012. и
– треће место по оцени жирија публике на Поетској позорници у Ћуприји 2012., 2014. и 2015. године.
На међународним књижевним манифестацијама
- Специјална награда, Караманови Поетски Средби, Радовиш, Македонија 2012. године
– Платинасти афоризам,
– најизазовнији афоризам,
– најдуховитија сатирична прича и
– најдуховитија сатирична песма. Мркоњић Град, Република Српска, 2014. година,
Похваљене су кратке приче и песме послате на конкурсе у Приједору, Барајеву, Коњуху, Апатину, Мркоњић Граду, Ћуприји, Житишту, Вршцу, Власотинцу, Трстенику, Нишу,
Песме и приче објављиване су у стотинак зборника радова и антологија поезије и афоризама:
један од аутора заступљених у збиркама поезије више аутора „Први пут“,“Љубавни рецеПат“, „Ветрењача“ „За мирис Божура“ и „Окретање Точка“ у издању Културног центра Крушевац, у часопису за књижевност, уметност и културу „Помак““Наше Стварање“ и недељнику „Наша Реч“ из Лесковца, часопису Поезија СРБ из Крушевца, као и на неколико интернет сајтова. Један од уредника специјализованог часописа за поезију ПоезијаСРБ.
Приче, песме и афоризми објављиване су у електронским часописима за политичку сатиру „Жикишон“ у Србији и сарајевском „МаксМинус-у“ као и у издању овог часописа за Швајцарску.
ЗОРАН ЈОВАНОВИЋ: ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ
ЗАЛАЗАК
Са ивице стене
ослушкујем дах ветра
тражећи у њему
ехо твог гласа.
Од ветра, наста олуја.
Са ивице стене
гледам залазак сунца
тражећи у њему
сјај твојих очију.
Сунце је зашло у море суза.
БОЛ
Бол
која прати
мој промашени живот
изазива дрхтаје у мени
док шетам
кроз шуму сенки
тражећи своју
изгубљену душу
ТЕЛЕФОН
Целе сам ноћи
грлио телефон.
И Твоју слику у њему.
Спавао ми је
на грудима
баш као некада ти.
Тек пред зору
ставио сам га под јастук.
Да ме пробуди
еко Твог гласа.
ПОСЕБНА
Знао сам да је посебна
од тренутка
кад су ме
таласи мирисне косе
бацили у дубину
њених очију
а ја
борећи се са олујом
остао насукан
на њене груди.
Удахнуо сам дубоко
и заронио у машту.
Још будан сањам.
ЉУБАВ
На танкој линији
између
пожуде и греха
снашао сам се
као играч на жици.
Раширио сам руке
и привио је на груди.
Остало нека се
зове љубав.
КРАЈ
Једном,
у сутон,
одјахаћу
у правцу сунца.
Часно
и чистог срца
затворићу
врата сећања
и покуцати
на капију наде.
Трагове прошлости
обрисаће олује
које
остављам за собом
ОДБРАНА
Браним се
од себе.
Зидине
стиховима дижем.
душу у окове
везујем.
Да трајеш!
ТРОЈА
Изједа ме
црв сумње
Душа
к’о црна рупа
а у њој
Ти.
Растеш!
Троја је,
изнутра,
пала.
ПРСТЕН
Од рајнског залта
сковаше прстен
да светом господаре!
Украо бих га
Нибелунзима
или из руку
Волкану отео
да ни све Валкире
не би могле
да ме спрече.
У Сумраку богова
спалио бих Валхалу
само да прстен
ставим на руку
прелепе Фреје.
Ако већ влада
мојим срцем
нека и свет
под ноге стави.
