ЛЕСКОВАЦ – На свом ФБ Светолик Станковић, познати лесковачки књижевник, објавио је уводни део свог новог романа “Сизиф између Буњина и Хесеа“, чије је писање, како је навео, управо завршио. Објављујемо уводник:
„Тог 28. 8. 81. рано ујутру почео сам самом себи да пишем писмо које, ево, ни данас 7. 9. 1982, никако да завршим’’. Уводна реченица из књиге Александра Вуча, ФРАГМЕНТИ.
Записао сам на маргинама: ‘’Потребно је понекад написати писмо себи’’. Тим пре што Вучо, већ на следећој страни, наставља : ‘’Све чешће мислим, али не више о било чему другом осим о самом себи. То старост узима маха у мојим мислима’’.
Мој запис датира с краја 1986. године. После тридесет година случајно сам, листајући ФРАГМЕНТЕ, наишао на њега. Да ли случајно? Шта ме је те вечери навело да узмем Вучову књигу, из гомиле од неколико стотина других и најпре уочим мој кратки запис о томе да је потребно понекад написати писмо себи?
Одавно сам престао да верујем у случај. Биће да је у питању она друга Вучова реченица, у којој каже да све више мисли о самом себи, и да ‘’то старост узима маха у његовим мислима’’.
Извесно је да ме старост неком невидљивом руком води ка давно прочитаним књигама и записима на њиховим маргинама, па о случају не може бити речи.
Најбоље године драгог ми жића оставих иза себе, а подужа ниска година, са свим невољама, окачила ми се о врат. Сва је прилика да је дошло време писања писама себи.
У животном сам добу потпуне самоће.
“Али ја живим сам, потпуно сам. Никада се ни с ким не разговарам; не примам ништа, не дајем ништа.
Сам сам усред радосних и раразборитих гласова. Сви ти људи проводе време објашњавајући се, срећно увиђајући, да су једнога мишљења. Мој боже, какву силну важност они приписују томе, што сви заједно мисле те исте ствари. Довољно је видети како искриве лица када између њих прође један од оних људи с рибљим очима који се чине да гледају унутар себе и с којима се никако више не можеш сложити.“
Признајем, Сартров сам ђак од ране младости. Нисам постигао значајнији успех у његовој школи, али теши ме помисао да сам одабрао доброг Учитеља.
Немам воље за дружењем са људима. Све мање је мојих вршњака са којима бих умео да разговарам. Млађе не занимају разговори какве бих желео да водим, као што ни мене не занимају њихови разговори. Прихватио сам Монтењев савет о самоћи: “треба задржати једну одајицу иза дућана искључиво за себе, потпуно слободну, да бисмо ту обезбедили себи праву независност, главно уточиште и самоћу“.
Обезбедио сам собицу, додуше не иза дућанчића, јер га никада нисам имао; хтео бих да сав припадам себи.
Највећа ствар на свету јесте да умемо припадати себи, саветује наречени Монтењ. Исти мудрац наводи Сократову мисао по којој, “млади треба да се уче, зрели људи да се труде да ваљано раде, старци да се повуку из свих цивилних и војних послова, и да живе по својој вољи, без обавеза на било какву одређену дужност“.
Без икакве дужности, осамљен, остао сам са успоменама и сећањима, највећим богатством сиромашних и остарелих. Науман сам да запишем нека сећања и успомене, колико их је остало у мени времешном. Знам, може ми се десити да запишем неке неважне, а заборавим важне детаље, па ће ми причање бити на махове досадно, као код већине стараца кад се загубе у лавиринтима прошлости.
Почињем ово писање у тмурно децембарско јутро, уз музику Моцарта. Без ње не могу да функционишем за компјутером, као некада без кафе и цигарете. У трећем тому студије Бориса Григоријевича Кузњецова, АЈНШТАЈН, налазим одељак Ајнштајн и Моцарт.
Ајнштајново свирње на виолини није било виртуозно, али се одликовало чистотом, сигурношћу и срдачном изражајношћу. Свирао је виолину али су му сталне преокупације биле фантазије на клавиру. Одлазећи од куће највише је туговао управо због клавира. Није тајна да је највише волео Баха, Хајдна, Шуберта и Моцарта. Кад је слушао Вагнерову музику, чинило му се да види свемир уређен генијем композитора, а не надличан свемир, чију хармонију композитор преноси с изванредном самозаборавношћу и искреношћу. Ајнштајн се одушевљавао звуцима Дебисија као неким математичким задатком у науци, истанчан, али не и фундаменталан. Заносила га је само структура дела. Као и у науци, чистота и једноставност изгледале су му као јемство адекватног одраза бивства. Предмет страственог одушевљавања и Ајнштајнов духовни вођа и даље је био Моцарт. Говорио је да у Моцартовој музици нема ниједне сувишне ноте. Упоређивао је дела Моцарта и Шоа:
“У прози Шоовој нема ниједне сувишне речи, као што и у Моцартовој музици нема ниједне сувишне ноте. Оно што је један чинио у сфери мелодија, други ради у сфери језика: беспрекорно, скоро с нељудском тачношћу преноси своју уметност и своју душу“.
По Кузњецову слика света задржава индивидуализацију његовх елемената, не растварајући их у макроскопској представи, не претварајући свет у једнобојну схему.
У Разговору Ајнштајна са Рабиндранатом Тагором, после низа Тагориних реплика, Ајнштајн каже: “Али то значи да истина и лепота нису независни од човека. А кад би изненада нестало људи, да ли би Аполон Белведерски престао да буде лепота?“
Потребна ми је напред наречена мудрост да, колико ми то буде могуће, избегнем схеме и личну индивидуалитацију слика људи и времена од којих сам се подоста удаљио.
Код писања, увек ми се наметне проблем прве реченице. Тешко је сувисло срочену мисао у глави излити на папир. Претворена у низ слова уме жестоко да удари посред лица и ошамути. Загледан у тај црни низ не верујем да сам мислио на оно што видим. Мисао и записано, најчешће, потпуно су дивергентни.
( Уводни део романа “Сизиф између Буњина и Хесеа“, чије сам писање управо привео крају )
