ЛЕСКОВАЦ, БАБУШНИЦА – Вера Цветановић, професор српског језика и књижевности. Бави се уређивачком и новинарском делатношћу (била главни и одговорни уредник „Лужничких новина“, Радио Бабушнице; сарадник „Просветног прегледа“; у уредништву дечјег листа „Витез“ и „Педагошке праксе“), као и рецензуром, лектуром и уређивањем књига; покретач је и главни и одговорни уредник школског листа “ Ђачке искре“. Организатор и рализатор “ Мале песничке школе “, из које су изнедрена многа литерарна остварења и четири зборника дечје поезије.
Пише песме за децу (неколико песама је компоновано) и одрасле, хаику, приче, драме, есеје, стручну литературу… ( превођена на бугарски, италијански, енглески, француски језик). Сарадник је више листова, заступљена у многим часописима, зборницима, антологијама. Добитник је и носилац стотинак награда и признања (неке од значајнијих: Вукова повеља, Доситејева награда, награда Васа Пелагић, Царица Теодора, Светосавска повеља, Витезова златна повеља, на Конкурсу за најлепшу љубавну песму награђена издавањем и штампањем Збирке љубавних песама под насловом „Мелодија облака“, Награда Милорад Цумбо у Астралији…Специјалне награде у Италији)…
У опусу стваралаштва двадесет четири књиге (поезија за децу и одрасле, проза, Граматички приручник „Ја знам граматику“ за ученике од првог до четвртог разреда, есеји…).
Члан је Удружења књижевника Србије.
Живи , ради и ствара у Бабушници и Нишу.
БИБЛИОГРАФИЈА:
Немирне витице бршљана (поез. за одрасле) „Млади графичар“ Власотинце 1995.
С оне стране душе (поез. за одрасле) Дом културе Бабушница 1998.
Огледало запрепашћења (поез. за одрасле) Студенски културни центар Ниш 2000.
Теодора (дечја) СКЦ Ниш 2000.
Стварности магновења (поез. за одрасле) СКЦ Ниш 2001.
У загрљају Смарагда (поез. за одрасле) СКЦ Ниш 2003.
Сунце у очима (дечја) Витез Београд 2006.
Сунце у очима (друго издање) Витез Београд 2007.
У ладовини погледа (за одрасле) Српска књига Рума 2007.
Бројаница од латица (дечја) СКЦ Ниш 2007.
Крилате руке детињства (дечја) СВЕН Ниш 2008.
Крилате руке детињства (друго издање)
Магија непокореног пламена, прво издање, СВЕН Ниш 2009.
Магија непокореног пламена, допуњено друго издање, СВЕН Ниш 2009.
Мелодија облака ( Награда за најлепшу љубавну песму- штампање књиге), „Библиотека Лауреати“ Ивањица 2010.
Ја знам граматику(граматички приручник), Кућа књиге Пирот 2010.
Граматика поучница (прво издање) 2011, Кућа књиге Пирот
Граматика поучница (друго издање)2012, Кућа књиге Пирот
Посртање ветра (за одрасле), „Свици“ Ниш 2012.
Драгуљи Лужнице( путописно-монографска) Народна библиотека Бабушница 20014.
Мирис магнолије (за одрасле) АРТЕ Београд 2014.
Иза ових чудних врата (поезија за децу) Нишки културни центар 2014.
Дан после (приповетке) Нишки културни центар 2016.
На блиставим гранама лире ,,Свици“ Ниш 2018.
О књигама су (у виду рецензија, предговора, поговора и осврта) своју реч дали наши еминентни, познати и признати књижевници: Перо Зубац, Матија Бећковић, Љубивоје Ршумовић, Добрица Ерић, Моша Одаловић, Милица Лилић, Мирослав Тодоровић, Ранко Павловић,Радомир Андрић, Миљурко Вукадиновић, Драгомир Ћулафић, Мирослав Кокошар, Љубица Продановић, Правдољуб Николић, Виолета Јовић, Власта Ценић, Миливоје Трнавац, Недељко Попадић, Драгана Лилић, Милосав Петровић, Слободан Стојковић…
Предлог за доделу Светосавске награде Вери Цветановић, професору у Основној школи „Деспот Стефан Лазаревић“ из Бабушнице
Предлажући Веру Цветановић за доделу Светосавске нагрде, желим да истакнем допринос Вере Цветановић на образовном и културном освешћавању једне мале средине каква је бабушничка.
Вера Цветановић је досегла свој стваралачки и педагошки врхунац, успела да на разне начине, језички описмени и продухови средину у којој живи и ради.
Као наставник језика и књижевности у ОШ “ Деспот Стефан Лазаревић“
у Бабушници, Вера Цветановић је досегла свој стваралачки и педагошки врхунац, успевајући да на разне начине описмени и продухови средину у којој се родила, живи и ради; на најприхватљивији начин приближавајући свеобухватне садржаје својим ученицима.
Ангажујући се са пуно елана, уносећи у учионице жижу писмености и љубави према бескрајним могућностима нашег језика, правилним педагошким поступком, успела је да код ђака, формира осећај језичке одговорности. Њени ученици релативно брзо почињу у усменом и писменом изражавању да користе језичке законитости и могућности лепога стила окушавајући се у литерарном стваралаштву, у казивању стихова, интерпретацији драмског текста, говорништву, новинарском изражавању и другим облицима интелектуалног исказивања. Годинама постиже изузетне резултате у реализацији програма наставе српског језика и књижевности због чега ужива изузетан углед код ученика, колега, средине у којопј живи и ради па и шире. И остале ваннаставне активности, које у оквиру свог предмета обавља, увек привлаче пажњу и интересовање много већег броја ученика него што, према утврђеним нормама, могу да приме. На Општинском и Окружном такмичењу њени ученици редовно побеђују, да би их рецитаторска Србија чула, раније у Ужицу, данас у Ваљеву; или високи пласман у Тршићу ( друго, треће, четврто, пето место) када је у питању знање из граматике.
У релативно новој дисциплини такмичења под називом Књижевна олимпијада прошле године ја са својим ученицима постигла изванредне резултате од школског па до републичког нивоа (од шесторо ученика у Сремским Карловцима на Републичком такмичењу, четворо је постигло високо пето место). Ове године је такође досегла високе разине у својству наставника ментора Јелени Тодоровић која је на Републичком такмичењу у Књижевној олимпијади освојила треће место.
Вера то чини са сваком генерацијом. Њен рад има један континуитет, је-
дну непрекидност, методолошку изграђеност и трајност. Она је по квалитетном и одговорном испуњавању задатака позната, цењена и уважена у школи годинама, па су, разумљиво, запажања просветних саветника и школских надзорника о њеном раду ласкава, исказана бираним речима и презентована другима даље. По њиховој препоруци, као и оквиру Педагошког савеза Србије, Вера је држала теоријска и практична предавања на нивоу Општине и Округа, Региона и Републике, која су прихватана као изванредан допринос унапређивању наставе.
Захваљујући њеној обдарености, љубави према позиву и перманентном стручном усавршавању, педагошком и општем образовању, пре свега изузетном
раду, Вера је себи изградила завидно место одличног наставника, васпитача, културног и јавног радника.
Она себе доживљава као духовног дужника својих ђака, своје школе и своје средине, убеђена да је тај дуг неодужив, непрекидан и бескрајан.
Вера Цветановић је у овој средини творац неких културних пројеката по којима се такође она препознаје, уважава и изузетно вреднује – приредбе поводом Видовдана, Шестсто година Хиландара, Два века Вука, Стодвадесетпетогодишњице школе, Седамдесет пет година Церске битке, Светосавске светковине, Књижевна посела, ове године – Сто година од Првог светског рата… Правилним и сензибилним одабиром ученика, прозе и поезије, обдарена драматуршким тактом, учинила је да школске приредбе постану својеврсни печат времена. Она је културни репрезент наше школе, Бабушнице, и Лужнице у свим контактима са осталим деловима Србије.
Са друге стране, Вера је нашој средини, па и шире, као песник и књижевник, подарила двадесет две књиге – збирки поезије за децу и одрасле, Граматику поучницу ( приручник из граматике за ниже разреде), Драгуљи Лужнице ( монографско-путописна проза) – у овој години само две збирке за децу и одрасле , а представљање сваке њене књиге догађај је који се памти.
У свом ангажовању Вера Цветановић се није задржала само на наведеном. Покретач је и главни уредник школског листа “ Ђачке искре“ већ петнаест година. Организатор је Зимске песничке школе у којој већ дванаест година несебично помаже младим литератама да се песнички остваре. Захваљујући њој из те школе изнедрена су четири зборника дечјих остварења. У припреми је пети зборник песничких дечјих остварења. Збирка “Разбокорени свет“ , поред осталог, била је повод да Веру Педагошки покрет Србије прогласи практичарем године у Србији за две хиљаде четврту годину, доделивши јој награду Васа Пелагић за врхунска остварења у образовању.
Седам година Вера је била главни и одговорни уредник и водитељ на локалном радију, дајући свој највећи допринос у рубрици Бисери народног стваралаштва. Наиме, у тој веома слушаној радио рубрици, многи су по први пут чули лепоту језика кроз стихове и прозу нашег народа кроз аутентични језички мелос. На тај начин, све лепо и правилно у нашем језику
постало је доступно људима са ових простора, пре свега њеним ученицима.
Велики број њених ученика, захваљујући њеним правилним педагошким и стручним приступом, определио се за студије језика и књижевности, те је самим тим, добила нове следбенике.
Вери неимарство овога типа значи суштину животних садржаја. Она све то ради из превелике љубави према нашем богатом културно- историјском комплексу, због тога што се у тим пространствима духа најлепше осећа, зато што воли децу, људе и свет.
Она због тога ужива изузетан углед у средини.
Ако је језик оно најдрагоценије у народу, како је говорио Вук, онда Вера Цветановић својим прегалаштвом на афирмацији Вуковог језика у разним културним активностима уноси, веома успешно, то благо у куће Лужнице. Из тих разлога је добитник Вукове повеље, Доситејеве награде и многих других признања.
Имајући у виду да све ово за духовни развој младих представља васпи-
тно-образовни и културни просперитет, а за средину ведрији хоризонт и трајност, Вера Цветановић је гаранција за културни напредак Лужнице и њен даљи продор у свет. Она заслужује ово признање, она је достојна Светосавске награде као круне њеног стваралаштва.
Због свега изнетог, упућујемо
Предлог
За доделу Светосавске нагрде Вери Цветановић, наставнику у Основној школи „Деспот Стефан Лазаревић“, за посебан допринос развоју образовања, васпитања и, културе уопште!
Директор,
Радмила Младеновић
Интервју
Живот сваког човека пут је ка самом себи, покушај пута, наговештај стазе… драгоцен, непоновљив покушај природе достојан сваке пажње. Врло је важно том покушају помоћи онда када му је најпотребније – у детињству, младости, касније.
Почела сам још у детињству, у другом разреду. По угледу на моје узоре, Змаја, Ћопића, Десанку… никле су моји први стихови (Јагње, Пролеће, Маслачак…). И великани су имали своје песничке узоре, своје почетке базирали на оквирима постављеним од стране значајних предходника који су остављали печате у различитим временским периодима. Певало се код нас од вајкада – песнички смо ми народ.
Имајући у обзир да је поезија симбол живота и вере у вечност, да има универзални језик који се разуме и када се не зна значење речи, потврђује се мишљење да су лепа реч, литерарно остварење, књижевно дело уопште, били увек сунчев зрак који оживи семе интересовања и буди стваралачки дух са новим видицима и димензијама, чак и у оваквим смутним временима чинећи да се заустави машина неукуса која покушава да сузи дечји ум.
Изазов свакој младости је да провери и догради, докаже свој, нови, оригинални, самосвојни квалитет. Материјал који се употребљава у писању веома је трошан зато што се значење речи временом мења под различитим утицајима. То младима иде у прилог, али треба да прође доста времена да би се створило дело равно стваралаштву предходника.
Није лако. У култури стварања вредности, задатак културне политике је да препозна и учини ту вредност приступачном. Тежак посао и несхваћен. У малим срединама нарочито ( са ових маргина вену видици). Затворени књижевни кругови. Али упорност – она постојана сељачка упорност мојих предака и велики рад.
Када сам пошла овим путем, чинило се све је против њега. Но, ја сам га ипак изабрала. Кажу уништити дар од Бога, грех је. И онда као Феникс, упорно – опасност, препреке, али племените намере воде напред. Чин и разлог пута су веома важни. Фројд је рекао: Једине две ствари које дају човеку алиби за живот јесу љубав и креација. По мом мишљењу најподесније подручје за сусрет њих двеју је поезија.
Живот и рад са децом, стварање са њима и за њих, то је поезија, то је нешто што даје снагу и због чега вреди живети и стварати.
Жеља за писањем не јењава и љубав. Од тога, као и остали песници, не могу да живим, али живим за то.
Само да не нестане ове радости и овог заноса.
Наравно. Широк је дијапазон и спектар мотива и тема. Данас је нечасно бити частан. Испада да је у животу све сама лаж што није натопљено емоцијом. Зато су моје преокупације љубав, пре свега, природа, завичај, празна села, осамели људи препуштени сами себи, моја Србија и њене муке насушне, моји ђаци као стална и непресушна инспирација… Све су то теме и за уреднички и новинарски посао којим се дуго бавим.
Иако сам себе остваривала и кроз прозу и писањем есеја (публикованих махом по часописима), ја сам песник. Нарочито ако се узме у обзир да све што је створено писаном речју, сматрам поезијом.
Поезија је истинска историја једног народа. Све су песме, како рече Љуба Симовић, наше молитве.
Доживљавајући феномен лепоте кроз време срећом, понекад чежњом и патњом, тражим себе и себе проналазим у традицији дајући нове савременије, модерније нијансе, тонове, акорде уобличене стихом тежећи андрагинским вредностима.
Но и варница понекад може осветлити пут!
Кад песник (писац) уђе у свет одговарајућег језика, излаза му нема све док се не роди књига као неминовност. То бих ја назвала судбинским.
Имала сам среће да радим посао који волим. Али професија моја није само задовољство, већ и анализа младе душе, њеног карактера, збивања у времену. И није проблем у професији, већ у томе колико је ко храбар да ризикује да нешто уради. Прихватање неке нове обавезе може бити тест и искуство за неку нову идеју. Ја сам неко ко не посматра свет са стране, већ идем право кроз ствари, прихватам изазове и трудим се да из тога црпем мудрост. Али у мом контакту са ученицима нема и никада није било оног прекорног и поучног обраћања са премудрих висина одраслих, свезнајућих. Зато смо се разумели и били нераздвојни: песма, књига, разред и моји ученици. Предност смо увек давали књизи као оружју одакле се живот из речи учи.
Добро одабрана књига ( правилна усмереност од малих ногу, још од сликовница) има заиста великог удела у формирању личности детета. А онда разговори о прочитаном делу. Без лажног устручавања и непотребне обмане говорити о свему, без снебивања и стида. Нема табу теме. Учећи тако да је истина једини пут који води лепоти живљења и суштини живота.
Рад у просветије деликатан, озбиљан и одговоран, ако не један од најодговорнијих, али и један од најлепших послова! Захтева велику несебичну љубав и непрекидно давање себе.
Водећи се крилатицом да се оно што није забележено није ни догодило, волела сам, имала идеју да Школа, ученици, сви ми, имамо могућност исказивања, стварања, бележења… За траг у времену (Litera kripta manet).
Није било лако као и сваки почетак. Овим данашњим „Ђачким искрама“ предходио је лист под истим насловом само мог разреда, мукотрпно и на веома тежак начин прављен сопственим средствима. Но, великом упорношћу успела сам да се изборим да Лист постане школски, чиме је добио и на изгледу и на садржају. Сећам се првог броја – богато опремљен, комплетно у боји. Велика радост за ученике, наставнике и све оне који су искрено волели своју школу, посао, људе, себе и све око себе, нарочито када се има у виду да у том времену много веће средине и школе нису имале свој лист.
Почели смо амбициозно да буде месечник, а онда, тромесечник, па годишњак. Али и то је сасвим довољно у времену када се мало или уопште не чита, у ери велике технологизације и осталих медија која преокупирају младе.
Моја љубав према стваралаштву огледа се и у казивању стихова наших великих уметника. Као ученица основне школе, касније средњошколка, побеђивала сам на такмичењима рецитатора. Највећи домет Републичко такмичење у Сомбору са песмом Ђуре Јакшића „На Липару“. Мислим да сам то успела да пренесем и на своје ђаке. Имали смо велике успехе у Ужицу Ваљеву. И не само у рецитовању. Ту су прва места на такмичењима из језика у Тршићу, па на Књижевној олимпијади у Сремским Карловцима. Лепота… лепота! И то је стваралаштво!
Стваралаштво је заиста велика радост. То је својеврсна духовна авантура. Некада је тренутак, некада потраје. Некада бисер душе, некада безоблични драги камен коме дубина песниковог бића смишља најлепши облик. Па буде то процес који тражи време.
Желела сам и желим и данас стихом да укажем да је просветљење и ум виша степеница и трон једног друштва; да је спас у владању ума и разума; у одговорности; пожртвованости. Да се са те интелектуалне висине боље види и уочава када су замењене тезе и вредности, када на површину испливавају све негативности једнога друштва ширећи се као коров у виду ишчашења и анархије, претећи да сатре све што је позитивно.
Заверу умишљених генија и некрста може победити само истинољубље и частољубље, доброта и лепа поетска реч – дух коме је господар воља, нада и вера у боље сутра на свеукупну добробит деце наше и нас самих!
Вера Цветановић
Над поезијом Вере Цветановић: На блиставим гранама лире
Са црквицом малом скрајнутом дубоко
И брујем молитве сетним таласима
Сени ходочасничке досежу високо
Обрадује порукa љубави што дира
Уздах из мојих пуних груди отима
Мелодија неизрецивог пулсира
Вера Цвет.
Поезија Вере Цветановић потврђује да је врсна песникиња која живи и ствара изван тзв. књижевних центара а која је све више свој центар. Песнички. Далеко од погледа критике што вреднујe („Далеко од очију, далеко од срца“) изван помодних изама, али у срцу поезије коју исписује и „исијава радост, спокојство, мир…“.Све оно што од памтивека чини поезију поезијом. Она припада „братству песничких усамљеника“ и верника поезије. Латинска изрека nomеn est omen потврђује се у њеном имену и презимену. Значи ли то да је поезија њена судбина? Она годинама, пише и живи“. Пева из душе, језика, и Живота. Сликовито, и виловито. Не хаје за славу, зна да је слава „Сјајна закрпа на трошној одећи песника“ (Пушкин). Отуда је њена поезија „ткиво од којег је живот створен“, чиме потврђује Хазлитову мисао да је „поезија она фина честица у нама која шири, разређује, пречишћава и уздиже читаво наше биће“.
Поезија Вере Цветановић је та честица што на читаоца оплемењујуће делује и прожима његово биће. Оног читаоца који уђе у песнички врт Вере Цветановић, Миљковићевим речима казано „све је у самој песми, али да није самим песником постављено. Ништа, међутим, неће наћи онај ко не уме да зарони“. Миљковић и Вера Цветановић рођењем су обасјани сувопланинском светлошћу која се оглашава у њиховој поезији орфејским усудом и божанском милошћу. Светлост као мотив и тема у Вериној поезији је и „Бела искра живота“ која асоцијативним призивима поетичке димензије „игром белог“ распевава, а личном усхиту обезбеђује нијансе универзалног.
Светлост као духовни симбол је јасноћа која открива суштину постојања. Јер, све што видимо је заустављена светлост. У Јеванђељу по Јовану каже се:„А Исус им рече: Још jе мало времена светлост са вама; идите док светлост имате да вас тама не обузме; а ко иде по тами не зна куда иде.“
У збирци песма „Васкрсење“ је светлост што обасјава речима, остварена тако да личном доживљају обезбеђује снагу универзалног искуства. Светлост је и душа. „Када се загледамо у своју душу, видимо је каква је она била пре много хиљада година, а не каква је сада, јер толико треба да наш поглед стигне до душе и да је осмотри, тј, толико времена треба да светлост душе стигне до нашег унутрашњег ока и да га обасја. Понекад тако видимо душу које одавно нема:“ (Павић: Унутрашња страна ветра.). Али је има у овој поезији, у којој „Додирне душу скоро свака ствар“, јер, Вера Цветановић пева душом.
Бит њених тема су Љубав = Живот = Природа, метафизика, језик и Поезија.
Она је истинска песникиња коју налази тема и подстиче да срцем и душом пева о доживљеном, и виђеном, о рефлексивном, о овом времену, и „Изнад времена“. јер:
У немиру данашњице
у негацији света
у безнађу сивом
мисија уметника, тихог звонара белине
узвишена јесте – лепоту одржaти живом
Ако поезијом
тајном мудрицом пете димензије
што над временом има моћ
унутарњи огањ зажари
горућом изворном жилом
лепота ће се одржати као сушта слика духа
као најављивач личности
будности
чистоте
надземаљске озбиљности
вере
небеске истине
Особена фантастика песме у сагласју је са симболиком тематског у којој „свечани језик природе“ и поетске космогонија пуноћу и метафорику лирског гласа утапа у метафизичке сфере. Отуда:
Све звезде у мојој глави
Једна су мисао
Једна дилема
Да ли ће речи сустићи моје визије
Хоће ли бити довољне
Да прате моја осећања
У спознаји властитог искона
Небо се светлуцањем назире
Божји знаци тајновити
Посежем за њима
Све сам сигурнија
Сопство је чтав свет
Садржајност. Мисаоност. Емоција. Имагинација. Сагласност слика и логоса, осмишљавање свакодневног по мери песме, спознаја и свест о безмерју поетског у којем је „сопство читав свет“. Природа с којом се спиритуално саживљава а која је надахњује да, њеним речима казано, својим уметничким срцем открива суштину поезије и бит оног о чему пева. Пева као да песма саму себе исписује снагом доживљаја и лепотом језика, као што се нит свиле рађа…Песма нам се кроз читања отвара, указује на сложене смислове, шири семантичку и асоцијативну лепезу, сугерише космику логоса „у спознаји властитог искона“.
Теме и мотиви се артикулишу кроз ширење смисаоног поља чије су жиже, речи, речи – теме, речи – слике, неологизми, и синтагме: Изворја, Блaгозборја, Жуборчесма,Златопојно, Мирис сна, чаробна тишина, мелодија душе, божанскса дивота, уживам тишину („Тишино ти си боља од свега што сам слушао“, Пастернак; Поетика тишине) Завет, појила, Љубав (Бог се назива љубав одиста), Мелодија неизрецивог, Чиста и бела светлост, Срцочашће, Монахиња зеница, Повесмо времена, Празник светлости, бедни богаташ, одсјај духа, земаљска тишина, извиглас, безнађе, јаловина; белези сећања, адски путокази, мало око звезде, речи (речи се траже / међу сенкама; Дубоко из срца речи ничу…), Љубав и свемир, Душа (Додирне душу свака ствар) Живот – Поезија, мелодија душе, сјај Бога, Природа (Природа одсликава моју душу/ На астралном путовању) Риме радости, Спокојство мир, уздрхтала као тишина, Старе и нове речи, Мајчинска душа, речи љувене, Моји воћњаци, небеске истине, безмерје…
У другом тематском току певања, када се са „блиставих грана лире“ огласе звуци стварности, песникиња пише песме које нам саoпштавају њен доживљај те опоре стварности и опомиње да „Као река је човек, Боже / Без дна и муља не постоји. (Пусто село, Светлост јеси, Ода бесмртнима, Русији, Безнађе, Бесмислено, Власт, Демократија, Божја рука спасоносна (Сонетом против насиља), Могу ја ( … јер ово не личи на јаву / а није ни сан) Ћутолози што казује о песникињином ангажману и умећу да песнички прегнантно„приче стварности“ преточи у стихове снажног есенцијалног набоја и наративне пуноће. Сугестивно и концизно стихови, другог тематског тока, ове збирке лиризују данашње драматичности када су „Сви одреда кренули да мењају свет…“. И тада се „На блиставим гранама лире“ зачују стихови „Запитаности“ о смислу уметности у „баналним временима“. О људским радостима, о патњама и разочарењима. О томе како је људско обесмишљено, и како „Уметност поезије, маштом и Речју ублажава бол“ и јад свакодневице. О уметности као уточишту. O свести, о поезији. И спасу.
Јер
Ако уметност форсира лепоту
Највећа улога њена
У двадесет првом веку је управо
Спасити љубав
Опстати у животу
Исписани су са истанчаним, песничким, слухом за битне теме свог времена…оне које она као песник осећа у својој души ( Могу ја) и о томе пише песме што сведоче о „бунилу данашњице“, прожете мисаоношћу а исказане снажном лириком са богатом гамом осећања која казује да је „лирски говор најпоузданији пут да спознамо себе, свет у коме живимо и космичке просторе према којима тежимо“ (Светлост јеси) о чему се могу писати студиознији текстови.
У ниски њених тема су песме које потврђују умеће да се оком песме види, речју искаже и у зрелу песму преточи „Господска Жича“, то „Огледало духа“, виде „Ђурђеви ступови“ који „Духовну лиру / Посматрача“ покрећу, и казују о снази доживљаја виђеног што се утиснуо у песникињину душу и постао песма- фреска…
Оно што ову песникињу издваја је ода радости певања о љубави и оном што је Десанка Максимовић у својој поезији остварила као чежњу, а ова песникиња у „треперењу струна своје душе“ као „молитвени шапат у себи“ што сплиће нити јаве и сна, и отуда „Поглед памти“, а
Жути звуци
Месечеве сонате
Топе се
На оној страни
Иза срца
Обраслој у тамно
Зеленило
На којој почиваш
У букету антологијских песама ове збирке „Узвишена песма“ језичким и садржајним сублимацијама саопштава бит поетике и матична је песма у којој:
Мелодија душе дотиче висине
У свемир небеског сазвучја усходи
Напуштају злодухе, глухе дубине
Узвишени песници, чесни мелоди
Теже ка срећи јеванђељске лепоте
Богородном речју кроз истину зборе
У златноме саћу сладозуј доброте
Премудрошћу својом неимарски творе
Под валом светлости са највишег врха
Захватају красоту звезданом мером
С благословом светитељскога духа
У име Оца, Сина, ближњега свога
Потврђују себе постојаном вером
Васељенским свевидом у сјају Бога
И овде Миљковићева мисао како „интерпретације песму осиромаше и сувише је експлицирају“ оставља песму без студиознијег читања и проницања. (Одаловић, с правом каже да су „доброј песми сувишна и увредљива накнадна појашњења“). Треба песму читати, промишљати, откривати „под валом светлости са највишег врха“ и спознати како је све космоносно, како безмерје логоса активира и подтекстуалну семантику песме…
И песма „Спознаја“ исказује филозофију поетског лапидарним стиховима који сумирају искуства живота и певања у спознаји властитог искона. У песникињиној визији отвара се просторна песма чија тема је универзална и казује о песничком у божјим знацима што се указују само одабранима, а за којима она посеже спознајући да „Сопство је читав свет“
Божји знаци тајновити
Посежем за њима
Све сам сигурнија
Сопство је читав свет
„Бранковина је завичај мојих песама“ казивала је Десанка Максимовић.
Вера Цветановић живи и ствара у завичају својих песама. Отуда у њеним речима, у атмосфери, у бројним песмама што очаравају пуноћом описа, завичајна топлина из душе изнедрена лирика бива. Гете је казао „Ко би песника да схвати тај / мора поћи у песников крај“. Ова песникиња је свој крај преточила у сликовиту поезију која омамљује лепотом гласа, рафинираном сликовношћу, ритмичким треперењима („На блиставим гранама лире“) и свега што исходи из унутрашњег бивства, и оглашавања душе. Поезију која резонира и у души читаоца и казује да нас је завичај изабрао да у песничку имагинацију утиснемо свој Живот који постаје лир(ик)а универзалног дискурса…
Све је то боље од овог, или било којег другог текста, стиховима њеним речено – изВезено. Ваља имати на уму и да књига богати читаоца, да читалац, такође богати књигу и да свака има онолико верзија колико и читалаца. И ово је једна од могућих, скраћених верзија, читања поезије у којој душа и Завичај што нуди мир и срећу свечарски пева. У славу Живота – Љубави – Песме.
…А истинска песникиња Вера Цветановић попут Тагоре који поручује „тајну свог срца не задржи за се, пријатељу“, тајне своје душе и речи поверава поезији, и читаоцу.
Ова збирка, како Борхес каже за књигу „чува нешто свето и божанско“.
И поручује: „Нека вам живот буде поезија“…
Нидри – Трешњевица, септембар, 2018.
Мирослав Тодоровић
Вера Цветановић: ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ
Светлост јеси
Србијо, уздрхтала као тишина!
Лепото растурена,
исељена, измештена, безгласа;
Лазарева, Немањина…
Све те мање има.
Свеци беже ти са иконостаса
док бездушници грабе,
продају иако се не сме…
Иза су ти године страдања,
испред године разочарења…
Србијо, из песме!
Србијо, намучена! Србијо, уморна!
Нечасни живот залог тражи…
И понор, и пропаст, и лажи…
Србијо, разапета између јуче и сутра
у бунилу данашњице…
А цвета пролеће.
Буде се невина и звонка јутра;
белина дана заслепљује очи;
певају птице…
Жилама ти протиче лава
из најдубљег кратера времена…
И чудан ореол се диже око тебе…
Светлост јеси, али срце зебе.
Дамара све тише…
Росу и полен ти газе…
и негде гладно плаче дете…
Бујица грамзивости и гримасе лудила
у очима генија…
Охолост и смрад пролазности
да зацаре прете.
Србијо, уздрхтала као тишина!
Од брига ти отежале груди,
од немара нагрђено лице…
Србијо, понижена,
Србијо, паћенице!
Несебична и великодушна у својој доброти,
пружаш, поклањаш, дајеш…
Своје на своме волиш…
Ти се не предајеш!
Одбацујеш помрачење себе…
И, трајеш… Трајеш…
Узвишена песма
Мелодија душе дотиче висине
У свемир небеског сазвучја усходи
Напуштају злодухе, глухе дубине
Узвишени песници, часни мелоди
Теже ка срећи јеванђељске лепоте
Богородном речју кроз истину зборе
У златноме саћу сладозуј доброте
Премудрошћу својом неимарски творе
Под валом светлости са највишег врха
Захватају красоту звезданом мером
С благословом светитељскогa духа
У име оца, сина, ближњега свога
Потврђују себе постојаном вером
Васељенским свевидом у сјају Бога
Жеља за опстанком
Када сам из села полазила
Са свих страна зачух гласове
Остани
Позваше ме у помоћ ратари неуморни
Своје жуљевите руке
Белег тежачког рада
У жељи за опстанком
Немушто ношаху
Као ветар после олује
Као орлови кад их крила издају
С надом у очима
Остадох
Придружих се
Пођох за њима
Из срца ми жеља запева
Не рекоше ништа
Углови усана уздрхтали видно
Примирише се
Поздравише ме продорним погледима
Празнину испунише светлошћу
ДА ШЕВТЕЛИЈЕ МИРИС
ДАМАРОМ НЕ ЗАБРИДИ
Господе, буди ми штит!
Оружје гнева свог
у руке ми стави
и остави ме саму.
Утишај цврчке да ми
не ремете сан.
Затвори прозор да
шевтелије мирис
дамаром не забриди.
Спусти засторе, хоћу да се
навикнем на таму.
К недоходу поглед да уклоним;
у недозиве да утекнем.
Попила сам све мајчине душице,
матичњаке и хајдучке траве,
горкога биља цвет.
Узаман,
не вреди,
не помаже.
Са ових даљина вену видици.
Сувише сам детиње наивна
за овај свет.
Хоћу да се навикнем на таму!
САСВИМ СВОЈА
Излазим из себе
Напуштам своје тело
Корак
по
корак
Онда трчећи
аутоматски
лако
Јурим пољима
Прескачем потоке
Урањам у траве
Хватам тишину
Између хладовина
Које јој дају изразе и боју
А онда пробијам њен свод
И летим, летим
У лепом лепо ловим
Од лепоте готово
Губим дах
Ја живим. Ја постојим
Биљка сам и цвет и
Сунчев зрак и травка
И жбун и птица
И твоја
у исти мах
