ЛЕСКОВАЦ – Синоћ је у седишту Удружења пензионера одржана промоција најновије књиге мр Зорана Јовановића „Вика ми Лејка“. Књига је представљена и у Јутарњем програму ТВ Лесковац. Јовановић је аутор неколико веома запажених књига, а један је од најбољих афористичара.
Столе Лејка је лажан лик. Измислио га је Зоран Јовановић да кобајаги пију у кафани и засмејавају народ. Лејка је Зоран и дилује књигу, а наручује се путем мејла stolelejka69@gmail.com
О најновијој књизи мр Јовановића говорио је проф. др Драгомир Радовановић, најплоднији лесковачки писац, аутор више од 170 књига и факултетских уџбеника.
„Кафана је институција, једино место на које журим да дођем и одакле се нигде не журим. Тамо се једноставно испразним, пиће ми узме памет, а конобар паре. Такав је и Лејка, главни јунак збирке прича „Вика ми Лејка“. Он је типичан Лесковчанин, другар до даске, фрајер, интелигентан, духовит, козер, врцав… За сваку ситуацију они ма свој угао посматрања окренут хумору и сатири, добронамеран је, хоће свима да помогне и угоди, части, да буде чашћен, да запази, да буде запажен, да вас насамари када најмање очекујете. Лејка је лик ововременски и свевременски. Књига је писана јасним стилом, без увијања и разглабања, дијалози су јаки, јасни и течни. Посебна вредност је што је писана на нашем лесковачком дијалекту, који треба неговати, јер је он наш знак распознавања и да је био погрешан не би се одржао до данашњег дана и одржаће се док има Лесковчана“, казао је проф. Радовановић.
Изведена су и два перформанса по сценарију који је урађен на основи саме књиге. Први пеформас, у коме су учествовали ученици Медицинске школе из Лесковца, режирала је Ана Јовић, професорица, а други је изведен по књизи проф. Радовановића „Кафана је моја судбина“
На свом ФБ, Јовановић је објавио: Прође и то! Вика ми Лејка – кажи тамо, Зоћо, на тај, вражји, фејзбук:
Захваљујем се другарима, колегама, комшијама, фејсбук пријатељима, пријатељима из Поезије 016, представницима медија, ученицима Медицинске школе и професорки Ани, суграђанима који су нашли време да дођу, другарима из Бојника и Власотинца и свим људима из удружења пензионера града Лесковца који су учинили да ово вече буде таман како треба!
Ете, реко.
За они који несу могли ел несу тели да дођев, ће праимо репризу.
Кад се врнемо из Београд, Ниш, Кочани, Турнишче….
Ево једне приче мр Јовановићакоја је објављена на његовом ФБ налогу:
ЗОРАН ЈОВАНОВИЋ: „СИНОЋ, СЕДИМ И ДРЕМКАМ…“
Синоћ, седим и дремем, да не кажем кљуцам с главу, док жена и ташта гледашев репризу од Погрешног човека на телевизор, кад ми зврцну порука на телефон. Лејка ми написао, видим.
– Зоћо, дођи куде Миле, ја еве завршавам куде лекара.
Забрину се, што ли је куде лекара кад знам, ништа му небеше ујутро кад смо ишли на бурек. Помисли се, додуше, мож се клизнуо на овај снег невидљив за камере па је, не дај боже изместио ногу. Беше ми жал ако је тој, почим, тој не се плаћа. Боље, мислим се, куче да га уапало, кад већ иде куде лекара, бар и неку пару да узне. А мож му средив и да се клизнуо кад се врћао од работу па да му платив боловање 100%. Идем тако, успут, и секирам се. Нит видим куга нит па чујем кад ми се неки јави.
Ако је такви имало, еве, извињавам ги се. Лејка је крив, њега га пцујте.
Дођо у кафану, наручи за мене чокањче, за њега нетеја ништа, ће си плати сам а ја ћу се оправдам како не знам које сме да пије почим не знам ни кое тражи куде лекара.
Дође, изгрли ме ко да несмо се од сто године видели а не јутрос.
– Идо, Зоћо, куде живчану докторку – вика ми Лејка.
– Мислиш код неуролога? – питујем га – а што?
– Не знам, брате, како да гу рекнем. Неуролошкиња, неуролог, неурологица ли. Стра ме, брате, од родну равноправност. А да је живчана, живчана је.
– И тој што викаш. Час ће те осудив ако чујев које причаш – сложи се с њега – Па, кој ти је мој?
– Отидо, брате, имам упут. Реко да се јавим, да ме види. Сачека си ред, улего па викам: – Добар дан, како сте. Она ми вика, добар дан, добро сам, хвала. Како сте ви? Ја, онако – викам – све мање како си ја оћу, ал мож ће боље буде. Има ли посо? Она вика – има, ради се. Ја си гу питам, кое има ново, како породица, не ли има неки проблем, могу ли да помогнем. Она, жена, седи, слуша и одговара. Испричамо се ко да се сто године знамо.
– Чек, бре – ти си отишо код лекара да причаш с њу?
– Исправно, Зоћо, молим те. Ја сам отишо куде докторку, не куде лекара. Рекомо ли – родна равноправнос!
– Добро, де, куде докторку.
– Причамо ми, Зоћо, све гу испита. Само што не леже на кревет да ми прича какво ву је детињство било. Него, досети се па ме и она пита: “извините – вика ми – а због чега сте ви дошли, на шта се жалите?
– На ништа, докторке – викам ја – ја дођо да се пофалим да ми неје ништа.
Гледам га, будала, ал да је оволка, тој ни ја несам знаја!
– Она ме, Зоћо, погледа, узе ми упут из руке и вика: Али овде пише (бла-бла-бла на латински) а то значи да имате болове у леђима!
– АААААА, викам ја, немам докторке. Немам више. Наша медицина је толко напредовала да сам ја жив пример да је време најбољи лек!
– Како, молим – вика она – а ја одговарам. Па, лепо, докторке. Мене кад ме болело, несу ме пратили куде лекара да ме лечи, него ми заказали да дођем кад оздравим. Ми, ел смо млого болан народ па лекар, то јес ви, немож ме примите месец дана, ел па све мож се излечи ако седиш дом и трпиш док не прође само. Па кој претекне.
Узо му из руке онај упут. У децембар му заказали за пред крај јануар. Да не га води по кафане на ракијицу и купус, још би болан бија!
